Pretkosovski ciklus

Premijer Republike Srpske Milorad Dodik, kome su opozicija, lideri drugih naroda ali i prijatelji često umeli da spočitaju nedovoljnu političku sofisticiranost, ovih dana bi mogao da položi glavni test političke zrelosti, ali je problem što se njegova karijera nekako uvezala sa sudbinom zemlje, entiteta ili birača koji su ga izabrali. U sredu uveče, Savet za implementaciju Dejtonskog sporazuma upozorio je da će preduzeti mere protiv svakog koji osporava odluke Visokog predstavnika za BiH Miroslava Lajčaka. To bi jednostavnije i brutalnije rečeno moglo da se kaže – ukinućemo RS ako ona ne pristane da se sama ukine. Ta vrsta tradicionalnog balkanskog cinizma u ovom slučaju može da zvuči kao dopadljiva ili opasna igra reči, ali se čini da se u tom bosanskom kazanu odavno krčkaju bajati ratnički lideri koji nisu još stigli do Zavidovića ili Duvna ali bi svakako u Evropu, građani koji već 11 godina gunđaju na međunarodne staratelje koji su tu samo da bi sprečili neku novu klanicu, kao i neki svima poznati sastojci bez kojih nema nijedne političke gozbe – mnogo bede, zanemarljiva količina optimizma i uvek spremni propagandisti koji ovih dana ponavljaju lekcije iz velike škole raspirivanja mržnje koja je zbog više sile raspuštena u aprilu 1992. godine. Tako je izjava premijera Srbije Vojislava Koštunice o Lajčakovim merama na veliku balkansku scenu izvela hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića, kojeg istinu za volju ne priznaje nijedna hrvatska stranka, ali se isti ne oseća nimalo osujećen – on je Koštunici dao ultimatum da ostavi Bosnu na miru ili će dobiti po prstima i nosu, dočim je vodeća muslimanska stranka SDA u saopštenju navela da “ovakvo ponašanje i nastupi predsjednika srbijanske vlade neodoljivo podsjećaju na balkanskog kasapina Slobodana Miloševića”. Vladajuće partije i poluzavisni mediji u Srbiji su se u proteklih sedam godina istinski potrudili da uspostave nove odnose sa bivšom braćom i da, kroz serije izvinjenja, izručenja i suđenja, pokažu kako sve nas zajedno čeka evropska budućnost, oslobođena od nacionalizma, mržnje, ksenofobije. Lepše je živeti u miru nego u ratu, bolje je graditi nego rušiti, nije lepo ubijati nedužne ljude, samo su intelektualni vrhovi druge Srbije koja je nepogrešivo osuđivala svaki srpski zločin i nekako imala razumevanja za zločine drugih naroda jer nas nikako ne “interesuje smeće u tuđem dvorištu”, jer su “zaboga imali pravo da se brane” i, naravno, jer su imali podršku demokratskog sveta. Sedam godina posle sloma Miloševićevog režima i 12 godina od Dejtonskog sporazuma, demokratski lideri u Srbiji više ne moraju da se izvinjavaju zbog Miloševića, koji je, kako stoji u dokumentaciji, izručen i zatim umro u haškom sudu, dok se u Zagrebu i Sarajevu sasvim otvoreno veličaju Ante Gotovina, Naser Orić i druge patriotske gromade, a u medijima širi najgnusniji govor mržnje (“Bravo Komšiću, tako i treba toj stoki dati do znanja da nije više ono stanje iz 90. pa da rade šta hoće, budite složni ti i Haris i tražite ukidanje te genocidne tvorevine republike svinjske”, “Ma legendo, sve si mi draži i bolji. Reci im svima, p.z.a im materina.…. Naš narod kaže: “kerovi laju, a karavani prolaze”. Tako i oni, neka laje stoka, džaba im je, Bosne je bilo davno prije njih i biće je, ako Bog da, do Sudnjeg dana”, samo su delovi komentara sa sajta vodećeg dnevnog lista u BiH, Dnevnog avaza na izjavu Željka Komšića). Neki sasvim upućeni stručnjaci u male tajne velike međunarodne zajednice, kojima nijedna nevladina organizacija u Srbiji ne bi mogla da zameri na višku patriotizma, govorili su da u svim raspravama o Balkanu ni najveći zagovornici nezavisnosti Kosova nisu imali odgovor na pitanje zašto bi Srbima u Bosni bilo zabranjeno ono što se traži Albancima na Kosovu. Jedini odgovor na to pitanje je bio prilično brutalan – zato što su Srbi izgubili rat. Ali se u nekim ozbiljnim raspravama o budućnosti čitavog Balkana Kosovo i Bosna pominju kao nekakav nesrećan par, uz izvesno osećanje da će njihova sudbina sada ili nešto kasnije ipak biti povezana. O toj povezanosti je pričao u Špiglu još pokojni premijer Đinđić, zatim su u različitim varijacijama o bosansko-kosovskoj posudi pričali brojni srpski političari i svi su nailazili na jasnu osudu vodećih svetskih sila, ali je kod ovdašnjih analitičara, geostratega i običnih smrtnika ostalo uverenje da će u velikom mešanju karata Kosovo i prekompozicija BiH biti sasvim sigurno povezani. Ta povezanost ne znači da će Srbi dobiti na jednoj strani ono što izgube na drugoj – u Sarajevu, Zagrebu ili Prištini ćete naći mnogo sagovornika koji su uvereni da će Srbija doživeti podjednako težak poraz i na Kosovu i u Bosni jer će samo slaba, pacifikovana i nemoćna Srbija garantovati trajan mir na Balkanu. Milorad Dodik je došao na vlast tako što je, kao glavni protivnik SDS-a i nekadašnji miljenik zapadnih sila u Bosni najavio da će, ukoliko se budu nastavili radovi na ukidanju RS, zatražiti raspisivanje referenduma o samostalnosti iste. Tako je obezbedio podršku glavnih beogradskih lidera, značajan priliv kapitala ali i ogromnu pažnju međunarodnih guvernera u Bosni i van nje koji su u Dodiku prepoznali glavnog negativca u uzbudljivom političkom trileru. Lajčakove odluke, koje svakako nemaju previše veze sa samim Lajčakom, predstavljaju dramatičnu poruku kojom se Srbima poručuje da moraju da budu konstruktivniji, ili na srpskom jeziku, poslušniji u finalnoj fazi kosovskih pregovora i da nikako ne pokušavaju da ucenjuju velike svetske sile pomoću svojih prekodrinskih aduta. Ta igra će trajati mesecima i u njoj će, kao i u dosadašnjim pregovorima, koji su bili neka čudna mešavina vrhunske diplomatije i uličarskih trikova, biti mnogo blefova, lažnih najava i istinskih pretnji. Dodikov uspeh u borbi protiv pisaca Lajčakovih odluka bi zato mogao da ima istorijski značaj u velikom pretkosovskom ciklusu, koji je u toku. Dodikov neuspeh, uz pomoć nekih alhemičarskih pravila, pojasnio bi kako će za koju godinu izgledati zemlje bivše Jugoslavije i bivši narodi u tim bivšim zemljama.