Papirnati zaklon

Kada je, krajem leta 1914, britanski ambasador uručio ultimatum nemačkim vlastima kojim se zahtevalo da se nemačke trupe povuku iz Belgije ili će Britanija stupiti u rat, pozvao se na ugovor o belgijskoj neutralnosti koji je garantovala i Nemačka. Kancelar Betman Holveg bio je potpuno zgranut: “Pa vi nameravate da ratujete zbog komada papira!” Britanija je ušla u rat, kancelar je kasnije objašnjavao da nije baš tako mislio, a Belgija je podelila sudbinu drugih država zahvaćenih ratom. Jedan malo drugačiji komad papira potresao je Srbiju ovih dana. Glavni odbor DSS-a doneo je deklaraciju o vojnoj neutralnosti, čime se ova stanka zamerila i koalicionim partnerima koji smatraju da put Srbije u bolju budućnost vodi preko NATO-a, i najvećoj opozicionoj partiji koja se protivi neutralnosti smatrajući da NATO treba jasno označiti kao organizaciju koja je neprijateljski nastrojena prema Srbiji i prijatelje potražiti na drugom mestu. Teorijski, neutralne zemlje ne zauzimaju nijednu stranu u ratnim sukobima, računajući da će biti pošteđene i napada, a neutralnost im priznaju druge države (često su je garantovale velike sile zvaničnim dokumentom, u slučaju Belgije ta garancija je dobijena 1839. godine Londonskim sporazumom). Vojna neutralnost podrazumeva da država ne ulazi u saveze, ali zadržava pravo da se uključi u rat ukoliko bude napadnuta. Prvi vojno neutralni savez napravila je ruska carica Katarina II 1780, sa Španijom i Francuskom, da bi omogućila sigurnu plovidbu tokom američkog rata za nezavisnost, od tada je bilo još mnogo ratova i još mnogo neutralnosti. U praksi, neutralnost je imala onoliko oblika koliko je bilo država i konflikata, svaka je zemlja taj svoj zvučni status modifikovala u zavisnosti od situacije i mogućnosti. Zato se, od 1814. godine, kada je Švedska posle Napoleonovih ratova proglasila neutralnost i tako postala najstarija neutralna država, terminologija veoma razvila dozvoljavajući modele “trajne neutralnosti”, “privremene neutralnosti”, “pozitivne neutralnosti”, a svaka je od njih značila nešto sasvim drugo od onoga što joj namenjuju naučne definicije. U slučaju Srbije navedeno je da je reč o “vojnoj neutralnosti u odnosu na postojeće vojne saveze” što će joj omogućiti da “očuva državni suverenitet, integritet i nezavisnost”. Postojeći vojni savez podrazumeva NATO, čije ime izaziva u Srbiji sećanja na gorka iskustva s kraja devedesetih i koji izvesnu podršku građana dobija samo ako je priključenje neophodno za ulazak u EU. Naravno, znatno veći broj podržao bi samo ulazak u EU. Formalno, ove dve stvari nisu povezane i u slučaju nekih zemalja EU zaista i nisu (ako je reč o članstvu), ali nije izvesno šta će sve biti uvezano u balkanski čvor ukoliko stepen kooperativnost i ne bude na zadovoljavajućem nivou. Pitanje će u prvom redu biti može li Srbija sebi da priušti neutralnost i kakvi oblici ovog primamljivog statusa stoje na raspolaganju snalažljivim državama. Današnje članice Evropske unije, koje imaju dugu tradiciju neutralnosti (Švedska, Austrija, Finska, Irska), učestvuju u mirovnim vojnim misijama, evropskoj bezbednosnoj politici i tesno sarađuju sa NATO-om. Pitanje ovakve saradnje možda bi moglo da se kosi sa statusom koji ove države žele da zadrže, ali složena pravna akrobatika omogućava niz rešenja koja održavaju krhku ravnotežu između zahteva i koristi koje donosi ta saradnja i potrebe da se ostane neutralan. Prošle godine, govoreći pred Evropskim parlamentom, finski premijer Mati Vanhanen morao je da ispravi nemačkog predstavnika Tobijasa Fligera: “Gospodin Fliger opisao je Finsku kao neutralnu. Moram da ga ispravim: Finska je član EU. Nekada, u vreme gvozdene zavese, bili smo neutralni. Sada smo članica Unije, deo sistema koji ima zajedničku politiku, i, pre svega, zajedničku spoljnu politiku”. Svoju neutralnost Finska je svela na to da neće ulaziti u vojne saveze, dve trećine Finaca protivi se NATO članstvu, ali ne i saradnji. To je, između ostalog, rezultiralo uzimanjem učešća u jedinicama SFOR-a, KFOR-a i ISAF-a. Neutralnost je danas nešto sasvim drugo od onoga što je bila pre pada berlinskog zida, a naročito u vreme ratova, kad je smatrana najboljom zaštitom, ukoliko su, naravno, taj status prihvatale zaraćene strane. Ali i tada, kao i sada, bilo je moguće taj status tumačiti onako kako dozvoljavaju okolnosti. Švedska je, deklarišući se kao vojno neutralna u Drugom svetskom ratu, ipak nekoliko godina pred početak sukoba počela da povećava vojni budžet (sa 37 miliona dolara 1936. godine, stiglo se do 322 miliona dolara 1939. godine) a tokom rata i proizvodnju oružja. Kada je Rusija ušla u Finsku 1939. godine, Švedska je proglasila da nije neutralna, ali nije ni u ratu. Ova definicija omogućila joj je da šalje dobrovoljce i oružje u Finsku. Ipak, odbila je zahteve finske vlade da se zvanično vojno angažuje. Tokom narednih godina sarađivala je i sa Nemačkom i sa saveznicima. U to isto vreme Irska je svoju neutralnost definisala ovako: biće na britanskoj strani ukoliko je napadne Nemačka, ali će biti na nemačkoj strani ukoliko Britanci stacioniraju svoje trupe na irskoj teritoriji. U međuvremenu, završili su se i svetski i hladni rat, ali je svest o tome da žive u državi koja je našla model za najveći stepen bezbednosti postao gotovo deo irskog identiteta. Nedavno su ovu zemlju, neutralnu od 1937. godine, počele da potresaju demonstracije građana koji su shvatili da njihov aerodrom koristi američka vojska na putu za Irak. Više od 50 godina aerodrom Šenon koriste i strane vojske, uključujući i SAD, ali je saznanje da je preko njihove teritorije dnevno prelazilo i do 900 vojnika i da je transportovano oružje za rat koji nije pod okriljem UN, razbesnelo građane koji su smatrali da to dovodi u pitanje neutralnost zemlje. Ovaj aranžman donosio je ozbiljnu ekonomsku dobit, ali to nije umirilo one koji su ugrožavanje neutralnosti doživeli kao najopasniji atak na sopstvenu sigurnost. Članica EU i Partnerstva za mir, ova zemlja ne može da ulazi u vojne saveze niti da uzima učešća u evropskom sistemu odbrane ukoliko to ne bude odobreno na referendumu. Ovo je jedan od načina na koji je građanstvo želelo da se osigura od sve većeg pritiska zajedničke evropske politike na svim nivoima, pa i kada je u pitanju bezbednost, mada ni zvaničnici ovih država nisu najsigurniji gde je tačno granica između neutralnosti i saradnje. Zato se često može čuti da neutralnost nije u koliziji sa solidarnošću koja postoji između zemalja EU, niti sa vojnim mirovnim misijama ukoliko su pod okriljem UN. “Teško je zamisliti da bi Švedska ostala neutralna u slučaju oružanog napada na neku od zemalja Unije. Kao što je teško zamisliti da neka druga zemlja EU ne bi reagovala na sličan način”, kaže Bo Huld, profesor Švajcarske nacionalne škole. Po ulasku u EU Austrija je u ustav unela klauzule koje joj omogućavaju da učestvuje u mirovnim operacijama, tako da je učešće njihovih vojnika u SFOR-u u Bosni i KFOR-u na Kosovu usaglašeno sa stavom da se učešće u mirovnim operacijama ne kosi sa neutralnošću. Iako odbijaju da uđu u vojni savez pod patronatom velikih sila, današnje neutralne evropske zemlje vole da kažu da ne vode izolacionističku politiku, naprotiv, aktivno učestvuju u svim akcijama koje doprinose svetskom miru. “Politika neutralnosti daleko je od toga da bude pasivna, ona pruža mnogo manevarskog prostora”, kaže Pol Seger, šef odeljenja za međunarodno pravo Ministarstva inostranih poslova Švajcarske. “Švajcarska je uvek usklađivala svoju politiku neutralnosti sa međunarodnim prilikama, kao i sa svojim interesom.” Tako je ova zemlja podržala sankcije Jugoslaviji jer su ih uvele Ujedinjene nacije, ali je odbila da učestvuje u bombardovanju 1999. godine, jer NATO nije imao odobrenje Saveta bezbednosti. Neutralnost nije smatrana preprekom da se uzme učešće u mirovnim operacijama pod UN, pa se tako 220 švajcarskih vojnika našlo u redovima KFOR-a. Na referendumu 2001. godine Švajcarci su odobrili amandman na federalni zakon o vojsci koji je dao šire mogućnosti za učešće u mirovnim misijama (ukoliko ih prethodno odobri parlament). Švajcarska takođe ima učešća u Partnerstvu za mir, ali ima i malu rezervu – ukoliko bi ova organizacija prerasla u neki oblik alijanse, Švajcarska bi ograničila svoje učešće. Ako isključimo Turkmenistan, kome su UN formalno priznale neutralnost 1995. godine, a čiji je pokojni predsednik Nijazov ovaj status shvatio kao mogućnost za izolaciju i zabranu kako svojim građanima da izlaze iz zemlje, tako i strancima da u nju ulaze, današnje neutralne države sve više se udaljavaju od onoga što je ovaj status značio do pre koju deceniju. Od pada berlinskog zida neutralnost je izgubila dosta od svog kredibiliteta u međunarodnim odnosima, države koje je još uvek čuvaju boluju od čestih javnih polemika oko toga koje se aktivnosti kose sa takvom politikom, a koje unapređuju ono zbog čega je takva politika i izabrana – bezbednost. Od koga se čuvaju, ko su im potencijalni neprijatelji, sa kim mogu da dele bezbednosnu politiku i do koje mere, ključne su tačke oko kojih se sukobljavaju političke partije neutralnih zemalja. Ideja o neutralnosti Srbije, sve i kada bi bila usvojena na državnom nivou, kao i sve druge neutralnosti, mogla bi da se čita u različitom ključu, što bi najmanje zavisilo od same Srbije, a više od onih koji čitaju. Neutralne zemlje uglavnom su se nalazile između dveju velikih sila, koje su se saglasile da podrže taj status. Srbiju je okružila jedna sila, granice joj nisu najjasnije, kao ni odnosi sa nekim susednim državama, što nije najsrećnija pozicija za zemlju koja bi pretendovala na neutralnost.