O jeziku SANU

Nenad Ivanović je svakako obavešten da je poslednjih godina i na sednicama Odeljenja jezika i književnosti SANU bilo rasprava o tome da li bi trebalo da se menja ime jezika u naslovu Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU. Dakle, nije to samo „paušalna”, „pretenciozna” i „površna” „medijska dreka”. Naprotiv. Reč je o decenijskom, očigledno bezuspešnom, preispitivanju unutar same Akademije. Ako niste imali ranije prilike da saznate nešto više o tome, potražite, za početak, knjigu akademika Dragoslava Mihailovića „Majstorsko pismo” (2007) u kojoj je objavio svoje besede sa godišnjih skupština SANU (juna 2005. i 2006) i još ponešto o Rečniku SANU i srpskohrvatskom jeziku. Tekst, čija je tema bila Srbi i jugonostalgija, nije imao prostora da se bavi razlozima upornosti SANU da kao državna institucija od nacionalnog ugleda, novac poreskih obveznika Srbije koji bi mogao da se upotrebi za novi, veliki rečnik srpskog jezika, troši za Rečnik srpskohrvatskog jezika. Ne uzimajući u obzir, ovom prilikom, bilo koji od argumenata u decenijskoj raspravi „za i protiv srpskohrvatskog jezika”, podsetila bih samo da su građani Srbije, ako nikako drugačije, a ono Ustavom ozvaničili srpski jezik. O tome bi vredelo porazmisliti. Zora Latinović