Šta sam, stvarno, rekao

Pozvan sam uoči zatvaranja prethodnog broja NIN-a da dam izjavu u vezi sa odnosom savremene srpske javnosti prema pobedi nad fašizmom. Izjavu je trebalo da dam telefonom, pošto je reč o vrlo osetljivoj i složenoj temi, a tekst koji je napisan je očigledno trebalo da sadrži više takvih priloga. Zatražio sam od autorke da me pre nego što preda tekst pozove i pročita mi deo koji je iz moje izjave izdvojila. Pošto to nije učinila, a tekst se nije pojavio u NIN-u br. 2965, spokojno sam počeo da prelistavam ovonedeljni broj i utoliko je iznenađenje mojom „izjavom” bilo veće. Od devet rečenica koje mi je autorka pripisala, pet su ili stavljene izvan konteksta ili pogrešno citirane. Tako se navodi da sam rekao: „Prokleti smo, zapravo, jer smo imali dva pokreta otpora.” Ovakvu uvredljivo priprostu i patetično praznu rečenicu nisam nikada izgovorio, čak ni privatno. Moguće je da sam rekao da je specifičnost kolektivnog pamćenja Drugog svetskog rata u Srbiji sadržana u činjenici da je tokom četiri ratne godine na teritoriji Srbiji trajao i građanski rat dva pokreta otpora. Druga „moja” rečenica nije jasna pošto ne razlučuje naše građane poginule u ratu i one stradale u posleratnim progonima. Navodi se i činjenicu da sam bio član „Komisije za izradu predloga nacrta Zakona o državnim praznicima” (čiji se naziv takođe navodi pogrešno). Pri tom se navodi nepotpuna lista važećih praznika, ali zato potpuno konfuzno objašnjava jedan od predloga za državni praznik vezan za borbu protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. U poslednje dve rečenice navodi se da tvrdim da je danas odnos javnosti prema žrtvama oba svetska rata gori nego pre dvadeset godina. Ipak, „moj” pokušaj da objasnim ovaj stav završava se potpunim debaklom. Navodi se da sam rekao da se slabije kolektivno sećanje na Drugi svetski rat u Srbiji „... može opravdati jedino time što se na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu nisu odigrale najveće bitke, nego na teritoriji Bosne: Sutjeska, Neretva, Igmanski marš. Osim Kadinjače, u najčuvenijim bitkama u Srbiji ubijen je jedan ili dva Nemca.” Pre svega naveo sam nekoliko mogućih tumačenja zbog čega je kolektivno sećanje na Drugi svetski rat i antifašističku borbu u Srbiji danas slabije. Izabrano je jedno. Pored toga što Igmanski marš nije bio bitka, treba reći i da su na teritoriji Srbije vođene velike ratne operacije 1941. i 1944. godine. Ipak, partizanske epopeje vezane su više za Bosnu, a recimo Kadinjača i borba ilegalaca u Beogradu, kasnije su na svaki način mitologizovani iako su nemačke žrtve bile minimalne. Naposletku, tokom 1942, 1943. i dela 1944. nemačkom okupatoru uspelo je da skoro u potpunosti vojno „pacifikuje” Srbiju. Dugo sam se bavio politikom, doživeo sam svaku vrstu javne pohvale i pokude i do svega toga ne samo da mi nije stalo nego od njih sve više strepim. Smatram da je dužnost istoričara da nastupa u javnosti i doprinosi javnim debatama i narodnoj prosveti. Ovakvi slučajevi, međutim, ispunjavaju me ogorčenjem i sumnjom u ovo uverenje. Čedomir Antić