Povratak Dositeju

Među našim zadužbinama, ona koja nosi ime Dositeja Obradovića, rodonačelnika srpske prosvećenosti, najmlađa je. Osnovao ju je i utemeljio vršački Hemofarm 17. septembra 2004. godine, zahvaljujući inicijativi Miodraga Babića, predsednika ove kompanije. Naš sagovornik je zaslužan i za otkup Dositejeve rodne kuće u rumunskom Čakovu, njeno renoviranje, pretvaranje u spomen-muzej i poklanjanje Zadužbini. Postoje stereotipi po kojima, navodno, tehničku inteligenciju i vrhunske menadžere ne zanimaju pitanja iz sfere kulture i književnosti i umetnosti. Vaše interesovanje za Dositeja Obradovića to demantuje. Šta je vas, lično, privuklo ličnosti i delu ovog velikog srpskog prosvetitelja? - Sami ste rekli da su to stereotipi, a oni imaju, naravno, svoje slabosti. Mi se nikad nismo uklapali u stereotipe, u bilo kom smislu, a za mene važi da nastojim da svojom aktivnošću pobudim i provociram i druge da napravimo nešto u opštu korist. Iako sam po vokaciji inženjer i ja, kao i neke druge moje kolege, imam pravo da maštam i da imam slobodu da razmišljajući dođem do zaključka šta bi to bilo prikladno ili interesantno za okruženje u kojem živim. Dositej Obradović je jedna vrlo neobična ličnost koja je u poznim godinama, nakon bogatog životnog iskustva, nakon obilaska mnogih zemalja i toliko naučenih jezika, kad se najčešće ljudi povlače u mir i izbegavaju svaki rizik, odlučio da dođe u jednu buntovnu, bez ikakvih pravila zemlju. Država tad još nije bila. Mora da je bio veoma hrabar i da je imao velike motive. Samo se setimo okolnosti da mu je zbog toga bio zabranjen povratak u Austrougarsku i da je bila raspisana poternica za njim. To govori koliko je taj njegov čin veliki i vredan poštovanja i svakog uvažavanja. Toliko mi je bilo čudnije i tužnije da smo mi kao narod to potisnuli i zaboravili. Naravno da je odgovornost na inteligenciji da o tome brine i kao što ja volim da kažem u šali da Dositej nema dobar marketing, tako sam našao sebi razlog da to iniciram. Drugi su me prihvatili, i to oberučke i, evo, napravili smo nešto što bi moglo da vrati dostojanstvo tom sećanju koje bi ovaj narod morao da ima za jednog tako velikog prosvetitelja. Zašto ste smatrali da je osnivanje Zadužbine najbolji način za reafirmaciju i recepciju njegovih ideja i dela? Da li se taj potez, posle relativno kratkog vremena postojanja Zadužbine, pokazao opravdanim? - To da li se pokazao opravdanim mogli bi više da procene oni koji konzumiraju sve ono što je naša aktivnost kroz Zadužbinu do sada ponudila. Ako već tražite moje ocene, mislim da smo u najvećoj meri uspeli u onome što smo želeli. Isprovocirali smo interesovanje, a sa druge strane, manje ili više, rešili smo i finansiranje programa i uključili smo se sa puno elana u obeležavanje ovih godišnjica koje su nam sad stigle. Ponovno objavljivanje, nakon tolikog vremena, sabranih dela Dositeja Obradovića je veliki projekat koji se uspešno odvija. Izuzetno je vredno što smo uveli nagradu „Dositej Obradovića” uz podršku Ministarstva kulture i Beogradskog sajma, za promociju srpskog književnog stvaralaštva u svetu. Mislim da smo time jednu veliku poruku poslali svima onima koji mogu da afirmišu književno stvaralaštvo srpskih pisaca. Stalo nam je da podržimo one koji su najistrajniji u približavanju savremene srpske književnosti drugim narodima. Drago mi je što će u godini jubileja, 200 godina od povratka Dositeja u Srbiju, biti završena i muzejska postavka u Dositejevoj rodnoj kući u Čakovu. Time se otvara dodatni povod da školarci i mladi idu u pohode Dositeju. Jer, svrha naše ukupne aktivnosti i jeste preneti poruku očuvanja pravih kulturnih vrednosti na mlade generacije, da bi je oni shvatili i dalje prenosili na buduće generacije. Kako ste svojevremeno saznali da u Čakovu postoji neobeležena i zaboravljena rodna kuća Dositeja Obradovića? - Zahvaljujući vašim kolegama novinarima i jednom Saboru Srba koji se održavao u Temišvaru i koji je bio povod da vaše kolege izveštavaju sa tog svesrpskog sabora. Od lokalnih novinara iz Vršca, saznao sam za ovu kuću koja, da budemo korektni, nije bila neobeležena. Bila je obeležena od strane rumunskih vlasti jednom pločom na kojoj je pisalo da se tu rodio Dositej Obradović, ali potpuno nepoznato za nas u Srbiji. Tada se odmah rodila ideja da se pre svega uđe u posed ove, slažem se s vama, zaboravljene rodne kuće, a potom i da se ona prilagodi misiji koju smo joj namenili, da posluži za podsećanje na delo i doprinos jednog od svakako najvećih srpskih prosvetitelja. Kakva je bila spremnost u Hemofarmu da se vaša inicijativa za osnivanje Zadužbine prihvati? - Nije bila uopšte sporna. U Hemofarmu smo mi, moglo bi se reći, navikli na te aktivnosti koje danas zovu korporativna društvena odgovornost. Danas se o ovoj oblasti sve više govori, a mi smo među pionirima koji su uveli društveno odgovorno ponašanje, CRS ili kako god ga nazivali. Mi to gajimo već decenijama, i kroz funkciju i programe pi-ara i kroz aktivnosti naše fondacije. Javnosti je poznata naša spremnost da delimo deo svog uspeha sa drugima, sa okruženjem. Smatramo to nečim što je toliko sraslo sa nama i uopšte nije bio problem motivisati ikoga u kompaniji da se angažuje u jednoj ovakvoj priči. Kako ste animirali druge institucije srpske kulture? Jesu li i nadležna ministarstva bila spremna da pomognu ostvarivanje svog poduhvata, s obzirom na to da ne pokazuju preteranu brigu ni za već postojeće zadužbine i legate? - Mogu da kažem da smo mi inicirali tu priču, potom kupili kuću, isplatili njene dotadašnje vlasnike, koji su u to vreme za taj novac mogli da kupe dva stana u Temišvaru. Obe strane su bile zadovoljne. Sledeći korak bilo je formiranje Zadužbine i u tome smo zaista imali jednu veliku podršku, razumevanje i spremnost Matice srpske, njenog tadašnjeg predsednika, akademika Božidara Kovačeka, koji je, nažalost, ove godine preminuo, te Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Instituta za književnost. U projekat se uključila i Fondacija Hemofarm. Ove institucije su sa Hemofarmom suosnivači Zadužbine. Kada je reč o ministarstvima, tu smo bili promenljive sreće. Ipak, ne možemo reći da nije bilo onog osnovnog razumevanja, odnosno nismo nigde naišli na nerazumevanje. Možda su naša očekivanja u odnosu na njih bila previsoka, ali s obzirom na sve teškoće sa kojima se srećemo u današnjem životu, to nas ne čudi. Naravno, verujem da ćemo vremenom, ceneći naše rezultate i dostignuća koja ćemo postići kao Zadužbina, nailaziti na sve više i više podrške, ne samo u Ministarstvu kulture, već i Ministarstvu prosvete. Kakvo je bilo razumevanje rumunskih vlasti, pošto se Dositejevo rodno mesto nalazi na njihovoj teritoriji? - Ne treba zanemariti to da je rumunska vlast kuću u Čakovu obeležila jednom pločom. Srpska manjina u rumunskom delu Banata se brojčano bitno smanjila u odnosu na vreme kad se rodio Dositej. Ta brojčanost je sve manja, a time se menjao i uticaj. Tako da se danas može reći da u Čakovu gotovo nema Srba, iako je to bilo tipično srpsko selo. Postoji srpska crkva koja je u veoma lošem stanju i koja bi morala pod hitno da se renovira. U protivnom će se urušiti, jer je stara, a i na terenu koji je inače podložan potresima. Rumunske vlasti su obećale pomoć u obnovi crkve. Što se tiče same kuće, koja se nalazi u ulici koja nosi Dositejevo ime, mi smo to sami sve uradili, uz korektan odnos rumunskih vlasti. Naišli smo na njihovo potpuno razumevanje. U međuvremenu je promenjena vlasnička struktura Hemofarma. Da li je to imalo nekog odraza i na status Zadužbine? - Generalno gledano, s obzirom na Hemofarmove silne aktivnosti u različitim oblastima, ne samo da se ništa nije promenilo nego su, sa novim vlasnikom i tim ugovorom, zacementirane sve obaveze i ovlašćenja koja su do sada bila više stvar ocene i procene. Naišli smo na partnera koji je prihvatio da značajna sredstva iz godine u godinu, dok god postojimo, izdvaja za potrebe Fondacije Hemofarm i za donacije, kojima pripada i Zadužbina. To čini od 0,8 do 1,2 odsto od ukupnog prihoda koji Hemofarm ostvari u toku godinu dana. Odatle deo ide i za finansiranje Zadužbine i svih donacija i humanitarnih akcija. Ovo je nešto što do sada nismo mnogo isticali, ali na šta smo zaista ponosni, jer govori o razumevanju STADA grupe i poštovanju tradicije koju je Hemofarm izgradio i u oblasti društvene odgovornosti. Na tome sam ja insistirao kad smo pregovarali. Efikasnost s kojim se neki zadaci Zadužbine ostvaruju pokazuju da je ona dobro zamišljena i postavljena. Hoćete li naše čitaoce i javnost da obavestite na to što je do sada učinjeno? - S obzirom na to da je Zadužbina veoma mlada i da se tek stabilizuje u nekom organizacionom smislu, a trudi se da zauzme i opravda jedno adekvatno mesto u miljeu kulturnog života Srbije, onda se sigurno može oceniti da je bila uspešna. Naravno, toliko je ta tematika široka, a okolnosti nisu nimalo naklonjene, da je to jedan izazov za sve koji ovu Zadužbinu vode. Mislim da je jako važno da je nakon Radiše Gačića – mog bliskog saradnika i potpredsednika Hemofarma, koji je otišao u penziju i koji iz privatnih razloga nije mogao da nastavi svoju aktivnost u radnim zadacima Upravnog odbora Zadužbine, iako smo mu veoma zahvalni za ono što je do sada a i nakon odlaska uradio – to prihvatio da nasledi naš dragi sugrađanin Radomir Putnik, kao i da sad na mestu upravnice Zadužbine imamo gospođu Mirjanu Dragaš koja je neka vrsta kontinuiteta u Zadužbini, kao i ja, kao predsednik Skupštine Zadužbine. Nadam se da ćemo na taj način postići ciljeve koje smo postavili kada smo osnivali Zadužbinu. Zadužbina radi tri godine, setimo se da je osnovana povodom 265 godina od rođenja Dositeja Obradovića. Ova godina je proglašena godinom jubileja na inicijativu Zadužbine. Izdata je marka sa likom Dositeja i kućom u Čakovu, NBS je nedavno izdala zlatni i srebrni novac s likom velikog prosvetitelja. Renovirana je kuća u Čakovu i uskoro će biti otvorena za javnost, sa muzejskom postavkom. Sve više mladih se prijavljuje na ustanovljeni konkurs za srednjoškolce sa temom Iduć’ uči, u vekove gledi. Neko će reći da bi možda u ovim okolnostima moglo da se uradi i više, ali u suštini nemamo baš jaku konkurenciju drugih koji nude neke druge mogućnosti. Međutim, treba biti realan i shvatiti da postoje neki drugi prioriteti koji ljude odvlače od ove naše zamisli. Našom upornošću i istrajnošću postići ćemo, sigurno, da ova naša misija bude zapažena. Vršac ima sačuvanu bogatu kulturnu baštinu i veoma razvijenu savremenu kulturu, u velikoj meri zahvaljujući materijalnoj podršci Hemofarma, posebno njegovoj istoimenoj fondaciji. Da li se takva kulturna misija Hemofarma, kojoj vi dajete lični pečat, nastavlja i u novim okolnostima? - Apsolutno. Ona se nastavlja, traje i trajaće, nadam se, i kad ja odem iz Hemofarma, jer smo mi kompanija koja je mnogo postigla zato što su je ljudi shvatili kao inovativnu, vodeću u svojoj branši, ali i kao kompaniju koja ima dušu i koja zna da podeli deo svog uspeha. Moj moto je da onaj ko ne zna da deli, neće ni množiti, jer kao biznismen ja sam zadužen da množim, a kao čovek hoću da podelim deo rezultata. Fokusiranje na Zadužbinu „Dositej Obradović” neće, nadamo se, oslabiti brigu za negovanje uspomene na dvojicu slavnih Vrščana, takođe velikana srpske kulture, Jovana Steriju Popovića i Vaska Popu? - Mislim da nema razloga za brigu jer ćemo mi, naravno, istrajno podržavati sve ono što je milje i deo kulture ovog grada, ali i neke druge aktivnosti, kao što su sport, zabava i sve ono što čini dnevni život jednog grada koji je prirodno napredan, koji, uzgred, želi da bude lep i prijatan za život. Nema razloga da se brine ni zbog izvora finansiranja, a ni zbog opredeljenja za Zadužbinu „Dositej Obradović”. Dositej je jedan i ima svoje mesto, kao što ga ima i Sterija. Mi bar pomažemo vršačko pozorište koje jedino u Srbiji nosi Sterijino ime. Kao i svih prethodnih, bili smo donatori upravo završenog, ove godine jubilarnog, 15. po redu, Festivala pozorišne klasike Vršačka pozorišna jesen. Već 13 puta smo dodelili najprestižniju nagradu u poeziji „Vasko Popa”. Isto tako, budno pratimo rast i razvoj sporta u Vršcu i time utičemo značajno na razvoj sporta u zemlji. Izgradili smo mnoge sadržaje koji su danas nezaobilazni u ovom gradu i opštini. Naravno, pri tome se trudimo da budemo aktivni i pružimo koliko možemo i u drugim sredinama, jer mi smo globalna kompanija koja danas radi u 20 zemalja, koja je već sada internacionalna, a ipak na neki način, kao što vidite, sa dušom u Vršcu, lokalna.