Simboli devedesetih

Bio je 29. oktobar. Mali članak čak i u ozbiljnoj “Politici”: “Ubijen je Knele...” I danas, petnaest godina nakon njegove smrti, Aleksandar Knežević važi za svojevrstan simbol vremena koje su obeležili rat, beda i jedan čudan sistem vrednosti. Da bismo razumeli svu problematiku današnjice, ne možemo a da se ne okrenemo vremenu koje je prethodilo i najdublje uticalo na stvarnost kojom smo odasvud okruženi. Aleksandar Knežević „igrom sudbine” gurnut je veoma mlad u grotlo ondašnjih zbivanja, te je dolazio u kontakt sa najuticajnijim ličnostima sa margine ali i iz visoke politike i državnih službi, onog doba. Kao takav on je svojevrsno ogledalo ondašnjih „smutnih vremena”. Petnaest godina kasnije u kafeu “Aleksandar” sedimo sa njegovim ocem Dušanom Kneževićem, inače svojevremeno poznatim Bucom Al Kaponeom iz Sarajevske ulice. On priča: “Aleksandar nije bio problematičan, sve do momenta kada su klinci sa Voždovca krenuli za prokletim SPO-om. Nikada ni Vuk niti mnogi drugi iz SPO-a nisu postavili pitanje ko je ubio Gišku, ko je ubio Belog, ko je ubio mog sina. Glasine su da je Knele bio telohranitelj Vuka Draškovića, on nije mogao pet minuta da bude na jednom mestu, a kamoli da stoji pored nekog kao senka.” “DŽems Din” beogradskog asfalta pojavio se munjevito na jugoslovenskoj pozornici i nestao sa nje u 22. godini života. Kratko ošišan, sa velikim zlatnim lancima oko vrata, lepim devojkama i sportskim kolima uza se, predstavljao je gotovo mitsku figuru ondašnjim mladićima. Bio je poznat po elegantnim i opasnim skokovima u vodu na bazenima u Košutnjaku, gde je navraćao kao redovan gost. Uz Kneleta neodvojivo stoji i kafe “Freska”, inače njegovo omiljeno mesto. Tu je maja 1992. bio čuveni oružani okršaj, prilikom koga je Aleksandar ranjen. Lidija, Kneletova školska drugarica iz 11. beogradske gimnazije, priča nam da se od Saleta oduvek zaziralo, ali su netačne glasine da je bio običan siledžija. “Školski psiholog nam je jednom prilikom posvedočio da je Knežević imao natprosečan koeficijent inteligencije, te psihologu nikako nije bilo jasno zašto se Aleksandar već u to vreme uputio tako opasnim putem”, dodaje Lidija. Knele je sa Đorđem Božovićem Giškom učestvovao na devetomartovskim demonstracijama 1991. godine. Sa Giškom se takođe borio u Srpskoj krajini u uniformi “Srpske garde”. Veterani ove jedinice hvale njegovu hrabrost pokazanu na frontu. Za Aleksandra Kneževića vezuje se i ime Radojice Nikčevića, rođenog Beograđanina, poreklom iz čuvenog crnogorskog plemena Pješivci i jednog od najbogatijih ljudi tog vremena u Srbiji. Govorilo se da je Nikčević u veoma bliskim odnosima sa kolumbijskim narko-bosom Pablom Eskobarom. Nakon Giškine smrti, septembra 1991, Knele se sve više okreće Nikčeviću, koji je bio u veoma bliskim odnosima sa ondašnjom Službom državne bezbednosti. Dušan Knežević dalje priča: “Knele je zajedno sa svojim pobratimom Romeom Savićem bio u više navrata na ratištu sa Giškom. Romeo je bio veoma blizak sa mojim Aleksandrom i ja sam ga voleo kao svog sina. Umro je na pragu kuće pod nerazjašnjenim okolnostima. Na Aleksandra su imali uticaj jedino Radojica Nikčević i Giška. Niko ga drugi nije mogao savetovati. Što se tiče saradnje sa DB-om, o tome ne znam ništa, mada sam čuo od nekih ljudi da je radio. Znam, recimo, da je učestvovao u razbijanju demonstracija na Terazijama.” Postoje mnoge verzije Kneletovog ubistva. Najverodostojnija je za mnoge ona po kojoj je Kneleta izdao drug. Ubistvu je prethodila rasprava oko nekakvog džipa i sata, te je Kneževićev prijatelj poslužio ubici kao pion pomoću koga je ušao u njegovu sobu. Deo ove verzije poriče Aleksandrov otac. Aleksandar Knežević Knele ubijen je sa pet hitaca 28. oktobra 1992. godine, u sobi 331 hotela “Hajat”. Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi, a iste večeri na koncertu DŽeja Ramadanovskog 35 hiljada ljudi skandiralo je Kneletovo ime. “Sale je pustio ubice u sobu. Znači da ga je izdao prijatelj. Nateran je da legne na stomak. Dobio je tri metka u potiljak. U pitanju je politički inspirisano ubistvo, jer nije uzeto ni kilo zlata ni pet hiljada maraka koje je imao kod sebe. Takođe, sigurnosne kamere su bile isključene, baš kao i u slučaju nekih političkih ubistava. Da li je to slučajnost? Da li bi običan prestupnik mogao da izvede tako nešto, bez ozbiljnije logistike?”, pita se Buca Knežević. Iza tih ubistava, prema njemu, stoji ondašnja Služba državne bezbednosti. Pominjanje Miše Cvijetinovića, u vezi sa famoznom otmicom džipa kao povoda za Kneletovo ubistvo, jeste prema mišljenju Kneletovog oca, samo bacanje prašine u oči. “Ja sam pokušao da stupim sa Cvijetinovićem u kontakt, ali se njemu nakon suđenja gubi svaki trag. Sudija Gerasimović koji je vodio taj slučaj, znao je najverovatnije ko je izvršio Kneletovo ubistvo. Moje je mišljenje da ga je izdao njegov drug, Darko Stanojević, koji je takođe ubijen. Mada se meni kleo u sve da to nije istina”, objašnjava Knežević. Darka je Knele upoznao u Budvi, u čijoj je blizini, kako se pričalo, tada imao i dug razgovor sa Mihaljem Kertesom. Smrt Aleksandra Kneževića Kneleta predstavlja uvod u seriju nerazjašnjenih likvidacija. Jer, evo, ni posle petnaest godina Kneževićev ubica se ne zna, a istraga se više praktično i ne vodi. Dušan-Buca Knežević Vreme pesnica “Moje vreme, vreme Žorža, Čitakovića i Qube Zemunca bilo je ipak sasvim drugačije. Tada nisi mogao da čuješ za pištolj ili drogu, ovo danas je nešto drugo, ne dao Bog nikome. Tada je ipak postojao neki kodeks ponašanja, neka vrsta viteštva koju danas teško da možemo sresti. Voždovački klan i danas postoji samo u nekom drugom obliku ali sve je to ipak mnogo drugačije. Meni ostaje da se i dalje borim da saznam ime ubice mog sina. Ali ko je ubio njega, Žorža, Ćentu, Gišku, Belog, Miju, Radojicu, Vukovića i mnoge druge, ostaće verovatno još dugo tajna.”