Ubijeni bez zaključka

Posle skoro godinu dana rada, stručnjaci američkog Federalnog istražnog biroa (FBI) uspeli su da izanaliziraju jednu maskirnu bluzu i jednu jaknu, dva para pantalona s opasačima, kalašnjikove sa serijskim brojevima 730870 i 731105... Odeća i oružje pripadali su Draganu Jakovljeviću i Draženu Milovanoviću, gardistima tadašnje Vojske Srbije i Crne Gore, poginulim 5. oktobra 2004. godine u krugu (tajnog) vojnog objekta Karaš na Topčideru. Kako su oni nastradali? Misterija smrti Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića traje od tada. Od američkih stručnjaka beogradski je Okružni sud tražio balističko i sudsko-medicinsko razrešenje slučaja Topčider; traženo je da se, u najkraćem, odgonetne: da li je bilo koji od dvojice gardista najpre ubio drugog a zatim izvršio samoubistvo, ili je obojicu ubio neko treći? FBI nije radio sudsko-medicinsku već samo delimičnu balističku analizu događaja, i nije izveo zaključak te analize. Makar ne eksplicitan. Ipak, ishod njihovog ispitivanja odeće gardista Jakovljevića i Milovanovića, sadržan u dostavljenom izveštaju, daje mogućnost izvođenja zaključka – da je Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića ubio neko treći. Osim ako jednome od njih dvojice nije uspelo da na sebe puca s razdaljine veće od tri metra. No, pre nego što uđemo u analizu izveštaja FBI, vratimo se unazad. Kako se, uopšte, kretala istraga slučaja Topčider, kako je na kraju dospela čak do Amerike? Gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović krenuli su 5. oktobra 2004. godine ujutru u redovnu patrolu, obilazak kruga vojnog objekta “Karaš”. Milovanović i Jakovljević u patrolu kreću uobičajenom rutom, ali – možda važan detalj – pola sata kasnije no inače. Prolazi desetak minuta i čuju se pucnji. Tri vezana – pojedinačno, jedan za drugim – pa još tri. Protiču dva-tri minuta, čuje se i kratak rafal. Pet minuta potom, do mesta s kog su doprli pucnji prvi stiže vodnik Marko Kovačević. Desetak metara od ograde, na stazi kojom su išli, Dragan Jakovljević leži mrtav; iza njega je Dražen Milovanović. Živ još za toliko da vodniku Kovačeviću kaže: “Iznutra, iznutra”. I Jakovljević i Milovanović pogođeni su sa po tri metka. Uz njih su pronađeni kalašnjikovi s kojima su krenuli u patrolu, ali, Jakovljevićev je bio uz Milovanovića, i obrnuto. To je bila prva čudna okolnost. Druga: rupa na ogradi vojnog kompleksa, baš tu, desetak metara ispod mesta na kome su nađeni gardisti. I treća čudna okolnost: od svih kamera koje snimaju prostor kompleksa, baš ona koja pokriva to mesto nije snimala. To jest, video-rikorder bio je u kvaru... Bilo je i nekoliko neshvatljivih grešaka učinjenih u prvim trenucima posle tragedije; spomenimo samo to da prostor vojnog kompleksa “Karaš” uopšte nije pretresen posle pronalaska dvojice mrtvih gardista, te da nisu uzete parafinske rukavice od ljudi koji su se tada tu zatekli, da se proveri mogućnost da je neko od njih pucao. Kasnije će biti i uništavanja tragova: lice mesta je bukvalno prekopano u potrazi za ispaljenim mecima, kalašnjikovi dvojice gardista dati su na balističku analizu pre nego što su sa njih skinuti otisci prstiju i biološki tragovi za DNK analizu, a njihova garderoba upakovana je pre nego što je osušena, zbog čega se ubuđala čime je nepovratno izgubljen deo mogućnih bioloških tragova... U svakom slučaju, utvrđuje se da je iz Milovanovićeve puške ispaljeno 6 metaka, da su obojica pogođeni iz tog, Milovanovićevog kalašnjikova (po tri metka), te da je iz Jakovljevićeve puške ispaljeno još 14 hitaca. Samo dva dana kasnije, 7. oktobra, vojni istražni organi izlaze sa “objašnjenjem” događaja: vojnik Dražen Milovanović ubio je vojnika Dragana Jakovljevića, a zatim je izvršio samoubistvo. Ni javnost, a očigledno ni državni vrh, nisu poverovali u ovu verziju, pa je Vrhovni savet odbrane već nedelju dana kasnije formirao državnu – u javnosti poznatu kao Nezavisnu – komisiju koja će ispitati šta se to, zaista, dogodilo u Topčideru 5. oktobra 2004. godine, oko 9 sati ujutru. Komisija ima stručni deo (balističari, eksperti sudske medicine, psiholozi i psihijatri, tu je i dr Branko Sbutega sa Ortopedske klinike, da rekonstruiše kretanje tela posle pogotka) i politički, u kome su ministar policije Dragan Jočić, direktor BIA Rade Bulatović, zamenik ministra pravde Branislav Bjelica. Na čelu komisije je Božo Prelević. Komisija, posle nekih peripetija, na kraju, dolazi do jednoglasnog zaključka – isključeno je samoubistvo i u slučaju Dragana Jakovljevića i u slučaju Dragana Milovanovića, kao i varijanta da su se međusobno ubili (oba su pogođena iz iste puške), iz čega sledi jedino moguće rešenje. Ubio ih je neko treći. Zamišljeni scenario, u grubim crtama, izgledao bi ovako: Milovanović i Jakovljević u patroli nailaze na nekoga, ko im uzima puške. Puca najpre u Jakovljevića, a zatim u Milovanovića. Baca puške pored njih, da bi izgledalo da su vojnici stradali u međusobnom obračunu. Tu i dolazi do nehotične zamene, pa Milovanovićev kalašnjikov završava kod Jakovljevića, i obrnuto. Ubica beži, verovatno kroz onu rupu na ogradi; smrtno ranjeni Milovanović, još svestan i pokretan u gornjem delu tela, dovlači se do njemu bliže puške i puca uvis, u pomoć. Otuda i haotičan raspored čaura pronađenih oko mesta na kome je ležao; zato i nije pronađeno nijedno od zrna ispaljenih iz puške iz koje je pucao. U međuvremenu, vojni istražitelji prave kopernikanski obrt – nije Dražen Milovanović ubio Dragana Jakovljevića pa sebe, već se dogodilo obrnuto; Jakovljević je “postao” ubica pa samoubica, utvrdila je istraga vojnog istražnog sudije Vuka Tufegdžića. Treće osobe nije bilo. I tako su se na suprotstavljenim stranama našle dve verzije. S jedne strane Tufegdžić, s druge državna (“Nezavisna”) komisija u kojoj sedi, praktično, čitav bezbednosni establišment zemlje. Ukidanjem vojnog pravosuđa, predmet dospeva pred novoformirano Vojno odeljenje Okružnog suda u Beogradu. Status kvo pokušavaju da prevaziđu trećim, superveštačenjem, i u tu se svrhu angažuje američki FBI. Sve traje predugo, iz razloga koji nisu do kraja jasni. Nije nevažna ni medijska dimenzija koju je afera poprimila. Afera “Topčider” predstavljala je jedan od najžešćih udara na Vojsku Srbije (i Crne Gore). Nerazjašnjenu aferu – koja je uzimana kao dokaz da vojska i dalje čuva Ratka Mladića (u “Karašu”), da se Srbija ni za jotu nije promenila od vremena Slobodana Miloševića, da je potrebna potpuna dekompozicija srpskih bezbednosnih službi... – naročito je upotrebljavao liberalni deo srpske političke scene. Vladan Batić našao se i među zastupnicima porodica oštećenih, sigurno iz dobrote svoga srca. Ko je očekivao da će FBI u svom izveštaju dati definitivnu, eksplicitnu presudu i reći koja je od dve verzije verodostojna, grdno se razočarao. Upućeniji su, pak, očekivali od Amerikanaca upravo ono što je na kraju i dobijeno – preciznu analizu dobijenih predmeta i balističke eksperimente na osnovu kojih će biti omogućeno dalje izvođenje zaključaka. Sporno, samo, ostaje zašto FBI nije uradio i sudsko-medicinski deo veštačenja, i da li im je za takvo veštačenje dostavljeno dovoljno podataka. Ključni deo dokumenta koji je prošlog četvrtka stigao u Okružni sud odnosi se na ispitivanje Milovanovićeve bluze i pantalona, odnosno Jakovljevićeve jakne i pantalona. Oko rupa od metka na ovim stvarima traženi su “ostaci ispaljenja”, odnosno tragovi nitrita koji su produkti sagorevanja baruta. Na osnovu njihovog prisustva, a zatim i rasporeda, moguće je zaključiti s koje je razdaljine pucano; u ovom konkretnom slučaju, iz dobijenog nalaza moguće je potom izvesti zaključak da li je samoubistvo, kao ponuđena opcija, uopšte bilo moguće – ako bi se, naime, utvrdilo da je pucano iz daljine veće nego što je domet ruku, jasno je da o samoubistvu ne može da bude ni govora. E, sad, što se Milovanovića tiče, stvar je poprilično jasna. I tamo gde su oko oštećenja na garderobi pronađeni ostaci nitrita, ovi ostaci su “bez specifičnog rasporeda” – eksperimenti su pokazali da je rastojanje između usta cevi i tela u tom slučaju između pola metra i maksimalnih 3,3 metara (11 stopa). Ispod ovih pola metra rastojanja, tragovi nitrita imaju specifičan raspored (kružni), a ako je rastojanje veće od 3,3 metra, ostataka nitrita – barutnih čestica, dakle – oko rupe od metka uopšte i nema. Kod Dražena Milovanovića, dakle, rane su nastale sa rastojanja koje je između pola i 3,3 metra, i sa još veće razdaljine, što znači da je samoubistvo u njegovom slučaju nemoguće. No, ovo je otkriće jednako otkriću rupe na saksiji, pošto se i jedna i druga verzija slažu oko toga da Dražen Milovanović nije ubica i samoubica. Stvar je nešto složenija kada je reč o Draganu Jakovljeviću, koga je vojna istraga označila kao čoveka koji je pucao i ubio Dražena Milovanovića, a zatim izvršio samoubistvo. Evo do čega je FBI došao pošto je “zone u okolini defekta” (srpski: rupa od metka) na bluzi, pantalonama i opasaču “procesuirao vizuelno, mikroskopski i hemijski na prisustvo tragova ispaljenja”: “Uzorak Ku299, zeleni opasač”, i rupa od metka na tom opasaču, izazivaju sumnju da je Dragan Jakovljević, zaista, samoubica, budući da je utvrđeno da je ovaj pogodak načinjen bilo “iz prislona usta cevi” ili iz “bliskog kontakta”. Drugim rečima, mogao je sebi da nanese tu povredu, u visini svog opasača. Podsećamo, međutim, da su i Jakovljevića (kao i Milovanovića) pogodila tri metka. Ovaj spomenuti je ispaljen iz neposredne blizine. Odakle su ispaljena preostala dva? Ako je samoubistvo, ne bi trebalo da bude bitne razlike. Međutim, razlika postoji, i to drastična. Druga rana, naime, pokazalo se analizom tragova nitrita, nastala je od pucnja ispaljenog sa one razdaljine od 0,5 do 3,3 metra (“tragovi nitrita nemaju specifičan raspored”), dok oko treće rupe na odeći (defekti 4,5 i 6 u izveštaju), koja odgovara rani od trećeg metka koji je pogodio Jakovljevića, “nije ustanovljeno prisustvo tragova ispaljenja relevantnih za određivanje daljine pucanja”. Prostije rečeno, budući da nema onih tragova nitrita, i Jakovljeviću je ova rana naneta pucnjem ispaljenim sa više od 3,3 metra, tj. 11 stopa. Još prostije – ni Dragan Jakovljević nije samoubica, jer, valjda je jasno da niko nije u stanju da puca na sebe sa više od tri metra. Tako da ponovo dolazimo do misteriozne, treće osobe, ubice gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Kako je izjavio republički tužilac Slobodan Radovanović, ni izveštaj FBI ne može se smatrati definitivnim dokazom, ali će biti “uklopljen sa ostalim dokazima koji postoje”. Tada će se proceniti koja je od dve verzije nesreće (ubistvo/samoubistvo ili dvostruko ubistvo) verovatnija, pa će u odnosu na to i biti povučeni dalji potezi. Kada? Tužilac Radovanović kaže da se neće žuriti već da će se raditi “studiozno”. Znači li to da se zaključak afere “Topčider” konačno nazire? Jednog lepog dana, a možda i pre...