Zašto je Karla u sukobu sa svima

Kada se pročita knjiga doskorašnjeg portparola Karle del Ponte francuske novinarke Florens Artman “Mir i kazna” nešto postane jasnije, ali se dileme oko mnogih stvari umnožavaju. Recimo, zašto je DŽefri Najs vrlo često izgledao inferiorno u odnosu na Slobodana Miloševića: da li zato što je Karla toliko “silovala” optužnicu, pa je onda bila šuplja kao sito, ili zato što je radio za tajnu službu svoje zemlje koja je, navodno, sve činila da Milošević ne bude osuđen. Ta optužba da je Zapad čitavo vreme štitio Miloševića, kao i Karadžića i Mladića, dok se Karla del Ponte i “sirota mala Florens” same bore za pravdu mnogo bolje zvuči u TV-vestima nego u samoj knjizi. U vestima nije neophodno to obrazlagati, ali u knjizi jeste – zato sve optužbe, pod uslovom i da su u pretežno tačne, izgledaju kao mala razmatranja iz oblasti politikantske “teorije zavere” tzv. eksperata, koji “nemaju dokaze, ali tvrde”. Naravno, niko i valjda nigde ne živi u uverenju kako su se u Hagu pravo i pravda izdigli iznad politike. Ali Florens Artman ima problem posebne vrste: ona prilično emotivno razume da su svi koji ne mogu da dokažu ono što Karla zamisli, u stvari, “instrumenti” neke velike i uglavnom paradoksalne zavere. U to se ubrajaju i kolege iz Tužilaštva, sudski veštaci, ministri inostranih poslova, premijeri i predsednici, tajne službe, generali pa i Međunarodni sud pravde u Hagu. Knjige “Mir i kazna” upravo je objavljena na srpskom: izdavač “Filip Višnjić”, Beograd, biblioteka Chronogram, prevod sa francuskog Biljana Marojević. Pravda je politika: Pošto im je pad Miloševića, koji one ohrabruju od rata na Kosovu, doneo olakšanje, velike sile ne osuđuju odluku novog šefa države. „Situacija je nestabilna. Sjedinjene Države se raduju zbog događaja u Beogradu, ali zahtevaju od vas da budete razumni. Ne tražite za sada da Milošević bude izručen, budite uzdržani, tako je bolje“, objašnjava Medlin Olbrajt koja poziva Karlu del Ponte u predvečerje 6. oktobra 2000. Glavna tužiteljka Tribunala pristaje. Međutim, ona upozorava: „Čim opasnost bude otklonjena, biće potrebno da se strategija promeni“. Zapadnjaci strahuju od štete koju bi pravni idealizam mogao da nanese u ovom tranzicionom periodu. Naročito posle odluke Evropske unije, donete 9. oktobra, da ukine vazdušni i naftni embargo pod kojim je Srbija bila od 1998, ne podsećajući na postojanje međunarodne poternice za Miloševićem. Karla del Ponte se usuđuje da osudi ćutnju prestonica. Medlin Olbrajt je ponovo zove 10. oktobra: „Molim vas da za sada ostanete uzdržani i da ne dajete izjave za štampu o Miloševiću i o potrebi da se on izruči.“ Karla del Ponte još nema sagovornika u Beogradu kojima bi dostavila nalog za hapšenje i mora da sačeka ishod parlamentarnih izbora u decembru 2000. i formiranje demokratske vlade da bi zatražila sprovođenje zakona. Ali, u međuvremenu, iako pristaje da smiri igru, ona ipak želi da Zapadnjake učini odgovornim i ubedi ih da polako pripreme teren. Iber Vedrin, francuski ministar spoljnih poslova, otišao je u Beograd da u ime Evropske unije kojom predsedava Francuska pozdravi čoveka koji je zbacio Miloševića. Karla del Ponte ga poziva 11. oktobra. „Haški tribunal nije prioritet za predsednika Koštunicu. NJegov prioritet je uspostavljanje političke kontrole nad institucijama i ustoličenje nove vlasti. On se ne protivi da Milošević bude izveden pred lice pravde, ali želi da to bude najpre u Beogradu, zbog zločina počinjenih u Srbiji. On traži da se pitanje Haga ne spominje do decembarskih parlamentarnih izbora“, insistira šef francuske diplomatije, i dodaje: „O Miloševićevoj budućnosti ćemo ponovo razgovarati na samitu u Bijaricu.“ Petnaestorica postavljaju crveni tepih u čast Koštunice, koga je Francuska pozvala 14. oktobra na samit šefova država i vlada Evropske unije u ovaj grad na obali Atlantika. Evropa se slaže da ne treba preduzimati ništa što bi moglo da ugrozi promene koje su se desile u Srbiji i da iskomplikuje Koštuničin zadatak. „Ne prejudicirajući odgovore koje će, kada za to dođe trenutak, nove vlasti morati da daju i o kojima smo razgovarali, na prvom mestu mislim na Miloševićevu sudbinu“, brani se predsednik Žak Širak. (...) Prvo Karadžić i Mladić pa Milošević, za njima: Đinđić se susreće sa Karlom del Ponte prvi put 25. januara 2001, prilikom njene prve posete Srbiji. Koštunica, novi šef države, upravo je glavnoj tužiteljki dostavio žestoku optužbu protiv Tribunala i stavio joj do znanja da odbija svaku saradnju. NJegov stav se ne razlikuje mnogo od Miloševićevog. Nasuprot tome, srpski premijer predlaže zajedničku akciju. Đinđić želi da izvuče Srbiju iz Miloševićeve ere i da joj povrati ugled na međunarodnoj sceni. On time želi da uspostavi program efikasne saradnje sa Tribunalom koji ne destabilizuje zemlju. Od 37 haških optuženika u bekstvu, dvadesetak begunaca je našlo utočište u Srbiji. „Potrebno je da zajedno utvrdimo prioritete. Milošević bi trebalo da bude stavljen iza rešetaka u roku od mesec dana zbog korupcije, ali mi takođe možemo da mu sudimo zbog ratnih zločina. Još uvek nemamo kontrolu nad policijom, tajnom službom i vojskom, za taj proces treba vremena. Takođe moramo da objasnimo ljudima šta se dogodilo, da pravda mora da bude zadovoljena, da to činimo zbog nas samih, a ne zato što to Tribunal od nas traži. Vlada će morati da odgovori na ove izazove korak po korak. Mislim da bi Radovan Karadžić i Ratko Mladić, optuženi za srebrenički masakr ili za događaje u Vukovaru, trebalo da prvi odu u Hag. To ne bi trebalo da predstavlja problem. Milošević će doći odmah iza njih, jer je za sada suviše rano.“ (...) Đinđić želi da deluje. On nijednog trenutka ne sumnja da je Miloševiću mesto u zatvoru. Međutim, Srbi bi želeli da se njemu sudi zbog patnji koje je naneo sopstvenom narodu, žele da on plati za to što je uništio Srbiju i što je izgubio četiri rata. Oni ne žele da budu primorani da se suoče sa pitanjem zločina koje je on počinio, najčešće uz njihov pristanak, u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu. Međutim, Đinđić pokušava da im to kaže. Čim je stupio na funkciju, on izjavljuje da postoje optužujući dokazi o Miloševićevim zločinima nad Albancima. On će im to dokazati u maju razotkrivajući postojanje masovnih grobnica na ulazu u Beograd, kao i na više drugih lokacija u Srbiji, gde je Milošević naložio da se prenese blizu hiljadu njegovih žrtava, kako bi zameo neke od tragova svojih stravičnih dela na Kosovu. On pokušava da im objasni da ovi zločini ne mogu da ostanu nekažnjeni ako Srbija želi da raskine sa prošlošću i da ponovo uspostavi vezu sa svetom. On takođe zna da srpsko pravosuđe, koje je paralisala Miloševićeva era, nije kadro da zameni Tribunal u Hagu i da, čak i kada bi se u tome oprobalo, ono bi porinulo Srbiju u period još veće nestabilnosti. A onda, takođe, trebalo je udaljiti Miloševića, definitivno ga onesposobiti da naškodi, razbiti laž koju on pokušava da održi nastavljajući da učestvuje u političkom životu kao šef svoje partije, najmoćnije među novom opozicijom. Pred ovom situacijom za koju Đinđić zna da je neodrživa i koja osuđuje na neuspeh svaki pokušaj dubljeg reformisanja Srbije, Tribunal je, u njegovim očima, najbolje rešenje. On tako u Tribunalu vidi način da udruži pravo sa političkom akcijom. Upravo će ovaj savez, ovaj susret dveju vlasti, koje se suviše često smatraju oprečnim na polju međunarodnih odnosa, biti pokretač izručenja Miloševića u neočekivanom vremenskom roku. Ovaj susret simbolizuje susret dveju podjednako odlučnih ličnosti: glavne tužiteljke Tribunala koja želi da pred jedan međunarodni sud, prvi put u istoriji, izvede jednog šefa države, i srpskog premijera koji želi da iz Srbije izvuče čoveka koji predstavlja „glavni faktor nestabilnosti“ u njegovoj zemlji.(...) Krajem marta, srpsko pravosuđe ne raspolaže sa dovoljno dokaza da bi se Milošević optužio, ali ima dovoljno da bi moglo da zatraži njegovo ispitivanje. Na putu za Vašington, Đinđić 20. marta u tranzitu sleće na amsterdamski aerodrom. Tu se nalazi sa Karlom del Ponte radi još jednog tajnog sastanka. Iznenađena, holandska policija nije u mogućnosti da im pronađe privatni salon. Karla del Ponte i Đinđić traže od svojih telohranitelja da se udalje, a zatim oni šetaju kao dva obična putnika hodnicima aerodroma Šiphol. „Napredujemo, uhapsićemo Miloševića za nekoliko dana. Međutim, imamo problem sa američkim ultimatumom. Ne želimo da ostavimo utisak da delujemo pod američkim pritiskom. Možda bi bilo bolje da sačekamo početak aprila nego da to bude 31. mart. Što se tiče zelenog svetla za saradnju sa Tribunalom, Koštunica i dalje odugovlači. On zahteva da ona bude predmet zakona, ali nam ne kaže kada će se parlament sastati. On je obećao da će to biti brzo, ali sada kaže da ne zna.“ Milošević, ipak, ide prvi: Dvadeset osmog juna, Ustavni sud osporava zakonitost dekreta koji je donela vlada i odlučuje da ga proglasi nevažećim. Đinđić je prisiljen da hitno deluje. On saziva sednicu svoje vlade. Svi njegovi ministri, izuzev jednog, glasaju za hitno izručenje Miloševića. Đinđić poziva Karlu del Ponte nešto posle 16.30: „Milošević kreće, pošaljite nam hitno nekoga da ga otprati do Haga“. Rok je suviše kratak da bi se iz Haga u Beograd poslao službenik koji je položio zakletvu pred sudom. Kevin Kertis, britanski istražitelj Tribunala u Hagu, već se nalazi u srpskoj prestonici gde prisustvuje ekshumiranju nedavno otkrivenih masovnih grobnica. Odmah ga pozivaju i on se seća: „Oko 18.30, u četvrtak 28. juna 2001, bio sam u jednoj zvaničnoj instituciji (Institut snaga bezbednosti, u Beogradu). Tri helikoptera su čekala iza zgrade. Slobodan Milošević je doveden kombijem iz zatvora. Izgledalo je kao da nije znao da kreće za Hag jer je, čim je izašao iz vozila, podigao ruke uvis i upitao direktora zatvora, koji ga je pratio, šta se dešava. Direktor mu je odgovorio da ide za Hag. Milošević je odvratio da on ne priznaje Tribunal, da ga ne poštuje i da neće krenuti. Pošto se niko nije pomerao, zatražio sam od direktora zatvora da ga dovede do mene, što je on i učinio. Tada sam mu pročitao njegova prava i zvanično mu saopštio da je uhapšen. Milošević je odbio da uzme papire koje sam pokušavao da mu predam. Pošto je Milošević pretražen, ušao sam u helikopter u koji je i on uveden. Čitava operacija je bila snimana. Tokom putovanja helikopterom, Milošević je potpuno promenio stav i pokušao je da započne razgovor sa mnom, na engleskom. Spustili smo se u vojnu bazu u Tuzli (u Bosni), gde nas je sačekala grupa naoružanih vojnika (iz američkog kontingenta NATO-a) koji su nas odveli u jedan montažni objekat pored piste. Ostali smo tu oko sat i po. Sve vreme smo snimani. U jednom trenutku, Milošević je pokušao da započne razgovor sa vojnicima, koji su to odbili. Oko 21.45, obavešteni smo da je avion koji će nas odvesti do Holandije upravo sleteo i da ćemo krenuti čim napuni gorivo. Zatim smo odvedeni do letelice. Petorica ljudi u civilnom odelu su onda stavili Miloševiću lisice na ruke i uveli ga u avion. Objasnio sam jednom od njih da procedura Tribunala u Hagu predviđa audio-snimak čitavog putovanja. Međutim, on mi je odgovorio da to nije dozvoljeno i da Milošević u svakom slučaju nema prava da govori. Milošević je tada obavešten da mora da ćuti, osim ako ima nešto da pita. Kasnije te noći, sleteli smo u vojnu bazu Ajndhoven. Milošević je tada predat holandskim vlastima i prevezen je helikopterom do zatvora u Ševeningenu.“ Karla del Ponte se vratila kući kada joj je, u 1.30, 29. juna, zazvonio telefon. „Misija ispunjena“, rekao joj je njen saradnik. Milošević je upravo stigao u zatvorski centar u Ševeningenu, gde se nalazi pritvorska jedinica Tribunala. Čitave noći je zvonio telefon. Medlin Olbrajt je prva čestitala Karli del Ponte. (...) Rat za kontrolu nad Tribunalom: Uočljiva od samog početka, ova razilaženja u stavovima između Francuza i Anglosaksonaca nisu slučajna. Svi realisti u Tribunalu vide samo produženje političke vlasti, njenu sudsku ruku. Pošto je pribavljena korist od učinka najave, svi se slažu da je cilj dostignut. Tribunal u Hagu je za političare bio karta koju treba odbaciti, a emocijama izazvanim strahotama zločina u Bosni je poslužio kao mesto gde mogu da se izliju. A onda je istog časa napušten, bez sredstava da opstane, bez budžeta. Nasuprot svim očekivanjima, nekolicina dovoljno idealistički nastrojenih sudija ipak će ga otrgnuti od sudbine iskorišćenog i odbačenog alibija. Oni kucaju na sva vrata i na kraju pronalaze sredstva za pokretanje prvih istraga. Ovaj neočekivani odskok stvara pometnju među velikim silama. One su dale obećanja koja nisu nameravale da ispune. Stvorile su sebi obaveze za koje se nisu smatrale odgovornim. One će od sada morati da prave ustupke jer će rad Tribunala imati, bez ikakve sumnje, političke implikacije. Ipak, ne reaguju sve velike sile istom brzinom, niti sa istim oružjem u rukama, pred ovom kreaturom koja im izmiče i koje se čuvaju. Sjedinjene Države prve reaguju kako bi sprečile Tribunal da se emancipuje. One su oduvek želele da on bude, pod nadzorom I autoritetom Saveta bezbednosti, bez sopstvene nezavisnosti. U projektu koji one dostavljaju u martu 1993, prilikom otvaranja Tribunala, predlaže se da Savet bezbednosti bude ovlašćen da kontroliše prijem novih službenika, kao i finansiranje operacija Tribunala, a naročito glavnog tužioca. NJihov predlog je na kraju odbačen u korist projekta koji su predložili Francuzi i Italijani i koji zagovara nezavisnost ovog suda. Međutim, princip zadržavanja kontrole nad ovom institucijom ipak ostaje prioritet za Vašington. Francuska veruje u eru ljudskih prava i u nadu koju uliva međunarodno pravosuđe i efikasno je branila principe nezavisnosti Tribunala pred Savetom bezbednosti. Kao postojbina Deklaracije o ljudskim pravima, ona se diči time što je izmislila sudsku ingerenciju, prema modelu humanitarne ingerencije, i rado podseća da je ona bila jedna od pokretačkih snaga u stvaranju prve međunarodne krivične instance posle Nirnberga i Tokija. Upravo se na njen podsticaj nametnula ideja o međunarodnom tribunalu čija je svrha da odvrati od daljeg vršenja zločina u bivšoj Jugoslaviji i da kazni one koji su ih počinili. Rolan Dima, njen ministar spoljnih poslova u to vreme, bio je prvi, 1992, koji je to javno izrazio. Međutim, kao i njegove kolege, on je pre svega želeo da neutrališe svaku želju da se vojnom silom odgovori na zločine u toku. Pariz ima muke da uskladi svoje plemenite ideale sa svojom diplomatijom. Kada je ovaj mrtvorođeni sud počeo da egzistira, on nije uspeo da formuliše ni najmanju strategiju. Dok Francuska ignoriše ovaj sud koji je potpao pod američki uticaj, Amerikanci i Britanci se stavljaju na raspolaganje. Oni se pretvaraju da pružaju informacije koje omogućuju samo sredstva kojima raspolažu države. Sećamo se satelitskih snimaka kojima je početkom avgusta 1995. pred novinarima mahala Amerikanka Medlin Olbrajt, a na kojima se vide mesta gde je zemlja sveže iskopana, verovatno su to bile jame za masovne grobnice posle pada srebreničke enklave. Međutim, oni dostavljaju samo one informacije koje žele da dostave, manipulišući tako Tribunalom kako im je volja. (...) Kako stvoriti dokaze protiv Miloševića: Od kada su se, polovinom juna, Miloševićeve snage povukle sa Kosova, haški istražitelji imaju slobodan pristup teritoriji koja je od tada pod kontrolom snaga NATO-a. Započete tokom leta, ekshumacije će svakako doneti nove dokaze. Karla del Ponte ni za trenutak ne sumnja da njeni istražitelji istovremeno rade na utvrđivanju povezanosti između Miloševića i zlodela izvršenih u Bosni i u Hrvatskoj. NJen pomoćnik, Australijanac Grejem Bluit je umiruje, ali ostaje neodređen po pitanju napretka u istragama. On priznaje da to za njega nije bio prioritet. On smatra da kancelarija nema ni vremena, a ni dovoljno istražitelja da bi se posvetila dosijeu čiji glavni osumnjičeni nikada neće biti predat sudu. A pogotovu ne veruje u glavnu ulogu Miloševića u poduhvatu etničkog čišćenja koji su srpski ekstremisti vodili u Hrvatskoj i Bosni. On sa ubeđenjem objašnjava novom okruženju Karle del Ponte: „Ne treba mešati bosanske Srbe sa Srbima iz Hrvatske ili iz Srbije, to nije isto, oni pripadaju različitim državama i između njih ne postoje nikakve veze.“ (...) Krajem septembra 2001, ekipa tužilaštva je izradila temeljit sudski dosije koji rekonstruiše niz događaja i dokazuje centralnu ulogu Miloševića u smišljenom poduhvatu etničkog čišćenja u Bosni. Međutim, nacrt optužnice dostavljen Karli del Ponte ne obuhvata ni masakr u Srebrenici, ni opsadu Sarajeva. Švajcarkinja hitno saziva sastanak. Ona želi da joj se objasni kako to da je dosije omogućio da se rekonstruiše komandni lanac i utvrdi individualna odgovornost Miloševića u većini zločina koje je počinio srpski tabor u Bosni, a nije doneo dovoljno dokaza da bi mu se pripisala ova dva važna momenta neodvojiva od srpskog zločinačkog poduhvata. Odgovor je surov. „Dokaza nema.“ Ovaj argument bi se mogao odbraniti da se tužilaštvo povelo za lošim tragom, da Milošević nikada nije bio umešan ni na kakav način u opsadu Sarajeva i zauzimanje Srebrenice, kao i u ubijanja koja su usledila. Upravo to pojedini nastoje da istaknu na sastanku. Bluit im pruža podršku i pokušava da potisne svoju šeficu u redove manjine. Sastanak se pretvara u suočenje. Karla del Ponte ne želi da odustane pod izgovorom da se „nije istraživalo“, što tokom čitave rasprave njen pomoćnik iz petnih žila ponavlja. Ona predlaže kompromis: da se optužnica objavi takva kakva je, a da se dopuni čim se istraga okonča. „Ne postoji ni najmanji dokaz koji bi povezao Miloševića sa opsadom Sarajeva i masakrom u Srebrenici“, ponavljaju njeni protivnici bez daljih objašnjenja. Među okupljenima se neki slažu da dokaza nema dovoljno, ali ističu da postoje čitavi snopovi pretpostavki koje zaslužuju dublju analizu. Karla del Ponte je kategorična: „Vi morate da sprovedete istragu o Sarajevu i Srebrenici, dajem vam šest nedelja da završite sa istragama.“ Potpisivanje optužnice protiv Miloševića za Bosnu je odloženo za polovinu novembra. Nadmetanje koje je upravo počelo nastaviće se dok god bude trajalo suđenje Miloševiću. Jedan deo tužilaštva se svim silama trudi da omete ove aktivnosti i tih šest nedelja koristi da dokaže neprihvatljivost teze koju brani glavna tužiteljka. Grejem Bluit, koji još uvek nije uspeo da učvrsti svoj uticaj na osoblje kancelarije, više ne može da pribegava odgađajućim manevrima. On zato pokušava da navede Karlu del Ponte da ustukne, a pre svega da odustane od krivičnog gonjenja Miloševića zbog genocida. U avgustu 2001. Tribunal je okvalifikovao masakr u Srebrenici kao genocid prilikom suđenja generalu vojske bosanskih Srba Radislavu Krstiću, komandantu Drinskog vojnog korpusa, glavne snage angažovane u pokolju izvršenom u julu 1995. Karla del Ponte namerava, dakle, da Miloševića optuži za genocid u Srebrenici, ali i u više drugih mesta u Bosni gde je etničko čišćenje poprimilo genocidne forme. Glavna tužiteljka sluša svog pomoćnika i pokušava da mu objasni da optužnica ne može da se pozove na postojanje „združenog zločinačkog poduhvata“ gde je Milošević jedan od najistaknutijih učesnika, pa čak i vođa, a istovremeno tvrditi da on ne deli, kao i kad je reč o bilo kakvom udruživanju zločinaca, istu zločinačku odgovornost kao i njegovi statisti. Glavna tužiteljka insistira, rasprava je napeta. „Mi nemamo dokaze o genocidu“, tvrdi Bluit, koji odbacuje postojanje bilo kakve veze između masakra u Srebrenici i beogradske vlasti. Prema njegovom mišljenju, strahote počinjene u Srebrenici nisu toliko rezultat smišljenog plana koliko rezultat napada ludila generala Mladića. Ova teza nije nova. Muke po DŽefriju Najsu: U utorak 8. oktobra 2002, u 15.00, Karla del Ponte saziva sastanak svog kabineta. Prethodne večeri joj je ekipa zadužena za Miloševića dostavila veoma uznemirujući memorandum poverljive prirode. Pošto ne mogu da predstave dovoljan broj svedoka, DŽefri Najs i njegovi saradnici strahuju da neće moći da ubede sudije u Miloševićevu krivicu kad je reč o opsadi Sarajeva. (...) U decembru 2002, optužba je na pragu da završi sa iznošenjem dokaza u okviru dela optužnice vezane za Hrvatsku. Deo dosijea posvećen Bosni je predviđen za polovinu februara 2003. To je prilika za DŽefrija Najsa da krene u novu ofanzivu. Krajem decembra, on najavljuje Karli del Ponte da se ponovo priprema da zatraži odustajanje od optužbi koje se odnose na Sarajevo. On smatra da ne postoji povezanost između Miloševića i Mladića i da će biti potrebno suviše vremena da bi se dokazalo da je logistička podrška koju je Beograd pružao srpskim snagama u opsadi Sarajeva omogućila izvršenje zločina. „Nećemo izbaciti jednu tačku optužnice pod izgovorom da nemamo dovoljno vremena. Mi ne možemo da menjamo zločinačku odgovornost jednog optuženika zbog vremenskog ograničenja“, opet odvraća Švajcarkinja. Šesnaestog januara 2003, u sali za konferencije na drugom spratu tužilaštva, DŽefri Najs insistira: „Mi ne možemo da sebi priuštimo taj luksuz da protraćimo 20 dana zasedanja da bismo na kraju prisustvovali oslobođenju optuženika od krivice za dosije o Sarajevu.“ Pred protivljenjem Karle del Ponte, on ide još dalje: „Budimo realni. Sudije nam neće dati još vremena. Osim toga, imamo isti problem sa Srebrenicom. Ako budemo previše snage trošili na Sarajevo i Srebrenicu, oslabićemo uporišta našeg dosijea protiv Miloševića.“ Muke vojnih eksperata: Pozvani da, kao pojačanje, prisustvuju sastanku, vojni analitičari tvrde, nasuprot očiglednom, da Sarajevo ne spada u ciljeve zajednički smišljenog plana u BiH, već da predstavlja zaseban projekat, budući da se Mladićeva vojska dovoljno zadovoljila zauzimanjem teritorija oko prestonice da bi osvajala grad. Oni ipak znaju, pošto su razmotrili dokumenta koja su imali u rukama, da podela Sarajeva spada u šest „strateških ciljeva“ koje je Radovan Karadžić naveo 12. maja 1992. pred okupljenim srpskim secesionistima u Bosni. Oni, povrh toga, opovrgavaju zločinački karakter opsade Sarajeva: „Ona je mogla biti legitimna u vojnom smislu zbog pretnje koju je predstavlja bošnjačka vojska“, čiji se glavni štab nalazio u prestonici. Debata je svakako pravne prirode, ali uporno odbija da razmotri činjenice. Omiljene mete srpskih snaga, na hiljade civilnih sarajevskih žrtava, tako su pretvorene u obične kolateralne štete. Bil Fendrik, kanadski oficir i stručnjak za ratno pravo, interveniše: „Sarajevo je bilo zakonita vojna kampanja tokom koje su počinjena nezakonita dela.“ (...) Gotovo više od 10 godina, vojni eksperti tužilaštva su uporno isključivali svako eventualno učešće specijalnih snaga koje su došle iz Srbije u ubijanjima u julu 1995. u Srebrenici. Video-snimak smaknuća šestorice mladih Bošnjaka iz Srebrenice od strane pripadnika „Škorpiona“, prikazan tokom procesa 1. juna 2005, svedoči, međutim, o ovom direktnom učešću specijalnih jedinica srpskog ministarstva unutrašnjih poslova. Međutim, u januaru 2003, tužilaštvo još uvek ne raspolaže tim dokazima, koji bi mogli da budu presudni. Ekipa zadužena za Miloševića mora da se zadovolji prilično ograničenim ukupnim brojem podudarajućih dokaza da bi se usprotivila vojnim analitičarima i dokazala krivičnu odgovornost Miloševića u srebreničkom genocidu. „Teško je dokazati Miloševićevu odgovornost u genocidu izvršenom u Srebrenici. Iako je ovaj masakr možda mogao da se predvidi, Milošević ipak nije pokazao nikakvu posebnu nameru“, dodaju drugi pravnici iz ovog tima. Zaključak je: „Previše problema i nedovoljno vremena!“ Piter Mekloski, koji koordiniše slučajevima 17 optuženih za Srebrenicu, ne želi da se njegovi optuženici svrstaju u rang običnih izvršilaca pod naređenjima Miloševića koji upravlja marionetama: „To umanjuje moju sposobnost da dokažem krivicu svojih optuženika u predstojećem procesu vezanom za Srebrenicu.“ Za američkog zamenika glavnog tužioca, veliki nalogodavac genocida u Srebrenici je Mladić i niko drugi. A masakr u Srebrenici, simbol stradanja bosanskih muslimana, bio je samo „čin ludila“ generala Mladića: „Ovaj pokolj nikada nije mogao da se predvidi. A teza da je Milošević vršio kontrolu nad vojskom bosanskih Srba nije uverljiva. Ne postoji nikakva veza. Apsurdno je tvrditi da je Milošević na bilo koji način bio umešan u masakr u Srebrenici.“ Ona obaveštava DŽefrija Najsa o svojoj rešenosti da zadrži Sarajevo i Srebrenicu i da ekipu zaduženu za Miloševića pojača kako bi mogla da nastavi sa istragama. Najs prihvata i obećava da će o tome obavestiti saradnike. Po povratku u Hag, Britanac saziva sastanak svoje ekipe. Međutim, on je ne informiše o odluci Karle del Ponte niti o predstojećem pojačanju. Nasuprot tome, on joj daje 15 dana da prikupi nove argumente u korist odustajanja od Sarajeva i Srebrenice. Posle sastanka, DŽefri Najs presreće dvojicu savetnika Karle del Ponte: „Vama je lako da delite savete glavnoj tužiteljki, da joj govorite šta treba da radi. Ja sam taj koji, na kraju, preuzima sav rizik. Znajte da neću staviti na kocku svoj ugled da bih zadovoljio ego Karle del Ponte i branio ove dosijee bez dokaza.“ (...) Krivica Međunarodnog suda pravde: Tvrdeći da srpska država nije direktno delovala u Srebrenici, MSP oslobađa krivice Slobodana Miloševića, svemoćnog beogradskog gospodara. Indirektno, odluka ovog suda nagoveštava da sam Milošević nije vršio efektivnu kontrolu nad vojskom ili vlastima bosanskih Srba, kao ni nad specijalnim jedinicama koje im je stavio na raspolaganje. Ova posthumna rehabilitacija optuženog je izvedena uprkos optužujućim dokazima iznetim pred Tribunalom, a kojima MSP još uvek nije imao pristupa. Potpredsednik sudskog veća, jordanski sudija Al-Kasavneh, izrazio je žaljenje što Međunarodni sud pravde nije zatražio „pristup dokumentima Vrhovnog saveta odbrane, što bi bez sumnje pojednostavilo njegov zadatak“. I svakako bi omogućilo da se ustanove najdirektnije veze između Beograda i srebreničkih masovnih grobnica, kao i da se donese odluka o pravnoj odgovornosti Miloševićeve države za genocid iz jula 1995. Međutim, 15-člano sudsko veće MSP, kojim je predsedavala Britanka Rozalin Higins, radije je ignorisalo nametljive zahteve Bosne da naloži Srbiji da dostavi ova ključna dokumenta koja definišu snage bosanskih Srba kao sastavni deo beogradske vojske, stavljene pod vrhovnu vlast Beograda. Sudsko veće MSP je opravdalo svoje odbijanje da zatraži te dokaze tvrdeći da raspolaže dovoljnom količinom dokaznog materijala da bi donelo odluku. „Bez neočišćene verzije tih dokumenata, ne bismo mogli da računamo na osudu Miloševića za genocid“, podsetila je, međutim, Karla del Ponte u aprilu 2007. Karadžićevo hapšenje i “treći svetski rat”: Spolja gledano, ova čudna komunikacija, uz posredstvo medija, između Karadžića i Amerikanaca ostavlja utisak da se međunarodna zajednica trgla. Luiz Arbur želi da veruje u moguće hapšenje begunca. General Klark, sa kojim se sastala 27. avgusta, pokopava sve njene nade. „Ako Karadžić bude predat Hagu, on će reći da je u Dejtonu sklopljen sporazum sa Vorenom Kristoferom (američkim državnim sekretarom) da on neće biti izručen Hagu.“ Smetena, Luiz Arbur pita da li je to istina. Američki general to opovrgava, ne objašnjavajući šta je moglo da motiviše takve tvrdnje od strane Karadžića. Sve vreme tokom ovog sastanka, novi komandant savezničkih snaga u Evropi je rezervisan pred idejom da snage NATO-a u Bosni budu pomoćno sredstvo pravosuđa. On tvrdi da bi nastavak hapšenja mogao da izazove „treći svetski rat“, da podstakne „kampanju sprovođenja terora velikih razmera, nemire, pretnje čije bi mete bili civili i međunarodne snage“. Takođe upozorava: „Mi ne možemo da sebi dozvolimo da uništimo ono što je postignuto u Dejtonu.“ Luiz Arbur podseća da je „treći svetski rat“ već bio najavljen pred prvo hapšenje, u julu. Ona podvlači da ova hapšenja nisu značajna samo za Tribunal, već i za mirovni proces uopšte. Luiz Arbur ni u snu ne pomišlja da se velike sile spremaju da izvuku Karadžića iz Bosne kako bi ga spasle od međunarodnog pravosuđa. (...) CIA štiti Mladića: Đinđić je već obećao Karli del Ponte da će joj predati Mladića, ali je zatražio malo vremena. „Mladić je u Srbiji i ja moram da postignem politički konsenzus da bi se on izručio Hagu. A to neće biti lako, ali ne znači i da je nemoguće. Koštunica je smeten i neće preći u akciju kad je reč o Mladiću. Povrh toga, on smatra da su dani Tribunala i vaši dani odbrojani.“(...) U januaru 2002. u NJujorku, Đinđić Karli del Ponte najavljuje svoj plan: „Zatražio sam od Amerikanaca da mi pomognu da utvrdim gde se Mladić nalazi, ali oni kažu da ne znaju gde je on. Ipak smo sklopili dogovor sa CIA-om. Ukoliko je Mladić izvan Srbije, CIA će delovati. Nebojša Pavković (tadašnji načelnik Generalštaba beogradske vojske) poslaće dvesta ljudi i postaviće mu ultimatum: ili napuštaš Srbiju ili te hapsimo. Nadamo se da će otići. Lakše bi bilo uhapsiti ga u Republici Srpskoj (srpskom entitetu u Bosni) jer tamo on ne može da se osloni, kao Karadžić, na široku mrežu podrške.“ (...) U septembru 2003, Karla del Ponte veruje da ima tačnu adresu Mladića u Beogradu. NJeno istražno odeljenje je, zahvaljujući jednom od svojih obaveštajaca, došlo do adrese stana u Ulici Jurija Gagarina u kojem Mladić boravi već neko vreme. Karla del Ponte adresu daje Pjeru Rišar Prosperu, američkom specijalnom ambasadoru, koji obećava da će se za to pobrinuti. Ona ne dobija nikakav odgovor. Kada bude insistirala na tome, on će odgovoriti da je Mladić napustio Srbiju. Amerikanci imaju svu slobodu da utvrde gde se Mladić nalazi u Srbiji od kada je 2002. postignut sporazum između Đinđićeve vlade, državnog sekretara Kolina Pauela i DŽordža Teneta iz CIA-e. Zoran Živković, koji je Đinđića zamenio na funkciji, to je javno priznao 2005: „Tri službenika CIA-e su stigli u Srbiju da bi sa članovima BIA-e (Bezbednosno-informativna agencija), srpskom tajnom službom, proverili informacije o navodnim Mladićevim skrovištima. U Beogradu je sprovedena desetina operacija, kao i drugde u Srbiji. Agenti CIA-e su u njima učestvovali, u svojstvu posmatrača. Sva mesta na koja je ukazao Tribunal u Hagu ili drugi zapadni izvori su proverena. Krajem 2003, srpsko-američka grupa je bila na ivici da zaključi da Mladić nije u Srbiji.“ Prisustvo CIA-e u Srbiji je samo alibi. Pre nego što su dostavljene glavnoj tužiteljki Tribunala, prikupljene informacije čisti Vašington. Karla del Ponte dobija samo delove koji, zapravo, imaju za cilj da potvrde verziju srpskih vlasti prema kojoj nije utvrđeno gde se Mladić nalazi, on verovatno više nije u Srbiji, možda je u Makedoniji ili nekoj bivšoj sovjetskoj republici... Međutim, kada, početkom 2006, Karla del Ponte uspeva da rekonstruiše Mladićevo kretanje kroz Srbiju, ona sa zaprepašćenjem otkriva da su je svi podrugljivo obmanjivali. Jedan deo informacija koje je trebalo da su srpska i američka tajna služba proverile 2002. i 2003. podudarao se sa podacima o mestima na kojima je Mladić tada boravio. Mladić praktično nikada nije napustio Srbiju osim radi kratkih poseta svom rodnom selu u istočnoj Bosni prilikom porodičnih praznika - izleta tokom kojih ga nikada nisu uznemiravale snage NATO-a koje su, takođe, imale za zadatak da nadziru ovu teritoriju. Potvrđujući laži srpskih vlasti, Zapadnjaci ne samo da su sprečavali hvatanje generala, koji je pred kamerama jedne srpske televizije delio čokoladu deci iz Srebrenice u trenutku kada je upravo bio izdao naredbu da se oni deportuju, a da se njihovi očevi i braća istrebe. Oni su takođe neutralisali rad Tribunala. Naime, uskraćujući Hagu informacije o beguncima, Zapadnjaci su mogli da reše da ublaže pritiske i, u skladu sa sopstvenim interesima, da se cenjkaju sa jednom državom koja je kršila svoje međunarodne obaveze. Oni su tako ostajali gospodari igre u svojim odnosima sa Srbijom, pretvarajući se na taj način da čak zaboravljaju da, kao države članice Saveta bezbednosti, oni predstavljaju jedinu višu izvršnu vlast koja raspolaže pravom prinude na poštovanje odluka međunarodnog pravosuđa. Francuzi brinu o Karadžiću: Reorganizovanje SFOR-a početkom 2003. i preraspodela geografskih sektora nadležnosti, London i Vašington predstavljaju kao efikasan odgovor na francusko opstruisanje u hapšenju Radovana Karadžića. „Sada kada možemo da operišemo bez Francuza, kada smo počeli da raskrinkavamo mrežu koja finansira zaštitu Karadžića, šanse da se on uhapsi su realne“, ukazuju visoki američki zvaničnici u aprilu 2003. Pariz smatra, nasuprot tome, da ova odluka minira rad njegovih obaveštajnih agenata raspoređenih na terenu i od tada definitivno udaljenih sa Pala i iz srpskih krugova koje oni najbolje poznaju. U suštini, ništa se ne menja. Jedanaestog novembra 2003, Radovan Karadžić mirno može da ode na Pale, na svoje porodično imanje, i tamo zasadi drvo, u skladu sa srpskom tradicijom. Te godine, on je izabrao trešnju. U Vašingtonu, mesec dana ranije, američki državni sekretar Kolin Pauel je rekao Karli del Ponte: „Ne mogu da vam odgovorim. Ne bih umeo da vam kažem zašto nikakav plan nije uspostavljen. Ne znam. Ne bih mogao da vam kažem zašto oni ne uspevaju da utvrde gde se on nalazi ili, kada su ga već pronašli, da ga uhapse!“ (...) Zašto Zapad štiti Karadžića i Mladića: Karadžić i Mladić nisu izvedeni pred sud da ne bi probudili sećanja na sramnu odluku velikih zapadnih demokratskih zemalja da žrtvuju stanovnike Srebrenice svesno ih prepuštajući njihovim mučiteljima, a zatim lišavajući preživele njihove zemlje i presude koja je mogla da ih izbavi iz agonije i povrati im dostojanstvo. (...) Tribunal preskup: Evropljani se pokazuju ravnodušnim pred ingerencijom koja gazi principe nezavisne pravde koje su oni nekada branili. Karla del Ponte im kaže polovinom 2003: „Ja sam na mrtvoj tački, imam devetnaest begunaca u Srbiji, među kojima su Karadžić i Mladić, ali više niko ne želi da čuje za Tribunal. Kao da treba da zatvorim vrata posle procesa protiv Miloševića (čiji je kraj tada predviđan za početak 2005).“ Međutim, Evropljani od sada imaju da kažu samo jedno: tribunali su skupi i „ne isplate se“. Neki idu čak dotle da kažu: „Oni ne vrede ni vremena ni novca koji im se posvećuju.“ (...) Ne može se reći da Tribunal nije uspeo u svojoj misiji, već ga je politička volja moćnih prisilila da je ne ispuni na najbolji način i do kraja: radikalno mu uskraćujući izdržavanje, lišavajući ga pristupa dokazima i beguncima koje on nije mogao sam da uhapsi, dozvoljavajući da se on zatvori a da Karadžiću i Mladiću nije presuđeno. Tribunal nije nepogrešiv, daleko od toga. Zapadne sile, međutim, snose najveću odgovornost za najavljeni neuspeh prve međunarodne krivične jurisdikcije posle tribunala u Nirnbergu i Tokiju. Ipak, one nisu spremne da tu odgovornost preuzmu, a oni koji će na prvom mestu za to platiti ceh biće žrtve i međunarodno pravosuđe u koje te žrtve polažu svoje poslednje nade. Bez policije i izvršne moći, zavisniji od dobre volje država i uokvireniji njihovom političkom voljom nego međunarodni krivični tribunali, Međunarodni krivični sud (MKS) jeste, i još dugo će biti, suočen sa istim opasnostima, istim preprekama. Karla igra igru Bošnjaka Dvadeset trećeg avgusta 2002, AFP objavljuje izjavu Karle del Ponte u kojoj ona optužuje snage NATO-a u BiH, SFOR, da ne ulažu „istinske napore“ kako bi uhapsile Karadžića. „SFOR treba da prestane da se bavi odnosima sa javnošću. Ja sam već veoma besna. SFOR treba da uloži istinske napore. Ubeđena sam da oni mogu da ga uhapse.“ Sutradan, šef SFOR-a, američki general Silvester, šalje joj ovo pismo. „Draga gospođo Del Ponte, Ukoliko je ovaj članak tačan, trebalo bi, najiskrenije, da Vas je sram. Vi ste ovde ispljuvali rad i napore velikog broja ljudi koji, danonoćno, često rizikujući sopstveni život, ‘istinski’ rade na hapšenju odbeglih optuženika Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Ja neću davati nikakve izjave za štampu da bih demantovao Vaše reči, niti ću drugima dostaviti ovo pismo. Nažalost, šteta je učinjena, ali ja neću nikada javno napasti jednu svoju saradnicu koja tvrdi da se isto tako bori za pravdu. Vi ste ušli u igru Bošnjaka koji su, nažalost, ubeđeni da su SFOR, međunarodna zajednica (tu se ubrajate i Vi), a možda i neke od naših zemalja, zajedno, skovali ono što se smatra zaverom čiji bi cilj bio da se ti zločinci ne uhapse iz nekakvog makijavelističkog i apsurdnog razloga. Takođe ste ušli u igru pojedinih Srba koji sa oduševljenjem zaključuju da njihov ‘heroj Radovan’, neka vrsta savremenog Robina Huda, prkosi najmoćnijim šerifima XX i XXI veka. Sve do Vašeg poslednjeg napada na članove Vašeg sopstvenog tima, mi smo pokušavali da primenimo sva ovlašćenja kojima raspolažemo, kako socijalni pritisak tako i vojnu silu, diplomatske ili, pak, finansijske pritiske, na svako lice Karadžićeve imperije, uključujući njegovu porodicu, njegove pristalice i strukture koje ga skrivaju i štite. Prevrnuli smo svaki kamenčić i izvršili najveće pritiske na svakom mestu da bismo videli da li možemo da otvorimo i najmanju pukotinu, i najmanju naprslinu u tim zaštitnim strukturama. Približavamo se i na kraju ćemo uspeti. A, sve do danas, javni pritisak, uz pomoć medija, predstavljao je dragoceni instrument. Međutim, Vi ste nas upravo lišili jedne od tih sposobnosti koju smo imali, smanjili ste našu moć delovanja i našim klevetnicima ste dali u ruke batinu kojom će nas tući. Takođe ste omalovažili članove Vašeg sopstvenog tima nerazumno pokazujući da slabo vladate sobom samom. Iako znam da za to ne hajete mnogo, ja sam lično veoma razočaran i, kao i Vi, ‘veoma sam besan’, S poštovanjem, DŽon B. Silvester, general-potpukovnik Vojske Sjedinjenih Država, komandant SFOR-a 24. avgusta 2002.“