Smrt kuca na vrata

Obećao sam sebi da tom temom više neću zamarati čitaoce ove rubrike (ukoliko takvih uopšte ima), ali, avaj, život nije isto što i poljem preći! Elem, da ne tupim više na opštu temu, u Rusiji je minulog ponedeljka na doživotnu robiju osuđen stanoviti Aleksandar Pičuškin, znan kao bicevski manijak, koji je u jednom parku na periferiji Moskve usmrtio 48 osoba. Sud je ocenio kako je to učinio hladnokrvno, pri čistoj svesti. Ali će, jer više nema kuda da žuri do kraja života, ipak biti podvrgnut psihijatrijskom tretmanu. Na sudijino pitanje da li je razumeo presudu, Pičuškin je drsko uzvratio da nije gluv. A izgleda da nije ni glup. Budući da je jako voleo šah, igru koja pretpostavlja izvesni stepen inteligencije. Kao ljubitelj šaha, monstrum Aca je planirao da ubije 64 lica, tačno onoliko koliko ima polja na šahovskoj tabli. Lično žali što je otkriven i uhapšen pre negoli je svoju nameru sproveo u delo do kraja. Jedno polje mu je ostalo prazno – on, dakle, tvrdi da je preklao 63 osobe. Istraga je, pak, utvrdila „samo” 48 ubistava. Ne znam da li je preostalih petnaest, za koje nisu pronađeni validni dokazi, uzeto kao olakšavajuća okolnost. Inače bi, je li, Pičuškin dobio dve doživotne robije, plus još po 40 godina zatvora za svako pojedinačno ubistvo. Sticajem okolnosti, zapravo voljom zle sudbine, presuda Pičuškinu izrečena je istog onog dana kada je u beogradskom naselju Žarkovo otkriveno četvorostruko ubistvo: neko nepoznat likvidirao je celu porodicu Obradović, oca Zorana, majku Dragicu i sina im Željka, plus Maju Gostić, devojku najmlađeg Obradovića, koja je bila u poseti dečku za koga je uskoro trebalo i da se uda. Policija intenzivno traga za ubicom. Ili za ubicama? Naime, za zločin su korišćena dva različita oružja, po svemu sudeći oba sa prigušivačima jer niko iz komšiluka nije čuo pucnje. Leševe je otkrio porodični prijatelj, koji je sa sinom došao da vidi zašto se njemu bliske osobe ne javljaju na mobilne telefone. Bilo kako bilo, pomenuti zločin se slobodno može okarakterisati kao hladnokrvno ubistvo (eng. in the coll blood): žrtve su likvidirane na različitim mestima u svom iznajmljenom stanu. Ali – zašto? Ne zna se. Kako su na poprištu razbojništva nađeni nakit i novac, pljačka sigurno nije u pitanju. Gospodin Obradović nije bio član nikakve mafije, nije imao dugove, bio je ljubazna i prijatna osoba koju je smrt zadesila dok se pripremao za useljenje u sopstveni stan, izgrađen za sopstveni novac na mestu gde se svojevremeno nalazila njegova sopstvena (stara) kuća. Uzgred budi rečeno, ovo monstruozno ubistvo nije usamljeni slučaj u crnoj hronici masovnih likvidacija. Još se pamti kako je neki kreten, u nameri da se dokopa sume od tridesetak evra, pobio na Belim vodama porodicu svojih daljih rođaka. O onom satanisti iz Novih Banovaca već i da ne govorimo. Međutim, psiholog Bokun, u slobodno vreme i pesnik, inače drag čovek koga sam nekada (površno) poznavao, kaže u jednoj emisiji javnog servisa (Dnevnik 2) da, statistički gledano, broj ovakvih likvidacija nije zabrinjavajući, ali da je javnost uznemirena iz razloga što neki štampani mediji (tzv. tabloidi) imaju sklonost prema lošim vestima, to jest maločas pomenutoj crnoj hronici naše svakidašnjice. Valjda je čovek u pravu. Opet će ispasti da su svemu krivi novinari. No, svejedno, da se vratim temi, nadam se kako će policija brzo razrešiti misteriju višestrukog žarkovačkog ubistva. Zločincu ne gine 40 godina prinudnog boravka u Požarevcu ili Sremskoj Mitrovici. S druge strane, ako se ispostavi kao tačna pretpostavka iskusnih inspektora o dvojici zločinaca, postavlja se pitanje hoće li oni nastaviti da se druže i iza rešetaka naredne četiri decenije? Sumnjam da će se to desiti. Jer će jedan od njih postati zaštićeni svedok-saradnik. Odakle mi takva onespokojavajuća pretpostavka? Otud što je istog dana kada je Pičuškin fasovao doživotnu, i kada je otkriven zločin u Žarkovu, nastavljeno suđenje zemunskom klanu za razna ubistva, otmice i razbojništva. Ni to ne bi bilo ništa naročito da tog ponedeljka nije bilo na rasporedu suočenje optuženih Ulemeka, Simovića i Pažina sa svedokom-saradnikom Qubišom Buhom, zvanim Čume, a neka se pripreme Dejan Milenković Bagzi i Đura Mutavi. Tokom tih susreta oči u oči svedok-saradnik i optuženi, među njima posebno Simović, razmenili su razne etikete: te ti si (bre!) bio pravi vođa zemunskog klana, te ti si (bre!) pobio pola Beograda, dilovao si drogu, krao automobile i sl. Optuženi po zakonu ima pravo da se brani kako hoće, pa i tako da svedoka-saradnika optuži kao serijskog likvidatora i vodećeg narkotrafikanta. Sve je to, razume se, luk i voda. Ali, šta biva ukoliko nije? Hoće li svedok-saradnik, aboliran kao višestruki ubica, biti procesuiran za (novo)otkrivene zločine? Neće. Jer, on je zaštićeni svedok-saradnik, unapred aboliran za svoje krimogene postupke. Kako se bi dodatno dokazao kao abolirani, rehabilitovani savesni građanin, on će stalno dodavati nove zločine onima protiv kojih svedoči, a postoji osnovana sumnja da će, u istom svojstvu, biti upotrebljen u nekim procesima koji tek slede. Neće se libiti ni da izmišlja ili da ponavlja ono što mu je, u usmenoj formi, stavljeno u zadatak tokom prepariranja za poželjnog svedoka-saradnika. Zašto on tako čini? Pa zato što je odabran da bude zaštićeni svedok-saradnik, to jest večiti dužnik države. To je, sa njegove tačke gledišta, razumljivo. Ali, nije razumljivo zašto su ovdašnjem pravosuđu potrebni takvi svedoci-saradnici!