Oproštaj za kraj

Obavezujućim uputstvom RRA o direktnom, osmočasovnom prenosu skupštinskih dešavanja kad god se ona odvijaju – bez obzira na to da li je to sto, ili dve stotine dana u godini – suštinski se eliminišu oni delovi programa javnog servisa čije su ciljne grupe usmerene ka ekranu upravo tokom dana i u popodnevnim satima. Stoga je neozbiljna poruka ljudi iz RRA da su nas spasli celodnevnih i noćnih prenosa, iz Miloševićevog vremena, počev od Osme sednice. Nisu nas spasli. Naprotiv. Ne samo stoga što nemamo puno razloga da se hvalimo onim što u Skupštini čujemo i vidimo, već i zato što je doživotno obrazovanje i ovde neminovnost – baš kao što je to sasvim uobičajeno i u daleko superiornijim zemljama, a odlukom RRA u terminima koji su po svim kriterijumima adekvatni za televizijsku edukaciju – gledamo direktne prenose iz Skupštine. A onda neko iz RRA kaže: šta vi hoćete? Gledanost tih programa je bedna, to pokazuje piplmetar!? Programi koje vi uređujete, imaju isti broj gledalaca kao prenosi iz Skupštine – koje niko ne uređuje (što je, naravno, samo privid)! Pa zar to nije najveći kompliment obrazovnim, naučnim, dečjim i dokumentarnim sadržajima? Ako su narodni tribuni u Skupštini malo gledani, kao sadržaji koji zbog tih prenosa ispadaju iz šeme – ima li većeg komplimenta za te programe, a jačeg argumenta da su skupštinske čarke dojadile većini?! Pošto smo skloniji tuđoj no vlastitoj pameti, možda će pomoći podsećanje na stav jednog od svetskih, medijskih, autoriteta, Yona Rida, prvog generalnog direktora Bi-Bi-Sija da „elektronski mediji treba da postavljaju standard dobrog ukusa”. Taj sizifovski posao i za mnogo razvijenije sredine i prosvećenije narode je, duže od četiri decenije u Srbiji uspešno radio, pre i više od svih, baš Obrazovni program. Jačanje Obrazovnog programa nacionalne televizije – kada usledi – pokazaće političku mudrost, stratešku dalekovidost i suštinsku spremnost da se misli na budućnost, a ne od danas do sutra. Obrazovni program nacionalne srpske televizije će, stoga i ubuduće, svakog gledaoca učiti da je najvažnije da misli svojom glavom i bude ono što jeste – sada i ovde – kao samosvojno i samosvesno biće, shvatajući i osećajući, istovremeno, da je samo jedna od karika u neprekinutom lancu vlastitih predaka. Obrazovni program je, shodno svom ugledu, jedan od dugoročno najboljih načina da građani Srbije nauče kako da kontrolišu vlast, a ne da vlast njima manipuliše. Nažalost, na moj stav reagovao je dvojac sa kormilarom – ili bez njega – čelnih ljudi RRA: arogantno, nedobronamerno i prilično neljudski. S obzirom na to da sam se ja bavio problemima onih delova programa koji su direktne žrtve famoznog i katastrofalnog „obavezujućeg uputstva” RRA, a da su se dotična gospoda bavila mojim imenom, kao i uređivanjem i prekomponovanjem programa javnog servisa, te uvredama, insinuacijama i provokacijama nedostojnim funkcija visokih državnih činovnika što oni, neosporno, jesu, prihvatam njihov predlog u prošlom broju NIN-a, da prekinu ovu “besmislenu raspravu s anonimnim urednikom RTS-a, pred penzijom”. Kako su gospoda tačno jedanaest godina mlađa od mene, jednome od njih želim da, do mojih godina – dakle, do pred penziju – kako to stalno potenciraju – diplomira, pošto je apsolvent, a drugome da uskoro bude unapređen u više univerzitetsko zvanje, budući da je ovom, zaista besmislenom raspravom, dokazao da kao stručnjak za etiku to neizostavno zaslužuje. Svojevremeno je, dotični izjavio: “Moja biografija je kao pisana za članstvo u Radiodifuznom savetu”. Istina, jedan bivši ministar se baš nije oduševio i naknadno je rekao kako je napravljena “velika greška kada je izabran Nenad Cekić”, dok je drugi ministar konstatovao da Cekić izigrava rimskog papu... Dugo će se pamtiti i prepričavati mladim pravnicima čuvena izjava direktora RRA da je presuda Vrhovnog suda “zakonski sumnjiva i potpuno nelogična” i da predsednica Vrhovnog suda treba da bude smenjena, a može i da podnese ostavku, “ako ima imalo sudijske časti”. Za sam kraj, citat iz jednog komentara iz aprila 2006: “Cinik bi rekao – šta ste tražili, to ste i dobili, ali je Nenad Cekić ipak prevelika kazna za naše grehe”. S obzirom na to da sam, kako kažu gospoda iz dvojca s kormilarom, ili bez njega – pred penzijom, a da se čitavog radnog veka bavim i mladima, najčešće kao “nevidljivi, široj javnosti malo poznati urednik” iza kamere, kažem: treba im oprostiti. Što se mene tiče, sve im opraštam, zarad njihove mladosti. Vojislav Laletin, odgovorni urednik Redakcije za nauku i obrazovanje RTS