Hipnoza umesto dopinga

Iza dvostrukih vrata, na nekoliko koraka od glavne fakultetske menze u Nojbradenburgu u Nemačkoj, radi se na ostvarivanju olimpijskih snova mnogih takmičara sa svetskom reputacijom, čija su imena nadaleko poznata. U “psiho-psihološkoj laboratoriji” Vilija Nojmana česte gošće su dve dobro građene i izrazito jake, mlade žene, tridesettrogodišnja Franke Dič, trostruka svetska prvakinja u bacanju diska i Petra Lamert, dvadesettrogodišnja bacačica kugle, koja je na Evropskom atletskom prvenstvu 2006. osvojila treće mesto. Sa njima je i trener Diter Kolark, kao i Hajner Jank, rukovodilac Centra za podršku takmičarima na predstojećoj olimpijadi u Pekingu. U tom centru održavaju se konsultacije koje se ne svode samo na staro i oveštalo pravilo: “za pobedu su dovoljni dobar trening i dobra tehnika.” Vili Nojman, koji je ovde doveden iz Vestfalije, na sportiste i njihov trening gleda malo drugačije: on se bavi treniranjem duha, a od pre dve godine posebno radi sa dve bacačice koje bi trebalo da otputuju na Olimpijske igre u Pekingu sledeće godine. „Na prvom treningu, bilo je to u maju 2005, Nojman me je gledao pravo u oči i rekao: 'Vi ste odlična bacačica diska. Čemu očekivanje da će sve krenuti naopako?'”, priča Dič. “Odmah potom, počeli smo da radimo.” Po Nojmanovim uputstvima, atletičarka je polako učila kako da u svest dovede prijatna osećanja koja će tokom takmičenja neprestano držati u glavi. Franke nije ni sama znala koji bi joj savet bio bolji. Bila je svetska šampionka 1999. a potom su se ređali samo neuspesi. Kad god bi izašla na svoj deo terena na stadionu, javljale bi joj se crne misli; prvo bacanje kratko, drugo ide u mrežu, a treće neće biti nizašta. “Tako je to: od nekog lako se postaje niko”, kaže bacačica diska. Na početku treninga Nojman od nje traži da zatvori oči, da se opusti, da spava, a onda joj govori tihim i monotonim glasom: “Osećate kako vam je ruka laka i kako postaje sve lakša. Ona lebdi...” Neki momenat kasnije, ruka Franke Dič diže se sama od sebe. Snaga sugestije i umišljenog pokreta je pobedila. Psiholog je naveo atletičarku da svojim telom upravlja uz pomoć verovanja u nešto što bi trebalo da se dogodi. Na ovaj način, Franke Dič je naučila da sebe dovede u stanje transa. Udobno sedeći u stolici, sa rukama opuštenim i oslonjenim na natkolenice, sluša više puta ponavljanu priču o svojim ranijim uspesima: “Hajde, idemo još jedanput na Svetsko prvenstvo u Sevilji gde ste postali svetska šampionka. Ulazite u krug za bacanje, čuje se najavljivač na stadionu, ali ste sami sa sobom, prisebni i mirni, osećate disk u ruci. Vaše telo počinje da se okreće, bacate disk, pratite njegov let i vidite da pada na pravo mesto.” Dvadeset minuta traje Nojmanovo monotono ponavljanje priče koja Dičovu vraća u stanje nekadašnje sreće zbog postignutog uspeha. Potom je polako prevodi u realnost. “Sad polako napuštate stadion i dolazite u moju laboratoriju. Kad se vidimo, pričaćemo o svemu što ste doživeli.” Atletičarka otvara oči, ispravlja se i isteže mišiće. Nekoliko nedelja potom, bacila je disk 66,56 metara. Zlato. Postala je svetska prvakinja. Sa svetskog prvenstva u Osaki donela je avgusta meseca još jednu zlatnu medalju. “U međuvremenu, u mojoj glavi se odvija film sa svakog prethodnog prvenstva na kojima sam postizala uspehe. Čujem muziku i postajem euforična.” Prošle nedelje Nojman je imao izlaganje u Hajdelbergu u kome je održano zasedanje pod naslovom “Mentalna snaga”. Glavna tema, “Sportska hipnoza”, doživela je svoju premijeru u tom delu Evrope. Više od 50 lekara, terapeuta i psihologa doputovalo je iz SAD, Evrope i Južne Afrike da bi govorili o svojom klijentima i rezultatima postignutim posle psiholoških treninga i podizanja nivoa mentalne snage. Govorilo se o smučaru Marku Bihelu, specijalisti za spust, koji je osvojio drugo mesto u svetskom kupu; tema je bio i Jeni Brek, vozač formule, koji je kao prvi Skandinavac osvojio automobilsku trku Indi – 500 u SAD. Govorio je i Ortvin Majs, “mentalni trener” jednog svetskog prvaka u boksu i jednog nemačkog tima iz Bundeslige. Takođe, izložena je i nova knjiga “Pobediti duhom”, u kojoj se veliča uloga hipnoze u sportu i u kojoj se o njoj govori kao alternativi dopingu. Vili Nojman izbegava tako teške reči jer mu, kako kaže, “zvuče kao da ih je izgovorio neki mađioničar ili mistik sa turbanom na glavi, koji sportistima diriguje kao zombijima, uz pomoć daljinskog upravljača”. Scijentološko ispiranje mozga, spektakli tokom kojih se hipnotisane osobe navode na izvođenje najneverovatnijih gluposti, hiljadugodišnje su mentalne tehnike, o kojima se govori sa respektom i koje uživaju ugled. Smatra se da 90 odsto ljudi pokazuje osetljivost na mentalne manipulacije, tako da se bez mnogo teškoća mogu prevesti u stanje transa koje je privremeno odvajanje od realnosti. Hipnoza se, u stvari, zasniva na strahovima prosvećenih ljudi. Nojman ima naučni pristup i problem mentalne kolebljivosti razmatra trezveno, tvrdeći da je bitno stvoriti unutrašnje slike kojima se u punoj koncentraciji i u dobrom raspoloženju mogu rešiti svi zadaci. U osnovi treninga je postizanje stanja svesti, koje mora biti odgovarajuće okolnostima. Samo onda, kad nema uzbuđenja, moguće je iskoristiti ono što je naučeno na treninzima. To je, u suštini, vežbanje puteva kojima se ulazi u trans. Niko ne može pobediti u trialtonu razmišljajući na svakodnevni način, niko nikad nije osvojio žutu majicu na “Tur d' Fransu” niti je iko bacio kuglu i postigao svetski rekord, a da nije svu pažnju koncentrisao samo na taj događaj i da nije bio u transu, tj. izmenjenom stanju svesti. Tako se uspostavlja, kako kažu psiholozi, flonj momenat u kome se svi pokreti tela osećaju i odvijaju idealno, a da je pri tome spoljašnji svet jedva prisutan u svesti, čak i zvižduci iz publike deluju kao da dolaze izdaleka. Koncentracija je na prvom mestu i jedini je način mentalnog odvajanja od okoline i svega onoga što se događa, a nije u vezi sa trenutnim zahtevima koji se stavljaju pred sportistu, tvrdi utemeljivač moderne hipnoze, američki psihoterapeut Milton Erikson. Pažnja se seli unutra, osećanje vremena se menja, a sopstveno telo se doživljava na drugačiji način. U sezoni takmičenja, Petra Lemert, bacačica kugle, svake nedelje po dva puta sedi pred monitorom računara, a da su joj pri tome jedna elektroda na glavi, a dve na ušima. Ukoliko uspe da istovremeno postigne visok stepen koncentracije i mišićnu opuštenost, na ekranu se pojavljuje animirano majmunče koje joj sa palme baca plodove. To je “biofidbek”, objašnjava psiholog Nojman, koji u drugoj prostoriji na posebnom ekranu posmatra Petrine moždane talase. “Sposobnost koncentracije se uvežbava, a njeno postojanje se može dokazati pomoću elektroencefalografskih talasa”, kaže Nojman. Na dat signal Petra je naučila da svoj mozak “prešaltuje” u modus “koncentracija”. Kad se malo bolje pogleda, sve što se u laboratoriji radi, vrti se oko iznalaženja načina kojim bi se ono što je postignuto psihološkim i fizičkim treningom prenelo i upotrebilo tokom takmičenja. Jedino što takmičar mora znati, jeste držanje u glavi one igre i onog takmičenja kad je postigao optimalne rezultate. Sve to stvara i izgrađuje unutrašnje slike i predstave dok ostalo biva odbačeno. Naravno, sve to ima smisla kad su fitnes i tehnika na visokom nivou. Rezultati istraživanja mozga daju za pravo tvrdnjama da hipnotički trans potiskuje večno prisutni razum. Kontrolne stanice u mozgu, koje čoveku omogućavaju kritičko i logičko rasuđivanje, takođe se zamagljuju. Zbog toga se tokom transa ne pojavljuju logički konflikti, jer onaj ko je u transu, vidi, čuje i oseća samo ono što mu se govori. Milton Erikson piše da je “hipnotska psihoterapija postupak prevaspitavanja”. U transu, svest pacijenta je nedostupna, tako da se sva stara negativna iskustva i svi ometajući obrasci razmišljanja mogu poništiti i staviti van snage, ukoliko su umesto njih stvorene nove unutrašnje slike i predstave, koje se u nekim najboljim slučajevima mogu preneti i u svakodnevicu. Erikson, koji je kao 17-godišnjak oboleo od dečje paralize, sve ovo je i sam preživeo: satima bi posmatrao desnu nepokretnu ruku pitajući se kakav je to osećaj držati vile za seno. Stvorio je mentalnu pretpostavku i na kraju je uspeo da uhvati vilu, zatim da se digne na štake i da prohoda. On je hipnozom lečio na stotine bolesnika, ali je kao lekar i psiholog zauvek ostao svoj sopstveni pacijent. U starosti, kad je ponovo bačen u invalidska kolica, hipnoza mu je pomogla u podnošenju bolova. U poslednjih desetak godina, psiholozi, psihoterapeuti i lekari ponovo su otkrili Eriksonovo učenje. Prošle godine, članovi “Naučnog saveta psihoterapije” potvrdili su vrednost i značaj hipnoze u lečenju mnogobrojnih telesnih oboljenja, ali i zavisnosti od opojnih materija. U mnogobrojnim klinikama i privatnim ordinacijama danas se bol uveliko kontroliše uvođenjem pacijenata u trans. Izbor i prijem novih članova u stručno udruženje hipnotičkih psihoterapeuta prilično su strogi. Tek posle 200 časova usavršavanja, polaznicima je omogućeno da svoju specijalističku oblast dopune hipnozom. “Naš cilj je eliminisanje straha koji je u pacijentu i umesto straha pripremamo osnovu za pacijentov osećaj dobrog raspoloženja”, kaže Albert Šmirer, stomatolog iz Štutgarta. Doktor svojim pacijentima predlaže da mu povere svoje vilice na temeljnu reparaturu, a da se oni sami u mislima presele na neko mesto koje odranije pamte po lepoti i tišini. Mnogi pacijenti pričaju kako su se na zubarskoj stolici osećali opuštenim – kao nikada pre toga. Medicinska istraživanja su pokazala da smučari koji u bolnicama leže zbog preloma, daleko brže nadoknađuju atrofisanu mišićnu masu ukoliko sebe zamišljaju na stazi niz koju se spuštaju na svojim skijama i usput izvode pokrete koji, inače, zahtevaju angažovanje mišićnih grupa na slomljenoj nozi. Svaki dobar film demonstrira moć slike: bes, razočaranje, veselost, lako i brzo se saosećaju, kao da se radi o sopstvenom životu. Snagu takvih predstava procenjivao je poznati lekar i psihoterapeut Klaus Ditrih Hileman koji je merenjem frekvencije srca i pulsa tokom posmatranja filmova utvrdio ubrzanja pulsa pa čak i aritmije, ukoliko bi se odigravale uzbudljive scene u kojima učestvuju idoli gledalaca. Hileman koji je na Olimpijskim igrama u stručnom savetu i u timu za kontrolu dopinga, pripisuje hipnozi efekte slične dopingu i kaže da se mentalnom tehnikom mogu izbrisati umor, bolovi ili žeđ. Sugestije koje tokom mentalnog treninga postaju obrazac ponašanja pre svega su korisne u sportovima izdržljivosti, poput biciklizma, dugoprugaških disciplina i naročito maratona. Doktor Hileman istovremeno upozorava da pogrešno doziranje hipnoze može dovesti do problema sličnih pogrešnom doziranju nekog leka. U stanju visoke koncentracije, kojem se na mentalnim treninzima posvećuje najviše vremena, bledi osećaj sopstvenih mogućnosti. Prvi maratonac o kome se zna i govori, pretrčao je 42,195 kilometra i preneo sudbonosnu vest, ali je na cilju pao mrtav, jer je u transu prekoračio svoje fizičke sposobnosti. Marko Bihel, vozač spusta i drugi u Svetskom kupu, već 12 godina je pod terapijom hipnozom. “Nervoza je pogubna. Na treningu bih uvek bio jako brz, ali čim bi počelo takmičenje, pretvarao sam se u neopisivo ništavilo. U poslednjoj trećini spusta vozio bih kao da sam povukao ručnu kočnicu.” Bihel redovno vežba sa psihologom. Razgovor traje 45 minuta, za koje vreme on leži na udobnom kauču i razmišlja samo o najsvetlijim trenucima svoje dotadašnje karijere. Cilj koji bi morao postići, jeste ugrađivanje slika o svojim uspesima i prenošenje pobedničkog raspoloženja na stazu kojom se spušta, boreći se za plasman. Danas je svoja sećanja na lične uspehe i na pobednička osećanja fiksirao negde duboko u glavi i sa lakoćom uklanja misli o mogućim nevoljama i o porazu. Uzmimo argentinskog tenisera Nalbandijana koji igra kao hipnotisan i sve mu je jedno ko je sa druge strane mreže. Može to biti Federer, Nadal, Đoković ili bilo ko. On je u transu i udara loptu tako da ona retko kad odlazi u aut. Da li Nalbandijan u svom timu ima psihologa, hipnotizera ili nekog vrača, za sada se ne zna; uostalom svejedno, jer su njegovi rezultati i igra van svih očekivanja. Eksperti za hipnotički trening tvrde da je osam nedelja, po 15 minuta dnevno, dovoljno za postizanje sposobnosti autohipnoze i prelaska u trans. Danas nema nijednog velikog šampiona koji ne zna šta je hipnotički trening. U velikim klubovima posvećuje se podjednaka pažnja treninzima tela i duha, jer je iskustvo pokazalo da niko ne postiže vrhunske rezultate ukoliko i sam ne veruje da je vrhunski sportista.