Pravda na uslovnoj slobodi

Sudiji LJubomiru Vučkoviću, bivšem sudiji Vrhovnog suda Srbije, nedavno je ublažena kazna za primanje mita, protivzakonito posredovanje i zloupotrebu službenog položaja. Prvostepena presuda, osam godina zatvora, u konačnom ishodu je umanjena na šest godina. Sudije Vrhovnog suda bile su blagonaklone prema svom bivšem kolegi. Pronašli su, naime, olakšavajuću okolnost – sudija Vučković ranije nije krivično osuđivan. Potpuni nonsens, naravno, jer Vučković uopšte ne bi ni mogao da bude sudija da je osuđivan krivično. Iz ovog primera vidi se kako je olakšavajuća okolnost, koju Krivični zakonik Srbije priznaje, primenjena po pukom automatizmu. I onda je to iskorišćeno za ublažavanje prvostepene kazne. Koliko li je takvih slučajeva po srpskim sudovima? Da li su srpske sudije zaista blagonaklone kada razrezuju kazne osuđenim kriminalcima? Takav zaključak očigledan je kada se pogledaju podaci koje je sabralo Ministarstvo pravde. Reklo bi se da oni deluju poražavajuće – ili ohrabrujuće, ali za kriminalce – no, pitanje je koliko se, uopšte, možemo osloniti na puku statistiku. Jer, kako ćemo videti, u sabiranju numeričkih podataka o zatvorskim, novčanim i uslovnim osudama za razna krivična dela, istovremeno su sabrane i babe i žabe. To je, na kraju, i dalo sliku koja je nedovoljno precizna, i koja probleme srpskog pravosuđa svodi samo na jednu dimenziju. A problemi su, naravno, mnogo širi. Uostalom, i razne evropske institucije – kada govore o približavanju Srbije Evropskoj uniji – gotovo uvek imaju primedbe na rad našeg pravosuđa. Osim sporih reformi i pitanja korupcije, redovno se kao problem ističe i blaga kaznena politika, koja ne prati stanje (kriminaliteta) u društvu. Slično je zaključeno i na skupu održanom sredinom oktobra, na kome su učestvovali ministar pravde Dušan Petrović, republički tužilac Slobodan Radovanović, predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović-Škero... Uglavnom, saglasili su se da problem postoji, i da kaznena politika u Srbiji zaista jeste (nedopustivo) blaga. Problem je, međutim, nastao kada je trebalo označiti krivca za takvo stanje. Najpre da vidimo kakvo je stanje. Pojedine brojke, koje su u javnost izneli ministar pravde Dušan Petrović i njegovo ministarstvo, deluju zaista alarmantno. Na primer, u čak 62 odsto presuda za teška ubistva, od 2004. godine naovamo, izrečene su kazne ispod zakonskog minimuma (10 godina zatvora); kada je, pak, o drogi reč, Okružni sud u Beogradu je u istom periodu izrekao čak 87 odsto novčanih i uslovnih osuda. Možda najizrazitiji primer neprimereno blage kaznene politike jesu osude za izazivanje saobraćajnih nesreća – osude su u gotovo 100 odsto slučajeva samo uslovne. Uprkos tome što nam putevi postaju sve pogibeljniji. Situaciju iz svog, tužilačkog ugla, u razgovoru za NIN sublimira Slobodan Radovanović, republički javni tužilac: “Stanje kriminaliteta u zemlji treba da se reflektuje u kaznenoj politici. A kod nas toga nema.” Ilustrujući svoju tvrdnju, tužilac Radovanović navodi analizu strukture presuda koju je za prvu polovinu ove godine uradilo republičko tužilaštvo; uslovnih osuda bilo je u skoro dve trećine slučajeva, što je porast ovakvih presuda u odnosu na ranije godine. Kazne za ubistva, takođe, često su “na granici ili ispod zakonskog minimuma”. Iz ovakvih podataka, na prvu loptu, može se steći utisak da sudije imaju previše razumevanja za kriminalce, uprkos alarmantnom stanju u društvu. Posebno bodu oči kazne koje su “ispod zakonskog minimuma”, kao i ogroman procenat uslovnih osuda. No, stvar nije tako crno-bela, kako brojke i statistike sugerišu. Ali, šta uopšte znači “ispod zakonskog minimuma”? Da sudije krše zakon prilikom određivanja kazni? Ne. Ova formulacija znači da su, prilikom vaganja kazni, sudije uzimale u obzir i “posebne olakšavajuće okolnosti” koje zakon predviđa. Time su kaznu spuštali ispod propisanog minimuma za tu konkretnu vrstu krivičnog dela, ali samo do opšteg zakonskog minimuma. Jasnije ćemo to objasniti na primeru; uzmimo, recimo, obično ubistvo, za koje zakon predviđa kaznu od tri do 15 godina zatvora. Uzimajući, međutim, u obzir posebne olakšavajuće okolnosti, kazna se može spustiti i do samo jedne godine zatvora, što predstavlja onaj opšti zakonski minimum za ubistva. Posebna olakšavajuća okolnost bila bi, recimo, ako je žrtva prethodno maltretirala ubijenog, što je čest slučaj prilikom nasilja u porodici. Nasuprot tome, opet, vredi navesti i primedbu tužioca Radovanovića: “Sudska praksa pokazuje da se ove olakšavajuće okolnosti uvažavaju prečesto, gotovo po pravilu. Da li je to, onda, baš uvek opravdano?” Što se, pak, uslovnih osuda tiče, kako za NIN ističe advokat Miroslav Todorović, bivši dugogodišnji sudija Okružnog suda u Beogradu, “statistika vara. Sudije ne izriču uslovne kazne za dela za koja to zakonom nije dozvoljeno. Uslovne osude izriču se za krivična dela kod kojih nema opšte društvene opasnosti.” Pri tom, tvrdi Todorović, “Krivični zakonik Srbije najneobičniji je zakon te vrste u Evropi. Krivična odgovornost je isuviše široko definisana, pa obuhvata i sitna dela za koja se u drugim zemljama izriču prekršajne i mandatne kazne. Javnost to ne vidi, ali sudijama je to potpuno očigledno, i zato i imamo na prvi pogled vrlo veliki broj novčanih i uslovnih osuda, recimo, za sitne krađe ili nanošenje lakih telesnih povreda.” U nadležnosti Okružnog suda uglavnom su teža krivična dela, ona za koja često nije predviđena uslovna osuda. A statistika, kako rekosmo, pokazuje da je takvih jako puno, upravo u okružnim sudovima. Evo u čemu je stvar: tužioci često okvalifikuju strože nego što je realno, idući na težu kvalifikaciju koja je u nadležnosti okružnog suda, ali se tokom procesa ispostavi da za to delo dokaza nema, već da se radi o mnogo lakšem delu, koje je u nadležnosti nižeg, opštinskog suda i za koje je predviđena uslovna kazna. Međutim, zbog pravnog načela da postupak, koji je započeo pred jednim sudom, u njemu mora i da se okonča, nalaže da se stvar i završi pred višim sudom, i otuda i neobično veliki broj uslovnih kazni. Tako se dobija nesrazmerno veliki broj uslovnih osuda za dela za koja Okružni sud uopšte ne bi ni trebalo da je nadležan. Droga je ovde dobar primer varljive statistike i pomešanih baba i žaba. Ogroman broj uslovnih osuda – preko 87 odsto u beogradskom Okružnom sudu – zvuči poražavajuće, pogotovo kada se ima u vidu očigledna društvena opasnost. Ipak, ni ovde stvar nije tako jednosmerna. “Kvaka” je u članu 246 Krivičnog zakonika Srbije, koji se odnosi na “neovlašćenu proizvodnju, držanje i stavljanje u promet opojnih droga” – drugim rečima, po ovom članu odgovaraju i dileri droge, ali i narkomani, tj. oni koji su drogu samo “držali”, dakle za ličnu upotrebu. Takvih je i najveći broj, i njima se uglavnom i izriču one uslovne osude, što je i predviđeno zakonom. Da li su, imajući ovo u vidu, sudije zaista blage? Kontrapitanje, više retoričko, nudi tužilac Radovanović: “Kad je toliko navodnih konzumenata, gde su njihovi snabdevači?” Problem je, zapravo, u tome što je neuporedivo lakše dokazati držanje droge od njenog stavljanja u promet, odnosno dilovanja, pa sudovi, ali i tužioci i policija, idu linijom manjeg otpora. Zato dolazi i do apsurdnih situacija, kao u jednom slučaju na koji podseća Slobodan Radovanović: “Kod jedne osobe nađeno je 100 grama heroina, a osuđena je samo za posedovanje narkotika. Kao da je toliki heroin bio za njenu ličnu upotrebu.” Kada je već o drogi reč, postoji još jedan, manje uočljiv ali veoma bitan problem u funkcionisanju srpskog pravosuđa. Neusaglašenost kriterijuma u okviru iste kazne. Dakle: Za distribuciju droge zakon predviđa kaznu zatvora u rasponu od dve do 12 godina. U Novom Sadu, dva mlađa punoletnika su zbog 29 grama heroina dobila po šest, odnosno sedam godina zatvora; u Specijalnom sudu, u Beogradu, diler uhvaćen sa 62 kilograma heroina dobio je 10 godina; a u Vranju, za šest kilograma, izrečena je kazna od maksimalnih 12 godina. Šta je suština? Nijedan od sudija koji su odredili ove kazne nije izašao iz okvira zakona; problem je, međutim, što Vrhovni sud Srbije (VSS), kao telo koje ima pravo nadzora, svojim preporukama nije ni pokušao da usaglasi kaznenu politiku na nivou cele zemlje, i to se ne odnosi samo na drogu nego i za ostala krivična dela koja predstavljaju opštu društvenu opasnost. Dakle, s jedne strane imamo VSS koji je delimično zaslužan za evidentni haos u srpskoj kaznenoj politici. Ranije smo spomenuli i često olaku i neadekvatnu pripremu tužilaca i policije, kao i nespretno napisan Krivični zakonik, čiji se duh vuče još od Titovog vremena. Pa i Vida Petrović-Škero, predsednica VSS, nedavno je skrenula pažnju upravo na ovaj aspekt problema kaznene politike u Srbiji, s tvrdnjom da tu politiku ne kreiraju sudovi već zakonodavac. I NIN-ov stručni konsultant, bivši sudija Miroslav Todorović, oceniće u tom pravcu, da je “zakon pisan u nekom kabinetu, bez pravog uvida u probleme s kojima se pravosuđe susreće u praksi”. Iz svoje prakse, pak, tužilac Radovanović nudi još nekoliko uzroka neadekvatne kaznene politike srpskih sudova. Sami postupci, tako, zbog svoje neefikasnosti i predugog trajanja, često dolaze pred fazu zastarevanja krivičnog dela za koje se sudi; da zastarelost ne bi nastupila, određuju se lakše kvalifikacije dela a time i blaže kazne. Istina, dodaće Radovanović, sudije jesu pretrpane poslom – ali to nas vraća na Todorovićevu primedbu o lošem zakonu i preširoko definisanim krivičnim delima. Ali i pored toga, čest je slučaj sudija koje se ustežu da u rad uzmu teže predmete – što zbog straha od ukidanja presude na višoj instanci, što zbog ispunjenja propisanih normi učinka, koje se (pogrešno) izražavaju samo kvantitativno. Iz sličnih razloga, sudije često pribegavaju i nekoj vrsti kompromisa, pa izriču što blaže kazne. To je naročito uočljivo kod silovanja, koje i inače važi kao teško dokazivo krivično delo i često i posle presude ostaje sumnja da li se dogodilo ili se nije dogodilo, pa iz straha da ne pogreše, i kada donesu osuđujuću presudu, kaznu izriču ka donjoj zakonskoj granici. Iz svega, jasno je nekoliko stvari. Problem kaznene politike u Srbiji postoji, kazne jesu često blage i to svakako ne deluje stimulišuće na borbu protiv kriminala; ali, kako smo takođe videli, nisu blagonaklone sudije isključivi krivac za tu situaciju, kako nam to sugeriše Ministarstvo pravde. I tek kada se sva složenost ove problematike shvati i prihvati, država će moći da krene u ozbiljnu reformu pravosuđa. Što je važno i Evropi, ali valjda i svima nama.