Retuširanje zločina

To što Mađari Jozefu Fišeru tepaju Joška nije nikakav razlog da mu i mi tepamo. Ali mi i Vilijemu Klintonu tepamo Bil, a Entoniju Bleru Toni, a možemo i da se s njima okumimo kakvi smo, ali zato američki Amiši, koji su, za razliku od nas, časni i ponosni ljudi, ne nose ni brkove ni opasače, jer su brkove i opasače nosili vojnici koji su ih pre dvesta godina maltretirali. Jozef Fišer, kome u Srbiji tepaju Joška, prekršio je sve moralne i zakonske norme kada se priključio nerazumnom bombardovanju Srbije. O idejama i intelektualnom poštenju Jozefa Fišera da ne gubimo vreme, ili ipak da kažemo da je izdao ideje ’68, a sve u korist njegove jedne jedine preostale ideje, ideje beskonačnog uvećanja svoje ionako pozamašne pozadine i neviđene brige za nju. Izdao je zelene i ljudskost. Mimo SB UN i kršeći nemački ustav, treći put u 20. veku, Nemačka se besno obrušila na Srbiju. Naravno da se potom čak i Fišer (ipak svestan razmera zločina u kome je učestvovao) dosetio i osetio potrebu da toliko zlo opravda nekom “masnom” laži, pa, kad je već Stejt department izmislio da su “srpske snage” pobile 500.000 Albanaca”, posle čega je papa tražio da se Srbija bombarduje, rečeni Fišer je, da bi umirio levičare i Nemce koji se sećaju noćnih bombardovanja saveznika, izmislio ni manje ni više nego da “Srbija od Kosova pravi novi Aušvic”, a za rezervu je sa Bugarkom Mihailovom, a ko bi drugi no Bugari, izmislio “Potkovu” – navodno, opaki srpski plan koji su oni jedno drugom ispričali u četiri oka, a potom celom svetu, bez dokaza, naravno. Rekla mu Nadežda. Jedini krematorijum na Kosovu, jedino što u dalekom obrisima podseća na Aušvic, jeste Klečka – krečana u kojoj su spaljivani Srbi, čije jezive krike nisu mogli da podnesu ni meštani Albanci, pa su od zločinaca tražili da pobiju te nesrećnike i prekrate im muke. Međutim to nije bio zločin vredan za Haško tužilaštvo. Porediti, dakle, Kosovo i Aušvic je svetogrđe i najgori antisemitizam. Ali Joška piše memoare, može i dalje da glumata, da se lažno predstavlja i prenemaže, a da ipak ostane „jedno niko”, koje je na vreme shvatilo po čijoj “muzici mora da igra”, da je to unosno, da se od toga lepo živelo i živi, pa šta je onda važno što je Balkan goreo. Dragan Vidaković, Prilike