Kult anonimnih amatera

Nedavno je jedno ugledno beogradsko novinarsko pero u svom tekstu skoro očajavalo zbog najezde onih koji se na Internetu, u blogosferi, najčešće pojavljuju skriveni iza pseudonima, bez lica i bez imena i prezimena, uništavajući svojom vulgarnošću i opscenošću, ono malo preostale kulture dijaloga u ionako skučenom nacionalnom kulturnom prostoru. Tekst nije pisan bez razloga, jer i razmene “misli” dobro poznatih lica (setimo se one letošnje, između g-đe Biljane Srbljanović i g. Milana Gurovića) postaju modeli domaće digitalne retorike. Ali, informatička tehnologija nema svoju autonomiju i ne može opstati bez nas koji je koristimo. Kako se danas dobar deo vremena provodi na Internetu, na njemu se lako vidi intelektualni i etički haos, ekstremna pornografija, seksualni promiskuitet, intelektualna praznina, plagijatorstvo, gomila vrednih i bezvrednih dela, najčešće nastalih u glavama narcisoidnih korisnika na mreži, pri čemu dominira kult anonimnosti i amaterizma. Još malo pa da čovek pomisli kako se našao u Hobsovoj distopiji. Kad se upusti u šetnju blogosferom i u kraći obilazak seksualnih “čet” prostorija, jasno vidi kako se ljudi ponašaju u uslovima odsustva socijalnog reda i kakvih-takvih zakona koji, ipak, upravljaju našim ponašanjem. Da li je za sve to kriv Internet? On jeste na raspolaganju 24 sata, ali ne može se sam sa sobom dopisivati, za kockanje su mu potrebni partneri, a što se tiče pornografije, niko se ne može prisiliti da u njoj uživa. Nelagodnosti prilikom poseta pornografskim i uz to pedofilskim sajtovima, naravno, nema, čak ni u onoj meri koja bi se doživela pri ulasku u neki gradski “seks – šop.” Prostačko ponašanje je, najčešće kad se skriva iza lažnog identiteta. Zbog toga, u Južnoj Koreji, koja ima najjaču svetsku blogosferu, više niko ne može pristupiti blogu, a da prethodno nije identifikovan. Očekuje se sličan zakon u Velikoj Britaniji i dopunjavanje već postojećih pravila u Evropskoj uniji. Jedini način obuzdavanja digitalnog prostaštva i kriminala jeste skidanje maski sa lica i odricanje od anonimnosti. Na Internetu smo svi bestelesni, predstavljamo simbole koji pišu nekim drugima, koji su, takođe, samo simboli. Digitalna svetska mreža, World Wide Web (www) od svog nastanka 1980. postala je obećana zemlja za sve one koji su želeli da se prelaskom u sajber – svet oslobode tradicionalnih ograničenja u društvu, kao i svog slabašnog tela u fizičkom smislu. Šta tek reći o deci koja dobar deo dana provode u virtuelnom životu. Što pre dožive Internet i sve te elektronske igre na Internetu, kao opijat za onlajn egzistenciju, to pre neće primetiti razliku između fizičkog i virtuelnog sveta. Second Life i drugi slični sajtovi nisu alternative realnosti. Transplantacija sopstvenog identiteta na izmišljeni digitalni lik samo je bekstvo od stvarnosti koja ne mora svakome biti po volji, ali podseća na priču o paklu i raju. Kad se obezbedi višečasovni život u virtuelnom svetu, rajska vrata se sama otvaraju – kao kad se uspostavi zavisnost od narkotika. Ali, čini se da Web 2.0 – u poslednje tri godine operativni sistem svetskog megakompjutera, koji obuhvata Internet i milione ljudskih umova upletenih u tu globalnu mrežu, ima i stranu koja je mnogo svetlija od one na koju svi kukamo. Uzmimo Vikipediju, slobodnu enciklopediju, koja je carstvo anonimnih pisaca, uglavnom, amatera. Tu višejezičku enciklopediju mogu zajednički pisati, dopunjavati i uređivati svi oni koji imaju pristup Internetu, širom sveta. Sa retkim izuzecima, svaka enciklopedijska jedinica može biti dopunjena i korigovana prostim “klikom” na link “edit this page” Od svog osnivanja 2001. Vikipedija je izrasla u najveći svetski referentni veb-sajt. Zbog kulta amatera koji se na Vikipediji neguje od njenog nastanka, podaci iz nje su nesigurni, katkad netačni, u svakom slučaju, ne mogu se koristiti za ozbiljan rad, iako, priznajem, nema dana, a da je ne konsultujem. Lakše mi je nego da obrćem listove Britanike. U Vikipediji je preko 75.000 aktivnih učesnika koji svakodnevno rade na preko 5 miliona članaka, a pored 2 milijarde već postojećih i obrađenih tema, anonimni volonteri iz dana u dan dopisuju ili pišu nove članke. Srpsko izdanje Vikipedije za dve godine dobilo je oko 55.000 članaka koje može dopunjavati svako, od doktora nauka do domaćice i đaka prvaka, kako kaže g. Dragan Satarić iz nevladine organizacije Vikipedija u Srbiji. Autori dopuna, obično nisu vrhunski poznavaoci materije o kojoj se radi, već su najčešće amateri sa dobrim i korisnim, ali i nesigurnim informacijama. Kako je nedavno javljeno, taj problem je Vikipedija delimično rešila uvođenjem u posao proverenih i profesionalnih lica koja će sprečavati vandalizme na postojećim tekstovima i nadgledaće amatersko uređivanje raspoloživog materijala. Profesionalni urednici biće, takođe, anonimni, što je srž filozofije na kojoj se Vikipedija zasniva od svog nastanka. Anonimnost je kao neki redak metal koji je neophodan za održavanje organizma u životu, čija se količina teško da izmeriti. U velikim dozama, međutim, teški metali su najtoksičnije materije. Oni ubijaju. Isto je i sa anonimnošću. Ona je nekad za sistem dobra, jer bez ikakvih ograda i obzira ukazuje na nešto što bi oni sa imenom i prezimenom iz nekog razloga pustili da ide svojim tokom. Ali, kad je anonimnosti previše, kao na Internetu, onda ona truje sistem. Kao i sve toksine, i anonimnost treba držati blizu nultih vrednosti i to tehnologijom i čvrstim pravilima sa snagom zakona. Tako bi nestao i “spem”, opasan kancer prouzrokovan anonimnošću na Internetu. Ali, pred Internetom i okeanom piksela nema odbrane. Anonimni amateri će i dalje biti među nama, a između štampane Britanike i pikselizovane Vikipedije koja neguje kult anonimnosti i amaterizma, opredelićemo se sami.