Ima li spasa

Ovo više ne može da se trpi, ovo je tortura neznanja, skrnavljenja jezika, ovo nikada nije bilo. Svakoga dana, svakoga sata, uvek kada progovore – novinari, spikeri, urednici, voditelji, komentatori sportskih prenosa na nekoj od ovdašnjih “nacionalnih” televizija, od RTS-a do B-92, pogrešno naglase (akcentuju) bar jednu reč, u svakoj drugoj, trećoj rečenici. Svaku šansu iskoriste. Za kratkosilazne akcente, verujem, nikada nisu ni čuli. U stvari, ne verujem da su uopšte čuli za akcente. Bar nekoliko stotina puta dnevno sa srpskih “nacionalnih” televizija čuje se zaštiiiiititi i iskoriiiiiistiti. Da bog sačuva. Kolege direktori, glavni urednici, šaljite ih u školu, na kurseve, konsultacije, vežbe, radite što znate, ali ovo mora da se zaustavi. U srpskom jeziku imamo prihvaćena (još od Daničića i Save Mrkalja) četiri načina akcentovanja i oni koji nam se obraćaju sa malih ekrana obavezni su (zajedno s onima koji ih na ekrane pripuštaju) da znaju to akcentovanje. Zbog ove dečice koja sede i umesto u knjige bulje u TV-ekrane! O opštem obrazovanju gore spomenutih ne vredi trošiti ni reči ni prostor. Tu pomoći nema. Ratko Dmitrović, novinar Beograd