Rob svoje sujete i žrtva zaborava

Uvek sam smatrao da je dobro da odgovorni ljudi sa ključnih državnih položaja ostave iza sebe nešto o događajima u kojima su učestvovali. I sam sam tako postupao, pa mislim da je pohvalno što to čini i general Veljko Kadijević. Prirodno je, da ako smo zajedno učestvovali u nekim događajima, jedan drugoga pominjemo, pa, zašto da ne, da iste događaje prikazujemo svako iz svog ugla. A istoričarima ostaje da, ukrštanjem različitih prikaza, prosude njihovu istorijsku prirodu i značaj. Ovih se dana pojavila knjiga Veljka Kadijevića “Protivudar – moje viđenje raspada Jugoslavije” kao i njegov intervju NIN-u, što je bio povod mog reagovanja, a na šta je Kadijević žestoko odgovorio. Ne mogu da prećutim ono što se tiče navodne faktografije koja se dotiče mog učešća u događajima, ali ni da ne komentarišem nezavisnost dalekosežnih „zaključaka” koje Kadijević izvlači iz takvih, nepostojećih događaja. Vojni puč je prvo pitanje. Kadijević naširoko objašnjava zašto u tadašnjim jugoslovenskim okolnostima (mart 1991) nije bilo moguće izvesti uspešan vojni puč. Tvrdi da je do takvih saznanja vojska došla temeljnom analizom i „proigravanjem” pretpostavki, pa je, uprkos sugestijama sa raznih strana, svaki predlog takve vrste bio odbijan, uključujući i navodni predlog Slobodana Miloševića, o čemu ja prvi put čujem sada od Veljka Kadijevića. Ne mogu da komentarišem navode da su od njega vojni puč tražili predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković ili Gadafi, ali moram da osporim tvrdnju da mu je to zahtevao Slobodan Milošević u mom prisustvu i u mojoj kancelariji 10. marta 1991. Da je to istina, bilo bi zabeleženo u mom dnevniku objavljenom pod naslovom „Poslednji dani SFRJ”. Tako značajnu stvar sigurno ne bih propustio. U mom dnevniku nema ni Kadijevićeve navodne informacije, koju mi je, po njegovoj tvrdnji, sutradan saopštio, s molbom da o tome obavestim Miloševića, da je njegov zahtev o izvršenju vojnog puča odbijen na sastanku Vrhovnog štaba odbrane. U dnevnik sam unosio i mnogo manje značajne događaje i razgovore, pa nije valjda da sam ovo slučajno propustio. A ne bih mogao da zaboravim tako važnu stvar. Kadijević, dalje, tvrdi, da je u situaciji kada je odbijen Miloševićev zahtev za vojni puč, navodno, Štab Vrhovne komande odlučio da ide na realno moguće rešenje – na uvođenje vanrednog stanja uz povećanu mobilizaciju i podizanje borbene gotovosti vojske, kako bi se osposobila za sprovođenje razoružanja u Hrvatskoj, što kasnije, kao što se zna, Predsedništvo SFRJ nije usvojilo. Javnost se mogla iz mog dnevnika upoznati sa dramatičnim događajima tih dana 1991. bez ikakvog naknadnog retuširanja: da je vojni vrh na čelu s Kadijevićem odlučio da izvrši vojni puč, da je obavestio mene i Miloševića, da nam je objasnio koga će sve da posmenjuje, da je rekao da će mere predložene Predsedništvu SFRJ, odnosno Vrhovnoj komandi, ako budu usvojene, služiti vojsci samo da prvih dana lakše izvrši mobilizaciju, ali vojska će to uraditi i bez te odluke. Vojni vrh je četiri dana kasnije odustao od puča i to je opet saopštio meni i Miloševiću, a ja sam dva dana posle rekao Kadijeviću da je vojni vrh manipulisao sa mnom i sa Miloševićem, da su bili nestudiozni i neozbiljni i da smo razočarani njihovim postupcima. U ovim događajima pored mene učestvovali su: Kadijević, Adžić, Brovet i Milošević. Knjiga je objavljena 1995. i niko dosada nije ništa demantovao. Sadašnje pisanje Kadijevića sve izvrće naglavačke. Na osnovu svega moje je uverenje: Prvo, da vojska nije tada imala analizu posledica eventualnog vojnog puča. Da je raspolagala s takvom analizom, ne bi se odlučila na puč. Drugo, da je vojska imala analizu i stav kako danas piše Kadijević, ne bi im bila potrebna konsultacija Štaba Vrhovne komande da bi obavestio Miloševića o stavu po navodnom njegovom zahtevu, nego bi mu odmah rekao stanovište vojske; Treće, da je netačna tvrdnja kako je vojni vrh, koji je navodno odbacio ideju vojnog puča, umesto toga kao rešenje predložio Vrhovnoj komandi oružanih snaga uvođenje vanrednog stanja i mobilizaciju, jer je meni i Miloševiću 13. marta 1991. u prisustvu generala Adžića, saopštio da je to samo međumera, koja će olakšati izvršenje puča. Četvrto, krunski dokaz da vojska nije imala temeljnu analizu, kad se opredelila za vojni puč, jeste činjenica da je za četiri dana odustala od te namere i to, po mom dubokom uverenju, na osnovu tek tada provizorno sagledanih prepreka na koje može da naiđe. Verujem na osnovu poznavanja situacije tada, ali i onoga što Kadijević piše danas, da je vojska odustala od puča jer nije znala šta će sa srpskim rukovodstvom, odnosno s Miloševićem. Ako „poskida” rukovodstva drugih republika a ostavi srpsko, JNA će imati probleme zbog neposlušnosti a i sa žestokim primedbama iz inostranstva – da je puč u funkciji odbrane Miloševića. Ako „skine” i srpsko rukovodstvo, pored velikog otpora u separatističkim republikama, dobiće nesavladiv otpor u Srbiji, sasvim sigurno u masovnim demonstracijama, ali moguće i od policije koja je prilično jaka i privržena Miloševiću. Nije čudo što Kadijevića najviše okupiraju konflikti sa srpskim rukovodstvom, koje nije htelo da prihvati njegove političke predloge. Demonstracije 9. marta 1991. u Beogradu i uloga vojske je sledeće pitanje. Kadijević piše da ih je pratio sa mnom, iz moje kancelarije predsednika Predsedništva SFRJ, meni je davao sugestije šta treba raditi a ja sam to, navodno, prenosio Miloševiću. Po njemu, istog dana na Ušću Save održavan je drugi miting, miting naših pristalica, kojih je, po njemu, bilo mnogo više od onih koji su podržavali opoziciju na Trgu Republike. On je insistirao da pokrenemo naše pristalice sa Ušća da rasteraju pristalice opozicije. Naravno, kao i uvek, prema Kadijevićevom pisanju, ni tada nismo hteli da ga poslušamo, pa je on morao da upotrebi vojsku da bi rasterao demonstrante. Nije istina da smo ja i Kadijević bili u mojoj kancelariji (u to vreme sam bio van Beograda), niti je tačno da je istovremeno na Ušću bio neki paralelni miting, te Kadijević nije ni mogao da mi išta sugeriše. Ipak, čudi me da on danas, posle toliko godina, može da smatra pametnim predlog da sukobimo masu sa masom, koji na sreću nama nije ni davao, ali se možda tako šta vrtelo u njegovoj glavi. Da je sve to što Kadijević o ovom događaju sada iznosi izmišljotina, stoji i u njegovoj knjizi, gde je, hvaleći se kako je zaslužan za rasturanje demonstracija, napisao (o uspesima JNA pod njegovim rukovodstvom) i: „Razbila je demonstracije srpske prozapadne opozicije 9. marta 1991. godine i onemogućila je da nasilnim, nelegalnim putem uzme vlast u Srbiji, pošto je na izborima 1990. uverljivo poražena. Naređenje za upotrebu JNA sam izdao ja kada su demonstranti provalili kordon srpske policije kod ‘Londona’ i napali zgradu SSNO, gde sam se nalazio sa mojim štabom. Odluka Predsedništva SFRJ za upotrebu JNA je stigla kasnije. Borisav Jović, kao predsednik Predsedništva SFRJ prikupljao je saglasnost članova Predsedništva telefonom. Nije bio u Beogradu, iako je bio dobro obavešten šta se sprema, nego je pobegao u neko svoje selo u Srbiji.” Pa, sada čitaoci neka sami uporede: kako je bilo moguće da ja istovremeno budem „u nekom svom selu u Srbiji” i u svom kabinetu. Kako je Kadijević istovremeno i sa mnom u mom kabinetu, i u svom kabinetu u SSNO. Nema potrebe da o događaju ovde pišem šire, jer je to detaljno objašnjeno u mom dnevniku (str. 283). Odnos srpskog rukovodstva prema Srbima preko Drine i Une, kako ga je krstio Kadijević, treće je pitanje koje želim da objasnim. Navodno, vojska na čelu s njim, uvek i potpuno je bila posvećena pomaganju srpskog naroda van Srbije, dok je srpsko rukovodstvo „igralo dvojnu igru”. I ne samo to, izgubili smo rat zbog pogrešnih stavova srpskog rukovodstva! Kadijević tvrdi da je stav srpskog rukovodstva „da Srbija nije u ratu” više onemogućio JNA nego sva delovanja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja! Ako je i od Kadijevića, preterano je! Da bi „dokumentovao” tvrdnje, Kadijević citira jednu, navodno moju misao, ne navodeći gde ju je pročitao, a koju ni u snovima nikada ne bih mogao da izgovorim, kako „Srbi u Srbiji nemaju ništa zajedničko sa Srbima preko Drine i Une, osim imena”. To je, prema Kadijeviću, neka ideološka podloga za ponašanje srpskog rukovodstva. A činjenice govore drugo. Od početka separatističkog ponašanja Hrvatske i otpora srpskog naroda, od sredine 1990. pa sve do 9. maja 1991, srpsko rukovodstvo je uporno zahtevalo od Kadijevića i rukovodstva JNA da stavi u zaštitu srpski narod u Hrvatskoj ugrožen od paravojnih jedinica. NJegov je odgovor uvek bio da JNA nije srpska nego jugoslovenska i da ne može da staje u zaštitu jednog naroda. Tek kada je Predsedništvo SFRJ 9. maja 1991. godine donelo odluku da se JNA rasporedi između srpskih i hrvatskih naselja u Hrvatskoj i da spreči međunacionalne sukobe, vojska se uključila u zaštitu Srba. Moram da pitam Kadijevića, šta misli ko je, ako nije Srbija, pomagala Srbe van Srbije do 9. maja 1991. kada se JNA uključila po naredbi Predsedništva SFRJ u njihovu zaštitu, i ko ih je i kasnije, do kraja, materijalno pomagao, ako nije Srbija? Tu nikakve dvojne igre nije bilo, a Kadijevićeva tvrdnja, očigledno izazvana činjenicom da neki njegovi neostvarljivi predlozi političke prirode nisu prihvaćeni, ne bi trebalo da ga navode na tvrdnje uvredljive za Srbiju i srpski narod. Preuveličavanje značaja Kadijevićevih neusvojenih sugestija za izlaz iz krize je četvrto pitanje, o kome ću da iznesem mišljenje. Kadijević u centar razmišljanja i o mogućem izlazu iz jugoslovenske krize stavlja svoj predlog iz oktobra 1991. iznet na skupu srpskih i crnogorskih političkih rukovodilaca – članova Predsedništva SFRJ iz Srbije i Crne Gore, predsednika republika Srbije i Crne Gore i predstavnika srpskog naroda iz Bosne i Hrvatske. Taj sastanak jeste održan u zgradi Predsedništva, ali nije bio sednica Predsedništva SFRJ, kako on tvrdi, nego oblik konsultacija radi traženja puta za rešavanje problema. Na njemu, dakle, nije bilo ni Muslimana ni Makedonaca, a da ne govorim o drugima, niti je to bio forum koji može da donosi odluke. Kadijević je predložio donošenje odluke o proglašenju nove države, u kojoj će biti svi delovi Jugoslavije u kojoj većinu čine Srbi, kao i svi drugi koji to žele. Tvrdi da niko na tom sastanku nije bio protiv, ali da je srpsko rukovodstvo zanemarilo njegov predlog o formiranju nove države i da smo zato izgubili rat, kao i da je on zbog toga, što predlog nije usvojen – podneo ostavku. Kadijevićev predlog o formiranju nove države u oktobru 1991, dok je Jugoslavija još celovita država i kada se ni izdaleka nije znalo konačno stanovište Makedonaca i Muslimana, bilo je ne samo preuranjeno nego i praktično neostvarljivo, izuzev da Srbi donesu odluku da te delove zaposednu po cenu građanskog rata sa narodima koji se s tim ne slažu. Srpsko rukovodstvo je taj plan smatralo neostvarivim, nije ga mnogo ni komentarisalo, nego se posvetilo traženju političkog rešenja, a od vojske je očekivalo da zaštiti srpska naselja od paravojnih jedinica separatista. Neverovatno je da Kadijević i danas smatra da je njegova zamisao u tom periodu bila realna i ostvariva i da je zavisila samo od volje srpskog rukovodstva. Prvi put sada čujem da je Kadijević zbog toga podneo ostavku. Plan je predložen u oktobru, a on je ostavku podneo u januaru naredne godine. Kadijević je nastavio do januara 1992, u međuvremenu imao zdravstvene probleme, bio na operaciji na VMA, a potom i na oporavku. Sa mnom je razgovarao o ostavci krajem decembra 1991. Nijednom rečju nije pominjao neslaganje sa politikom ili neusvajanje njegovih predloga. Samo zdravstvene razloge. Kad sam obavestio Miloševića, on je prokomentarisao da se Kadijević uplašio situacije i pobegao. Ne znam kakav je smisao Kadijevićeve primedbe da ga nismo ubeđivali da ostane. Kako, ako su zdravstveni razlozi u pitanju? Još manje je nejasna primedba da ga nismo poslušali da ga na mestu saveznog sekretara za narodnu odbranu zameni general Blagoje Adžić. Pa ko ga je drugi zamenio nego Adžić? On je preuzeo dužnost kao v.d. a formalno postavljenje nije bilo moguće zato što se Savezna skupština više nije sastajala. Tek mi sve ove Kadijevićeve primedbe izgledaju kao da je sve to samo da se stavljaju primedbe, iako potpuno nezasnovane.