Zašto kontraudar iz Moskve?

Poslednji savezni sekretar za narodnu odbranu one Jugoslavije, general armije Veljko Kadijević, objavio je u Moskvi novu knjigu što je u suštini proširena i dopunjena verzija njegovog “viđenja” raspada Jugoslavije, objavljenog u Beograda 1993. Dragoceno je što se Kadijević ponovo oglasio, manje u pozitivnom, a znatno više u negativnom smislu. U moskovskom pogledu napisao je više nego u beogradskom. Znamo da istoriju pišu pobednici. Ali Kadijević nije pobednik. U pitanju su drugi razlozi i lična bezbednost. Kadijević ističe da u Rusiji “ima status izbeglice, da se oseća sigurnim u svakom pogledu i da tamo ima istinske prijatelje”. Analizirajući Kadijevićev “moskovski pogled” i “beogradsko viđenje” iz ugla njegovog potčinjenog i učesnika događanja iz tog vremena, ali i autora knjige: “JNA i raspad SFR Jugoslavije. Od čuvara do grobara svoje države”, došao sam do zaključaka, koje sam izložio po značaju, od pozitivnih do onih koji Kadijeviću nimalo ne služe na čast. Moskovski pogled se suštinski razlikuje po prikazu odnosa vojnog i srpskog rukovodstva, odnosno Kadijevića sa Miloševićem i Jovićem. To je značajan, nažalost i jedini Kadijevićev “korak napred”. U beogradskom viđenju, vojno i srpsko rukovodstvo bili su, Radovan III bi rekao “ kao kost i meso”, a narod “dva tela, jedna duša”, što je apsolutno netačno. Sada ispada da se vojno i srpsko rukovodstvo nisu slagali o bitnim pitanjima: mesto i uloga vojske, vojni udar, odbrana Jugoslavije, intervencija u Sloveniji, odnos prema Srbima preko Drine itd. Verovatno je razlog što je Milošević 1993. bio “bog i batina žabljačke Jugoslavije”, a Kadijević samo vojni penzioner i bivši prvi čovek JNA, koja je okrivljena da nije uspela da odbrani Titovu, komunističku i federativnu Jugoslaviju. U tom duhu Kadijević iz Moskve potvrđuje i da je Milošević bio opako lukav i ljigavo prevrtljiv. Imao je distancu u odnosu na sve i uvek. Složio bi se sa nečim, a već ujutro nije hteo da čuje za dogovor. Tvrdio je da Srbija nije u ratu, a JNA gurao u sukobe... Ništa novo, ali je dobro što je i Kadijević to napisao. Ipak, ne može a da se ne postavi pitanje: zašto je ćutao? Kadijević i Milošević se potpuno razlikuju i po tome ko je stvarno komandovao JNA i kakav je bio njen učinak. Kadijević tvrdi “da dok je on bio na čelu vojske, Milošević nije njome komandovao”, a da je “od 6. jaunuara 1992 (Kadijević podneo ostavku) Milošević preuzeo komandovanje vojskom, pa je od tada vojska, uz časni izuzetak herojske odbrane Kosova, izgubila sve, što je isključiva posledica Miloševićeve pogrešne politike”. Na suđenju u Hagu Milošević je tvrdio da on nije komandovao JNA, jer da jeste, Jugoslavija bi bila sačuvana. Istina je samo da bi bilo najbolje da ni Kadijević ni Milošević nisu nikada komandovali JNA. Očigledno je da je moskovski pogled napisan radi sopstvene promocije i veličanja svoje uloge. Ipak, najružnije je što 82-godišnji Kadijević iz Moske govori o glavnoj ulozi vojske u herojskoj odbrani Kosova, pod Miloševićevom komandom i smatra da bi njegove poruke trebalo da budu “mobilizatorska snaga u mom srpskom narodu protiv direktne vojne okupacije”. Da li su u pitanju godine ili učešće Rusije u odbrani već “izgubljenog Kosmeta”? Zašto Kadijević nastoji da sam sebe predstavi kao srpskog nacionalistu? Tako o njemu nisam nikada razmišljao. U Hagu, za vreme Konferencije o Jugoslaviji, u oktobru 1991, u jednom dramatičnom razgovoru, rekao mi je: “Dragane, ja sam rođen u Hrvatskoj. Srbin sam iz mešovitog braka. Moja supruga je Hrvatica. Jugoslovenski sam opredeljen. Jugoslaviju sam branio za vreme rata, branim je i sada.” Verovao sam mu i ubeđen sam da je to istina. Mislim da je tolika razlika razumljiva samo ako se ima u vidu odakle i zašto baš sada Kadijević tako piše. Kadijevićevo pisanje iz Moskve na drastičan način potvrđuje da u toku proteklih 14 godina nije ništa razumeo i naučio o stanju i odnosima u svetu, posebno u Evropi, u vreme raspada Jugoslavije i nakon toga. Naprotiv, on je još više uveren da su za raspad krivi drugi, oni spolja, u sprezi s onima iznutra. On i dalje žali za blokovskim balansom u hladnom ratu, ističe da je “Balkan tada bio miran”, a Gorbačova optužuje, na primitivan i krajnje neukusan način, za raspad SSSR-a i komunizma. Ta uobrazilja je tako duboka da se čini da u svetu ništa nije smelo da se menja bez saglasnosti branilaca Titove, komunističke i federativne Jugoslavije, kakva više nije mogla da opstane. Kadijević ni danas nije odmakao od teorija zavere, specijalnog i drugih ratova niskog intenziteta, vođenih prvo protiv komunističke i samoupravne Titove Jugoslavije. On ostaje i pri oceni da su Nemačka i Vatikan bili glavni razbijači SFRJ, ali je u Moskvi došao do saznanja da su, ipak, rukovodeću ulogu imale SAD. To bi trebalo da potvrde njegovi razgovori sa ambasadorom Cimermanom i činjenica da mu Amerikanci nisu dozvolili da bude operisan u vojnoj bolnici u Vašingtonu. Kao svedok tih događanja, mogu samo da kažem da bi bilo jako dobro da je Kadijević pažljivije slušao šta mu je Cimerman govorio, ali i da ga upitam: zašto se uopšte obraćao za pomoć “razbijačima Jugoslavije”? Nije zgoreg da se podseti i da je Kadijević američki đak sa prestižnog generalštabnog koledža, a bio je i predsednik jugoslovenskog dela “Mešovitog jugoslovensko-američkog komiteta za vojnoekonomsku i naučnotehničku saradnju”. Neverovatno je da je Kadijević i dalje ponosan što je “krnjem Predsedništvu SFRJ” predložio da se potpuno porazi i razoruža slovenačka vojska, a potom JNA povuče iz Slovenije. To znači i da su u tom slučaju čak i Milošević i Jović bili pametniji od Kadijevića i vojnog rukovodstva. U vojnu avanturu u Sloveniji Kadijević se upustio u saradnji sa Antom Markovićem, kojeg su i on, Milošević i Jović smatrali izdajnikom. Zaista je ružno što i Kadijević pribegava najcrnjem metodu diskvalifikacije protivnika i neistomišljenika. Izdaja je etiketa koju je on prilepio Anti Markoviću. Pošto je to znao još u ono vreme, kako je mogao da bude ministar u vladi čiji je predsednik izdajnik i potčinjen Vrhovnoj komandi u kojoj sede izdajnici? Gore od do sada iznetog je da se Kadijević i u Moskvi ponosi time što se on (a time i JNA) založio da Milošević odbije poslednji mirovni predlog na Konferenciji o Jugoslaviji u Hagu, u oktobru 1991. Da li to znači da je Kadijević bio branilac ili grobar Jugoslavije? Neka mi bude dozvoljeno da na kraju konstatujem da je Kadijevićev kontraudar iz Moskve osuđen na propast i da izrazim bojazan da ni ovo nije najgore. Ko zna šta još može da stigne iz Moskve? (Autor je bio načelnik Uprave za međunarodnu vojnu saradnju Generalštaba VJ)