Nemačka i Hongkong, između ostalog

Gospodin Išinger, predstavnik EU u posredničkoj trojci Kontakt grupe, izašao je ovih dana sa predlogom da se budući odnosi Srbije i Kosova urede po ugledu na međunemački sporazum iz 1972. godine. Predlog je, sam po sebi, besmislen. O tome nešto kasnije. Ali, verovali ili ne, on je, u simboličnom smislu, izvestan dobitak za srpsku stranu. Ne otud što je izneseni predlog primenljiv, jer on to nikako nije, već više otud što njegovo pojavljivanje u igri pokazuje izvesnu psihološku promenu u stavu tzv. međunarodne zajednice prema razrešenju kosovskog čvora. Naime, budući kako je svima jasno da do kompromisa dve strane sigurno neće doći do kraja (ovog?) pregovaračkog ciklusa, pretpostavlja se kako će 10. decembra (ili dan-dva kasnije) doći do jednostranog proglašenja nezavisnosti današnje srpske pokrajine. Neke zapadne zemlje, koje se i inače zalažu za kosovsku samostalnost, moraće da tu novonastalu situaciju verifikuju priznanjem nove države, a to će neminovno dovesti do destabilizacije čitavog regiona. Međutim, one bi želele da nekako izbegnu takav ishod, pa će, umesto da odmah priznaju kako izlaska iz ćorsokaka nema, u narednim nedeljama adutirati raznim predlozima, od kojih će svaki biti podjednako neprihvatljiv. Davljenik se i za slamku hvata. Ovo ne znači da se i mi nećemo utopiti. Najzad, da se vratimo početku ovih redova, šta u Išingerovom planu ne pije vodu. Sporazum iz 1972. godine bio je, na izvestan način, deklaracija o međusobnoj mirnoj koegzistenciji dve nemačke države na ograničeni period, to jest njihov konsenzus da se rešavanje nekih međusobnih problema odloži do boljih vremena. U pozadini takve odluke stajala je činjenica da je blokovski hladni rat okončan, što znači da su ga dozvolile iste one sile-pobednice koje su, u poslu pacifikacije nacističkog nasleđa, svojevremeno kaznile poraženu Nemačku podelivši je u dve države, od kojih se jedna provela kao bos po trnju u statusu višedecenijske gubernije istočnog besklasnog društva, dok je druga, bez obzira na svoj brz ekonomski oporavak, bila zapravo nadgledana kolonija Zapada. Sve u svemu, ta podela je bila veštačka, kao što to i inače biva pri raspodeli ratnog plena. No, svejedno, bitno je ipak nešto drugo: sporazum iz 1972. godine potpisale su dve (formalno) suverene, međunarodno priznate države, a on se odnosi na rešenje (ili odlaganje) problema u okviru jednog istog naroda. Padom Berlinskog zida 1989. godine taj narod se ponovo ujedinio u zajedničku državu. Čitalac valjda shvata zašto je to neprihvatljivo u našim prilikama. Kosovo nije priznato kao nezavisna država, pa bi prihvatanje nemačkog modela bilo priznanje nezavisnosti Prištine na mala vrata. S druge strane, plan je neprihvatljiv i iz razloga što se ovde ne radi o jednom narodu: Albanci su u Srbiji etnička zajednica, dakle nacionalna manjina, oni po svom etničkom poreklu pripadaju jednoj drugoj, susednoj državi. Takođe je jasno da Srbi, koji nepobitno jesu narod, na Kosovu imaju status etničke zajednice, dakle nacionalne manjine, to jest da će, ukoliko Kosovo postane nezavisno, ili se kasnije – sačuvaj bože! – ujedini sa Albanijom, po svom etničkom poreklu pripadati drugoj, tada stranoj državi. Hoće li, ukoliko se sve to zna, primena sporazuma dve Nemačke iz 1972. godine dovesti vremenom do pada Berlinskog zida na Balkanu, odnosno do ponovnog uspostavljanja jedinstvene države u granicama koje su sada međunarodno priznate? Naravno da neće. Berlinski zid koji bi se, prihvatanjem Išingerove inicijative, podigao, neće nikada biti srušen. Ali, time se ova priča ne završava. Mada su naši vodeći političari, koji su se prinudno ujedinili na zajedničkom poslu u srpskom pregovaračkom timu, Išingerovu inicijativu ekspresno proglasili besmislenom, ona ih je ipak inspirisala da potraže neki prividno sličan model. Tako da su, u minuli ponedeljak (5. novembra), na sastanku u Beču adutirali predlogom da se odnosi Srbije i Kosova urede na način kako, evo već čitavu deceniju, funkcionišu Kina i Hongkong. Istini na volju, odmah su se ogradili tvrdnjom da je ovaj predlog samo ilustracija mogućeg puta ka konačnom razrešenju problema. No, svejedno, Kina i Hongkong su, našavši se ponovo zajedno, složni oko osnovnog pravila ponašanja: jedna država, dva sistema. Drugačije rečeno, pod istom zastavom funkcionišu jedan komunistički režim i jedna kapitalistička enklava. S druge strane, ova formula se primenjuje i unutar reformisanog kineskog sistema vlasti, to jest – ono što je u početku važilo samo za Hongkong, danas važi i za Šangaj ili neke druge gradove uz morsku obalu. Ali, ne važi za severne kineske provincije. Kosovski pregovarački tim je odmah, još dok se nije smrklo u Beču, ovaj predlog proglasio neprihvatljivim. Zašto? Jedan član prištinske pregovaračke ekipe, izvesni gospodin Hiseni, kaže da su Hongkong i Kosovo dve potpuno različite stvari. Na izvestan način, gospodin je u pravu: Hongkong je, nakon isteka stogodišnjeg ugovora o zakupu sa Englezima, vraćen Kini kao razvijena kapitalistička jedinica, kao bogat i prenaseljen grad, kao nešto toliko zapadnjačko da se ne može promeniti bez krvi, dok je, s druge strane, Kosovo nerazvijena provincija, bazirana na plemensko-kolonijalnom modelu, koji dovodi u pitanje mogućnost samostalnog funkcionisanja u slučaju da dođe do samovoljnog proglašenja nezavisnosti. Tako da bi, simbolično govoreći, primenom ovog modela Srbija bila Hongkong u velikom, a Kosovo Kina u džepnom formatu. Odbijanje Prištine da o tome uopšte raspravlja, moglo se i očekivati, jer ona igra na samo jednu kartu – nezavisnost i ništa manje od toga. Otuda se ovim bavim iz jednog drugog motiva: predlog naše ekipe doveden je u pitanje reakcijama nekih srpskih političkih analitičara ili poznavalaca međunarodnih problema. Pa kažu oni da je model neprimenljiv iz razloga što je politika jedna država, dva sistema sporazum unutar jednog jedinstvenog nacionalnog korpusa, između Kineza i Kineza. Formalno je zbilja tako. Ali – ukoliko smem da kažem – poznajem neke osobe koje godinama žive u Hongkongu, ili su u njemu boravile izvesno vreme, a tvrdim vam da nisu Kinezi. Prosto: Hongkong je melting pot, lonac za topljenje, jedna posebna višenacionalna zajednica, tako da oni koji su u njemu poreklom Kinezi nisu, bez obzira na osećaj nacionalne pripadnosti, imali razumevanja za kineske kulturne i ostale revolucije, pristavši da se vrate domovini samo pod uslovom da se u njihovim životima ništa ne menja. Albanci bi da se ništa ne menja, osim statusa pokrajine, s tim što se ponašaju suprotno bivšem engleskom posedu; naime, dok je Hongkong pristao da se vrati Kini uz garanciju kako promena neće biti, Kosovo bi da se otcepi od Srbije u nadi da se ništa neće promeniti. Pa sada vi vidite šta je bolje!