Sećanje na pesnika

Pisac Vladimir Stojšin otišao je sa životne scene pre skoro deceniju i po, ali nije zaboravljen. NJegovi prijatelji – posebno ljubitelji šaha – čuvaju uspomenu na Stojšina posvećujući mu brzopotezni turnir kome uvek prisustvuju članovi Stojšinove porodice, jer ovaj stvaralac bio je šahovski zaljubljenik. Kao što je i sve drugo, čime se u životu bavio, radio s velikom količinom strasti, Stojšin je i šah igrao strastveno. Kao što je sa ogromnom energijom pisao, kao što je s nesmanjenim entuzijazmom putovao po belom svetu i beležio duhovite putopise, kao što je brižljivo studirao dramsku literaturu – tako je temeljno i dokoličario potpuno se predajući šahu. Pisao je prozu – romane i pripovetke – drame, ali i poeziju. Ovaj deo njegovih književnih poslova ostao je nekako u drugom planu, jer Vladimir Stojšin se književnoj javnosti nametnuo, pre svega, kao prozaist. U senci su ostale i njegove drame; potpisnik ovih redaka s velikim zadovoljstvom se priseća Stojšinove predstave „Hajkači” izvođene u Ateljeu 212 pre više od dvadeset godina u kojoj je briljirao Petar Kralj pokazujući gledaocima kako valja ispijati špricer. Taj ozbiljan posao Petar Kralj radio je pomalo usporeno – kako se to inače čini u Stojšinovom Banatu – i posvećeno. Svaki glumčev pokret bio je prostudiran do detalja i prožet idejom da je uživanje u vinu privilegija koja pripada samo odabranima. Sećanje na Vladimira Stojšina proteklo je u znaku poezije. Pročitana je njegova pesma „Ugao” iz zbirke „Trojanski konj”; po ovoj pesmi dobio je ime književni časopis koji je šezdesetih izlazio u Vršcu, u tamošnjem Klubu pisaca. Ova pesma, čiji vas ritam neumitno obuhvata svojom ležernošću i nadrealističkim slikama, postala je neka vrsta šifre, statusnog određenja za tada mlade a danas sredovečne pisce, koji su živeli i pisali u geografskom uglu, u gradu u kome su – kako je Stojšin s neskrivenom samoironijom govorio – uspevali žabe i pesnici. Od Sterije i Vaska Pope pa do današnjih poeta. Svoje stihove o šahovskoj igri pročitao je Zoran Božović, koji će pobediti na memorijalnom turniru. Miroslav Antić, pesnik koga već dugo nema među nama, sa Stojšinom je delio i novinarski hleb. Boraveći u Vršcu maja 1971. godine na XXI Susretu vojvođanskih pozorišta i pišući za festivalski bilten, Antić je imao dovoljno vremena da u pozorišnoj slikarnici kod slikara Božura Ivanovića – koga takođe, više nema, počne da otkriva svoj slikarski dar. Preko dana slikanje i pisanje za bilten, uveče predstave i kafana. U tome pozorišnom okruženju prolazili su dani; uz Antića i Stojšina svaki razgovor bio je vrcav, ali i pun zamki – sevale su varnice koje su se gasile špricerima, metafore su ispunjavale vazduh i u teatru i van njega. Tada je Antić napisao pesmicu koja se može pevati kao banatski bećarac, uz tamburaše, o svome prijatelju Vladimiru Stojšinu koga su drugovi još u ranoj mladosti nazvali Mujom. Evo tih Mikinih stihova: Oj, Mujo, olujo, Mujo, prava gujo, Ne smem s tobom nigde sesti Jer ćeš me ujesti, šalaj! Najzad, u ovom sportskom izveštaju u kome je malo sporta, a mnogo više sete i melanholije, valja spomenuti i pobednike turnira. Kako je već rečeno, pobedio je Zoran Božović, a za njim slede Mileta Cicović, Goran Babić, Qubiša Stojiljković i drugi.