Ni kajanja, ni krivice

Priznajem da sam počastvovan što u odgovoru na moje viđenje njegovih stavova nekadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ, general armije u penziji Veljko Kadijević optužuje maršala Tita „da je započeo rasturanje Jugoslavije”. Čudi me, da po istom osnovu, nije optužio i kralja Aleksandra Ujedinitelja. No, kako dve trećine odgovora Kadijević posvećuje Maršalu i njegovim greškama, a Maršal ne može da se brani, bio sam u ozbiljnoj dilemi da li da moj tekst naslovim sa: „Veljko, Tito i ja”. Uz sve uvažavanje prethodne funkcije i sadašnjih godina generala Kadijevića, čini se da on pokušava da Tita sahrani još jednom, poput gomile mediokriteta i priučenih političara. Pretpostavljam da se iza toga krije nastojanje da se sopstvena odgovornost za 1990. i 1991. minimizira. Pametni ljudi posle neuspeha zaćute... Dakle, Kadijević se u objašnjavanju situacije iz 1990. i 1991. bavi skoro isključivo političkim kontekstom, a stručni, vojni, aspekt krize ignoriše. Pitanje poruke Tita vrhu JNA na poslednjem zajedničkom viđenju 22. decembra 1979. u Karađorđevu, na kojem naravno Kadijevića i nije bilo, jer u to vreme i nije imao čin da bi nečem takvom prisustvovao – ne može se simplificirati u stilu da je Tito već tada konkretno „dao zadatak Vojsci da sruši državno rukovodstvo zemlje i preuzme vlast”. Razgovarao sam svojevremeno o tom susretu vrha JNA i Tita sa generalom DŽemilom Šarcem, učesnikom sastanka. General Šarac i ja smo, naime, nekad stanovali u istoj zgradi, Klobučareva 11, Karlovac. Potvrdio mi je da je Tito tada, desetak dana pre nego što je primljen u ljubljanski Klinički centar, generalima i admiralima rekao „da je njihov glavni zadatak da sačuvaju Jugoslaviju”. Kako, nije precizirao. Najzanimljiviji deo odgovora Kadijevića svakako je tvrdnja o njegovim ličnim susretima sa Titom. Kadijević spominje „treći, vrlo karakterističan susret sa Titom u leto 1970. u Zagrebu na ručku u hotelu “Esplanada”, kojom prilikom je Tito pohvalio hrvatsko rukovodstvo u vreme kada je bujao maspok”. Kadijević je pobrkao datume. Naime, taj ručak u „Esplanadi” nije bio u leto, već je reč o dočeku Nove 1971. i na tom dočeku Kadijević nije bio prisutan. Tačno je da je Tito tada, na neki način, podržao političke stavove Savke Dabčević-Kučar i Mike Tripala, ali je kasnije na sastanku u vili „Vajs” političko rukovodstvo Hrvatske izložio ozbiljnim kritikama. No, već 4. jula 1971. Tito je na sastanku sa političkim vrhom Hrvatske vrlo oštro i rezolutno govorio o stanju u Hrvatskoj i to nije objavljeno u medijima, čak i partijsko članstvo SKH bilo uskraćeno za informaciju o čemu je bilo reči. Dva dana kasnije, u govoru u Ravnama na Koroškem, Tito je opet žestoko kritikovao stanje u Hrvatskoj. O svemu tome u knjizi Dušana Dragosavca „Zbivanja i svjedočenja”. Kadijević navodi „da je na Brionima sa vojnim rukovodstvom JNA imao susret sa Titom u leto 1971. uoči poznate 21. sednice CK SKJ u Karađorđevu, koja je formalno osudila maspokret u Hrvatskoj i da su tada na njega najupečatljiviji utisak ostavili Titova izrazita nesigurnost i lutanja u traženju rešenja aktuelne situacije u zemlji”. Neverovatno, pre sednice u Karađorđevu bila su dva susreta vrha JNA i Tita: u Beogradu i Bugojnu. Nikavi Brioni! Ni na jednom od tih susreta vrha JNA sa Titom nije bilo Kadijevića. Tako kažu ljudi koji su bili u neposrednoj pratnji Tita i koji su i danas fizički i mentalno vrlo aktivni. Niko se od njih ne seća bilo kakvog direktnog susreta Kadijevića i Tita. Do Tita su bez prethodne najave mogli da dođu samo Kardelj i njegova supruga Pepca. Čak ni savezni sekretar za narodnu odbranu, ni načelnik Generalštaba JNA nisu mogli kod Tita bez najave i objašnjenja zašto traže susret. Kakav je to vojni položaj u to vreme imao Kadijević? Biće da su to obične izmišljotine i ne znam zašto to danas Kadijeviću treba? Istina, Kadijević je kraće vreme bio komandant 2. divizije JNA u Nišu i moguće je da je prilikom nekog Titovog boravka u tom gradu bio na zajedničkom ručku. Kako je u Nišu u komandi Druge armije JNA uvek bilo najmanje tri generala po činu i po položaju iznad komandanta divizije, nemoguće je da ih Kadijević preskoči. A sedeti na ručku u mnoštvu generala i pukovnika i nije direktan susret. Sastanci u Karađorđevu održani su 2, 3. i 4. decembra 1971. Tito je rukovodstvo Hrvatske na početku upitao da li su se dobro odmorili slaveći Dan Republike, 29. novembar. Savka Dabčević-Kučar je odgovorila da su oni radili i za vreme praznika. Tito je replicirao: „Ko nije radio kada je trebalo, mora i praznikom.” U izlaganju u Karađorđevu Tito je spomenuo i JNA kao garanta da u Jugoslaviji ne sme da dođe do međunacionalnog rata. On se, zapravo, nikada i nije ustručavao da ako treba i pripreti Armijom. U vreme sastanka u Karađorđevu, na zagrebačkom Glavnom kolodvoru tri dana je na jednom od perona stajala kompozicija voza sa tenkovima na vagonima. Bez cerada. Slučajno. Lično sam video. U naknadnom obračunu sa Titom, Veljko Kadijević ignoriše činjenicu da ako su vremenom sporni postali gotovo svi elementi ideologije i poretka, zašto ne bi bio upitan i model federalizma? I sa ove distance moje je pitanje retoričko, ali mu nisu primereni histerični odgovori. Vrh JNA je godinama insistirao na tome da su baš oni sledbenici Titove koncepcije, federacije i izgradnje jugoslovenske vojske. I pre nego što je Kadijević postao savezni sekretar, on nijednom nije javno kritikovao koncepciju ONO i DSZ, niti Teritorijalnu odbranu. Učinio je to prvi put kao savezni sekretar za narodnu odbranu upravo u intervjuu koji je dao meni, 4. decembra 1990, kada je i rekao „da je TO kakva je stvorena šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, velika podvala, jer je to okosnica republičkih armija”. Tačno uočeno, ali kasno. U tom intervjuu „Danasu” Kadijević doslovno kaže: „Biće razoružane sve oružane formacije, uspostavljene izvan jedinstvenih i Ustavom SFRJ definisanih oružanih snaga, a nosioci njihovog konstituisanja odgovaraće po zakonu. Pošto je to, po Ustavu i zakonu, u nadležnosti oružanih snaga, tu neće biti pogađanja ni kompromisa. Jugoslavija ne sme i neće biti Liban.” Za tako što mu, dakle, ne trebaju glasovi Predsedništva SFRJ. Niti nagovaranje Ante Markovića i Gadafija. Ne bi začudilo da u novoj knjizi saznam da ga je na vojni puč nagovarao i dalaj-lama. Kadijević se izgovara na Predsedništvo i špijune u njemu. Kriv mu je savezni ministar unutrašnjih poslova Petar Gračanin, koji „nije prihvatio njegov predlog o hapšenju”. Svašta! Pa, upravo je Kadijević, na primer, zaustavio hapšenje generala Martina Špegelja u Zagrebu naredivši generalu Aleksandru Vasiljeviću da stane sa jedinicom „Kobri”. Pola sata pre početka akcije! Naime, „Kobre” su već nekoliko dana bile u Zagrebu. Onda je general Vasiljević dobio naređenje da ode u Knin i „prihvati se posla razoružavanja tamošnjih paravojnih formacija”. Wima je ranije dozvoljeno da se naoružaju, jer su se, bože moj, pre njih naoružali i drugi. Pa će onda JNA gledati međusobno ubijanje naroda i narodnosti SFRJ. Naravno, pre toga će ih malo i razdvajati i glumiti snage UN. Logika “neka se onda naoružaju svi” svedoči o nesposobnosti da se u začetku spreči naoružavanje bilo koga. Kadijević kaže da je u Zagrebu pred zgradom Vojnog suda na suđenju onima koji su ilegalno uvozili oružje demonstriralo „oko 150.000 ljudi”. List „Narodna armija” od 18.04.1991. navodi da je broj demonstranata bio „nekoliko hiljada”. Ko je ikad bio u Gajevoj ulici u Zagrebu, zna i da je tih nekoliko hiljada prevelik broj. Kadijeviću je preterivanje potrebno da bi opravdao tezu da se 1991. ništa nije moglo učiniti. Zbog čega je Kadijević išao u Moskvu? Nekadašnji savezni sekretar sada tvrdi „da to nije bilo u funkciji vojnog puča”. Kaže i „da bi tu svakako došlo do delimičnog kršenja Ustava SFRJ, jer je odnos u Predsedništvu bio 4:4, ali svakako manjeg kršenja od onoga koje su secesionističke snage već učinile”. Sve same kontradikcije. Ako su savezne političke institucije već prihvatale predlog Štaba Vrhovne komande, kao što on kaže, čemu put u Moskvu u „funkciji podrške predlogu Štaba Vrhovne komande”? Da se malo ovima u saveznim političkim institucijama pripreti Moskvom? I tu bi došlo do „delimičnog kršenja Ustava SFRJ”. I to ne bi bio vojni puč? Jer, imamo malo kršenje Ustava i veliko kršenje Ustava? I onda je došao rat, pa se „lupalo” i po Dubrovniku i po Vukovaru. Bez veće vojne potrebe. Kasarna u Vukovaru mogla se odblokirati bez uništavanja grada. U Dubrovniku nije ni bilo kasarne JNA. Ali, činjenica je da je jedina obučena klasa vojnika JNA otpuštena u septembru 1991 – nekoliko dana pre početka rata u Hrvatskoj. Vrlo zanimljivo! Ko je to predložio i odobrio? Kako je to moglo da prođe bez saglasnosti Štaba Vrhovne komande? Tu su i dva pokušaja vojne pobune protiv generala Kadijevića. Prvi, odmah posle sukoba u Sloveniji kada su pripadnici Petog vazduhoplovnog korpusa u Zagrebu izdali proglas protiv izdaje zemlje. I drugi pokušaj: u septembru 1991. Gardijska brigada je krenula da uhapsi generala Kadijevića i njegovo mesto ponudi generalu Blagoju Adžiću. Pobunu je vodio major Veselin Šljivančanin. Pobuna nije uspela, jer Adžić nije prihvatio ponuđenu funkciju. Garda je već bila opkolila zgrade SSNO-a i gardisti su ušli u kabinet generala Kadijevića. On je reagovao rečenicom: „Moj Šljivo, moj Šljivo...” Sutra ujutro Gardi je naređeno da krene na Vukovar. Kadijević mi prebacuje „garnirung” kojim se navodno služim u osvrtu na njegov intervju NIN-u i kaže „da je interesantno da se ja u svom članku često pozivam na Tusa kao na svoj izvor informacija”. O tome da Tus i Grahovac putuju u SAD, u uzvratnu posetu komandantu američkog vazduhoplovstva, u avionu mi je tada rekao pukovnik Grahovac. Kako smo već ranije od SAD dobili i radare „vestinghauz” i rakete „mejverik”, pretpostavljao sam da njih dvojica ne idu u SAD da kurtoazno popiju po viski. U vreme kada izlazi taj čuveni intervju Kadijevića. I to posle razgovora admirala Broveta sa šefom obaveštajne službe američkog ratnog vazduhoplovstva kad je Amerikanac izrazio očekivanja „da JNA bude na visini zadatka koji joj je ostavio Tito”. I kada je to Brovet preneo Kadijeviću, komentar je bio: „Koješta!” I sve je to meni trebalo da kaže general Tus, a za kojeg Kadijević tvrdi je već tada radio za Tuđmana. Kadijević, izgleda, nije u pravu ni za ovo drugo jer ostaje čunjenica da general Tus nije preneo Slovencima da će im JNA sa aerodroma Brnik uzeti avione „kraguj”, inače vlasništvo TO Slovenije. Jer, akcijom je komandovao pukovnik Grahovac, a Tus je za sve unapred znao. Sastanak Tuđmana i Kadijevića na aerodromu “Zadar” organizovan je bez znanja komande Petog vazduhoplovnog korpusa. Organizovao ga je general Jurjević, komandant RV i PVO. U članku sam samo notirao taj događaj, ne znam zbog čega se Kadijević oko toga uzbuđuje? Ostavka generala Kadijevića došla je 7. januara 1992 – dan posle obaranja helikoptera EZ u rejonu Varaždina. Znači, ne kao što Kadijević tvrdi „brzo posle 22. oktobra 1991. i stava Jovića i njegovih saboraca o predlogu SSNO-a od 22. oktobra 1991”. Generale, Vi ste otišli nakon što je major Šišić oborio taj helikopter. Ostavili ste majora da ponese odgovornost umesto da ste tada, kao general armije sa četiri zvezdice, stali iza svog pilota. Pre toga ste se za 22. decembar 1991. slavno okitili ordenima i izljubili sa Miloševićem i Jovićem. Jer, sačuvali ste Jugoslaviju. O da, i ono u Vašem „kontragarnirungu”, kako sam ja u uvodu intervjua predstavio Vas hvalospevima „da je to i vama bilo neugodno slušati i da ste tražili da se to ispusti”. Dakle, tog hvalospeva u mom intervjuu u „Danasu” od 4.12.1990. nema. Ni ja, ni redakcija nismo hteli da objavimo hvalospev dodat na kraju intervjua koji je napisao i dodao general Obradović, šef kabineta. Kako me je general Obradović zamolio da se intervju da i Tanjugu, nisam mogao da kontrolišem šta će biti dodato. Ne zameram generalu Obradoviću, takav je posao šefa kabineta, a osim toga i on je bio tada uveren da će Kadijević nešto učiniti. Prošlo je od tada mnogo godina i ovu polemiku sa generalom Kadijevićem ne doživljavam kao ličnu stvar, nadam se da i general u tome ne vidi ništa lično. Ja ću mu uvek biti zahvalan za taj, ipak, važan intervju i poštujem njegove godine. (Taj broj nedeljnika “Danas” prodat je u 245.000 primeraka i citiran širom sveta.) Dodao bih na kraju da istoriju čine ljudi i dela, a ne institucije, a da bežanje od sebe, koliko medicinski, toliko i kulturološko-istorijski fenomen, završava uvek na istom. U praznini...