U znaku holivudskih megazvezda

Svečanom podelom nagrada u subotu uveče završen je drugi filmski festival u Rimu, filmska smotra koja je svojim prikazanim programima, brojem prisutnih glumačkih zvezda i sa preko pola miliona posetilaca za deset dana trajanja, definitivno izborila mesto među filmskim festivalima takozvane A kategorije. U prilično raznovrsnom takmičarskom programu predstavljeno je 14 premijernih ostvarenja, od kojih je službeni festivalski žiri (pod predsedništvom Danisa Tanovića) najboljim proglasio američki film “DŽuno” mladog reditelja DŽejsona Rejtmana, setnu tinejdžersku melodramu iz američke provincije, dok je specijalnu nagradu dobio iranski “Hafez” Abolfazija DŽalilija. Nagrada za žensku ulogu je pripala mladoj Kineskinji Jiang Venli za ulogu u filmu “Li Èun”, dok je trofej “Marko Aurelio” za najbolje muško glumačko ostvarenje – više nego zasluženo – pripalo Radetu Šerbedžiji za ulogu grčkog arheologa koji, igrom slučaja, za vreme Drugog svetskog rata spasava jevrejskog dečaka, u kanadskom filmu “Izbeglički isečci” DŽeremija Podesve. Rimska smotra će, međutim, najviše biti zapažena po prikazivanju nekoliko izuzetno kvalitetnih ostvarenja i dolasku brojnih holivudskih megazvezda, koje su se na veliko zadovoljstvo organizatora i prisutne publike pojavile u Rimu i prošetale crvenim tepihom ispred velelepne dvorane rimskog Auditorijuma. Najimpresivniji utisak na ovom, a možda i svim ostalim filmskim festivalima ove godine, na gledaoce je ostavila “Mladost bez mladosti” Frensisa Forda Kopole, kojom se – posle skoro cele decenije – poznati reditelj vratio filmu na velika vrata. Inspirisan filozofskim razmišljanjima rumunskog teoretičara religije Mirčea Elijadea, Kopola je – kroz priču o rumunskom profesoru i njegovoj dugogodišnjoj prijateljici – pokušao da pronađe neke odgovore na još uvek nepoznata pitanja o nastanku života na Zemlji, kosmičkim relacijama, vezi svesnog i nesvesnog u ljudskom organizmu, posvetivši naročitu pažnju proučavanju starih jezika kao jednog od mogućih puteva do određenih saznanja. Pored ovog, rimska publika je imala čast da prva u Evropi vidi ambiciozni engleski film o kontroverznoj britanskoj srednjovekovnoj kraljici Elizabeti Prvoj (u tumačenju Kejt Blanšet), kao i tri izvanredna američka trilera, “Pre nego đavo sazna da si mrtav” veterana Sidnija Lumeta, “Nezvaničnu istragu” oskarovca Gejvina Huda i favorizovane “Lavove za jagnjad” Roberta Redforda, u kome pored ove glumačke legende maestralno igraju i Meril Strip i Tom Kruz. Takođe je prikazano i veoma zanimljivo ostvarenje Šona Pena “U divljini”, kao i rediteljski debi poznatog glumačkog negativca Roberta Dejvija “Vojvode”, sa uglednim američkim autorom našeg porekla Piterom Bogdanovičem u ulozi menadžera istoimene rok grupe šezdesetih godina prošlog veka. Zahvaljujući zavidnom finansijskom budžetu od gotovo 15 miliona evra, direkcija festivala je uspela da većinu pomenutih starova dovede u Italiju, pa su se tako u šetnji novosagrađenim festivalskim kompleksom svakodnevno mogli primetiti Kopola sa svojim glumcem Timom Rotom, Kejt Blanšet, trenutno veoma aktuelni Riz Viterspun i DŽejk Gilenhal (kao junaci “Nezvanične istrage”), Robert Redford i Tom Kruz, Piter Bogdanovič, Tim Robins, Hali Beri, ovogodišnji dobitnik venecijanskog najvišeg priznanja Ang Li, renomirani reditelj Teri DŽordž, kao i mnoga poznata imena evropske kinematografije. Slične manifestacije se takođe uveliko koriste za promociju domaće filmske proizvodnje, pa je i rimski festival prikazao desetak najnovijih italijanskih filmskih ostvarenja, a organizovano je i niz prigodnih manifestacija, kao, na primer, dodela nagrade za životno delo Sofiji Loren, susret sa publikom Bernarda Bertolučija, Marka Fererija i Karla Licanija, te izuzetno dobro posećena izložba crteža Federika Felinija, koja je filmskoj javnosti otkrila i ovaj ne mnogo poznati dar velikog umetnika. Intervju: Frensis Ford Kopola Okupiraju me privatnost i usamljenost Bilo mi je zadovoljstvo provesti pola godine u Rumuniji, koja ima dugu intelektualnu tradiciju i poslednjih godina napreduje u filmskoj produkciji Poznati filmski reditelj boravio je na festivalu u Rimu sa suprugom Evelin, ćerkom Sofijom i sinom Romanom. Najzanimljivije delove svojih odgovora na pitanja novinara na konferenciji za štampu povodom premijere njegovog najnovijeg filma dozvolio je našem saradiku da priredi specijalno za NIN. Pre svega zbog velikog uspeha sva tri filma o porodici Korleone, vlada mišljenje da je vaša porodica sa Sicilije? - “Kum” je nastao na osnovu literarne podloge koju je napisao Mario Puzo, dobar poznavalac nekih sličnih italijanskih porodica. Moja porodica je inače iz okoline Napulja i uglavnom se bavila muzikom. I moj deda po majci, i moj otac i stric, zarađivali su za život komponovanjem i sviranjem. Moj otac bio je veoma vezan za svoj zavičaj i isticao često svoje italijansko poreklo. Sa druge strane, moja majka je bila veoma ponosna na svoju novu, američku domovinu i stalno mi govorila da je velika stvar živeti u jednoj takvoj zemlji kao što je Amerika. Tako sam bio veoma srećan što sam nasledio talenat kao porodični dar i što živim u jednoj velikoj zemlji, punoj različitih nacija, koje su u stvari stvorile ovu zemlju. Srećan sam što i danas u Ameriku stalno dolaze novi useljenici, koji pomažu da se ova zemlja stalno razvija. Vaš početak rada na filmu vezan je još za kraj pedesetih i nešto aktivnije za šezdesete godine. Pravi uspeh dolazi tek početkom sedamdesetih. - Svoj prvi amaterski film snimio sam kada sam imao 16 godina, koristeći svog divnog strica u svojoj kući. Ideja mi je bila da pokažem usamljenost kao fenomen realnog života. Posle sam napisao nekoliko scenarija i sarađivao najčešće sa nezavisnim producentom Rodžerom Kormanom, autorom ogromnog broja nezavisnih horor-filmova, ali i nekih drugih žanrova. Početkom sedamdesetih postajete zvučno ime u svetu filma. Dobijate prvu nagradu na Festivalu u San Sebastijanu, svoj prvi “Oskar” za scenario o generalu Patonu. Zatim dolazi i prvi “Kum”. - Scenario za film o generalu Patonu napisao sam kada sam imao 25 godina. Izvesno vreme proveo sam u vojnoj školi i tamo slušao predavanja o američkim ratovanjima. Posebno me zainteresovala kontroverzna ličnost čuvenog generala. Studio je bio prihvatio da se film realizuje i angažovao Berta Lankastera za glavnu ulogu, ali je u poslednji čas odustao od realizacije, stavljajući pored ostalog i dosta primedbi na moj scenario. Nekih pet-šest godina kasnije tekst je ponovo uzet u obzir i film snimljen tačno onako kako sam zamislio. U glavnoj ulozi je nastupio DŽordž Skot, koji je zaista fenomenalno reprodukovao karakter poznatog generala. Prvi “Kum” je takođe dobio Oskara za scenario, a sam film proglašen kultnim ostvarenjem. - Nisam očekivao toliko veliki uspeh. Sećam se kako sam se jednom, posle napornog dana u montaži, vraćao kući sa svojim asistentom. Pošto smo obojica odgledali ceo materijal, pitao sam ga šta misli o celom projektu i on mi je izrekao mnogo primedbi i bio vrlo skeptičan da tako nešto može ostvariti bilo kakav finansijski efekat. Uložio sam, međutim, dodatni napor, čak dopisao neke scene kojih nema u knjizi, dosta vremena potrošio u pronalaženju pravih rešenja. Moram reći da su mi mnogo pomogli saradnici, pre svega moj dugogodišnji montažer Valter Mer, koji sarađuje sa mnom više od četrdeset godina. Ili, recimo, Robert Tauni, koji je često davao ideje kako neke likove produbiti i dati im određene karaktere. On je, tako, predložio da se ubaci čuvena scena Brandovog razgovora sa Majklom pre smrti. I ne samo to, on je celu scenu i napisao. Moram reći da su mi saradnici zaista puno pomogli u određenim postavkama. Veoma sam zadovoljan što sam sarađivao i sa italijanskim snimateljem Storarom, koji je dosta puta pomogao da se izabere najbolja postavka kamere i položaj glumaca. Zatim dobijate još jednu nominaciju za Oskara kao producent “Američkih grafita”, pa prvu “Zlatnu palmu” u Kanu 1974. za “Prisluškivanje”. - “Grafite” je režirao moj odlični prijatelj DŽordž Lukas, a ja sam mu pomogao u producentskim poslovima. Mislim da je takva podela dala rezultate. “Prisluškivanje” je takođe napisano u celosti šezdesetih godina, ali niko nije hteo da finansira takvu temu, smatrajući film dosta hermetičnim i nezanimljivim. I tačno je da je uspeh “Kuma” pomogao da se taj film snimi. Privatnost i usamljenost su inače teme koje su me često okupirale. Pokušao sam da te fenomene nametnem publici, koristeći često i pokret kamere i ostale tehničke prednosti filmskog izraza. Iste godine realizujete “Kuma II” koji postiže fantastični uspeh i pored ostalog dobija tri najvažnija Oskara te godine: za najbolji film, scenario i režiju. Nekoliko godina kasnije žestoke rasprave je postigla vaša “Apokalipsa sada”, koja je takođe dobila dva Oskara i drugu “Zlatnu palmu” u Kanu. - U to vreme nisam uopšte pomišljao na nastavak “Kuma”, ali je holivudski sistem našao da takav projekat može biti isplativ. Skoro dvadeset godina kasnije snimljen je i treći deo. Što se tiče “Apokalipse”, tačno je da je tada prouzrokovala različite reakcije. Pokušao sam da kroz priču iz Vijetnamskog rata otkrijem suštinu ratovanja, odnosno razloge njihovog postojanja, a istovremeno da stvorim jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena. Vaš najnoviji film “Mladost bez mladosti” je takođe izazvao duboke impresije kod publike na obe projekcije u velikoj dvorani rimskog Auditorijuma. Ali, isto kao i “Apokalipsa”, kontroverzne reakcije. - Da, moglo bi se reći da ima dosta sličnosti ova dva filma, jer oba podstiču na razmišljanje i oba zahtevaju određenu vremensku distancu da bi se stekao konačan utisak. Film je pripreman skoro pet godina, a za osnovu ima knjigu koju je napisao rumunski autor Mirčea Elijade, koji uživa ogroman ugled u svetu i koji se smatra ocem komparativne religije. NJegova filozofija je inače – slično Borhesu – veoma složena i mora se pročitati više puta da bi se shvatila osnovna poruka. Pored njegovih dela, pročitao sam i veliki broj sličnih radova, koji su pomogli da se zaokruži slika o pitanjima kojima se bavio Elijade. Film je napravljen u vašoj privatnoj produkciji, bez finansijskog učešća Mejdžorsa. Ceo film je snimljen u Rumuniji. Otkuda ta ideja? - Tačno je. Nema ni bankarskih kredita ni učešća velikih distributera. Sve troškove sam podneo ja sam, odnosno moja producentska kuća “Zootrop”, što ne znači da nije imao budžet kao ostali filmovi bogatijih producentskih kuća. Imali smo puno lokacija, kostima, specijalnih efekata. Ceo film je snimljen u Rumuniji i delom u Balciku u Bugarskoj. Bilo mi je zadovoljstvo provesti pola godine u ovoj zemlji, koja ima dugu intelektualnu tradiciju i poslednjih godina napreduje u filmskoj produkciji. Ove godine su dobili i “Zlatnu palmu” u Kanu. Tako se cela ekipa, uključujući i direktora fotografije, kao i većina glumaca, našla na licu mesta u rumunskim filmskim studijima. Pored toga, imaju odlična vina. Kad sam ih pitao da li su od Rimljana naučili da prave dobra vina, oni su odgovorili da su, u stvari, oni naučili Rimljane kako se to radi! Svetska premijera je održana u Rimu, a ne u Kanu ili Veneciji. Zašto? - Ta odluka je doneta u dogovoru sa francuskim i italijanskim koproducentima, koji su takođe uložili prilična finansijska sredstva u projekat. Ponude ovog novog festivala u Rimu su bile privlačnije, i čini mi se da su imali veliku želju da kvalitetom svog programa dostignu ugled koji trenutno imaju samo pomenuti festivali sa mnogo dužom tradicijom.