Podunavska saga

Kada bi Dunav sadržao i indeks imena, bilo bi tu nekoliko stotina stvaralaca iz različitih oblasti kulture, u vremenskom rasponu od antike do naših dana. Međutim, takav indeks je ovde izlišan jer Magris ta imena nije navodio ni citiranjem, ni zato što im je odredio mesto u tekstu po nekoj planiranoj strukturi sadržaja. Ona su uglavnom izraz spontanih asocijacija unutar pripovedačkog toka. I baš taj neusiljeni ton pripovedanja, njegova širina i dubina, odsustvo svakog brzanja i zapenušanosti, čine ovu kolosalnu erudiciju sličnom toku jedne moćne reke kao što je Dunav. S druge strane, izbor putopisne, već pomalo zaboravljene forme, predstavlja dobar, mada neuobičajen okvir za jednu, da tako kažemo, refleksivnu prozu. U svakom slučaju, Dunav je teško žanrovski odrediti bez ostatka. Grubo uzev, on jeste putopis kroz prostor, niz Dunav i oko Dunava, i vreme, od Velike seobe naroda pa do savremenog doba. Reč je o onom što se aproksimativno naziva Mitteleuropa. Ali jednako tako, to je i svojevrsna arheologija duha – onog koji, bez varljivih prostornih i vremenskih granica, možemo označiti kao srednjoevropski. Sigurnom i iskusnom rukom Magris krmari kroz virove, brzake i plićake istorije. Nepogrešivo i znalački uočava i razlikuje meru uticaja vojne, državne, ekonomske, političke, nacionalne, kulturne, književne i svake duge istorije na glavnu civilizacijsku maticu. Međutim, to nikad ne čini na autoritaran, šematizovan i analitički način. Wegovo zanimljivo i uglađeno pripovedanje uvek je oslonjeno ili na sudbinu poznatih i nepoznatih pojedinaca ili na neke lokalne specifičnosti i događaje. Pri tom, priča nije lišena posve ličnih opažanja, pa čak i intimnih emocija – naprotiv. Sva ta erudicija, sve to ogromno i raznovrsno znanje nije u Magrisovom slučaju neki nikad do kraja domašeni uvid, koji uvek iznova treba dopunjavati i podupirati akademskim protezama i autoritetima, već projekcija autorovih uverenja, duha i strasti. Magrisove istine nisu takva vrsta datosti prema kojima on ima emotivno neutralan stav, odnosno prema kojima je takoreći ravnodušan. On se zapravo u ovoj knjizi bavi svojim životnim istinama i, da tako kažemo, uverenjima zbog kojih se živi i mre. Utoliko Magris, pišući o kulturnoj i svakoj drugoj istoriji srednje Evrope, istovremeno ispreda i jednu intimnu priču o sebi. Zato je Dunav i pomalo nalik na brodski dnevnik sa putovanja dugog 3.000 kilometara. Struktura Dunava posve je tematski i žanrovski fragilna, pa ipak čvrsto povezana opisom putovanja niz tok reke. Međutim, devet poglavlja, koja obuhvataju regionalno-nacionalne prostore i kulture Podunavlja, s nejednakim brojem, od 8 do 33 naslovljenih i do mogućnosti samostalnog postojanja zaokruženih pripovesti, crtica, anegdota, eseja, učenih rasprava itd., omogućuje da se Dunav može čitati i nizvodno i uzvodno, pa čak i po nekoj proizvoljno izabranoj navigaciji. Naravno, najbolje je pratiti prirodni tok Dunava – od zagonetnog izvora u brdima Švarcvalda, pa do himeričnog ušća u Crno more. Tako struktura teksta Dunava, slučajno ili namerno – nevažno je, izlazi u susret senzibilitetu i navikama savremenog čitaoca i čini ovu relativno obimnu knjigu čitljivijom i dostupnijom. Za Magrisa je putovanje Dunavom od njegovog izvora do ušća neka vrsta hodočašća u dve dimenzije – realno, u prostoru, i imaginarno, u vremenu. Zbog toga, iako izvedeno u realnosti, ono ima i simbolički karakter, kao i ukus avanture. Pored grupe bliskih prijatelja, Magrisovi imaginarni saputnici i sabesednici na ovom putovanju su mnogi književnici, filozofi, naučnici, vojskovođe, vođe buna i političkih pokreta, pustolovi itd. Ali, to nije razgovor sa senkama, s jednim iščezlim svetom – to je živ dijalog bez kojeg se ne može razumeti ne samo prošlost već, pre svega, ni svet savremenih ljudi. Uostalom, Magris nikad ne ispoljava onu bogomdanu i ničim zasluženu prednost živih nad mrtvima – prednost koja im omogućava da olako osuđuju i presuđuju. Naprotiv. Među živim i realnim saputnicima, vodičima i sabesednicima posebno je zanimljiv lik jedne stare žene, Srpkinje, baka Anke rodom iz Bele Crkve; čitavo jedno poglavlje naslovljeno je njenim imenom. Baka Anka, svedok tri epohe u Banatu – austrougarske, jugoslovenske i jugokomunističke – pamti fotografskom tačnošću, znanjem nekoliko jezika, sva ta nacionalna i državna sudaranja, trošenja, rast, opadanja i nestajanja kroz tragedije pojedinaca i porodica. Pa ipak: U njenom životu ne postoji jadikovanje, proklinjanje nesreće, ni zbog sebe ni zbog drugih. Ne žali ni sebe ni bilo koga, ne pada joj na pamet da se plaši smrti ni da se uzbuđuje zbog tuđe, iako je spremna da pomogne onome kome je potrebna pomoć, prezirući napor i samu ideju žrtvovanja; u njenom svetu stvari se prosto dešavaju. Magrisova fascinacija ličnošću baka Anke pravi od njenog lika ikonu. Wen herojski životni stav, njen nepomućen lični mir u raljama istorije i nesrećama ličnog života, njena vitalnost u poodmaklim godinama, njeno posmatranje života s visine, osećaj zaštićenosti u njenom društvu zbog sigurnosti koju zrači itd. – sve to od nje čini neku vrstu srpske Majke Hrabrost. Ali, taj baka Ankin habilitas nije izraz pasivnosti, pomirenosti i prihvatanja nesreća kao nečega protiv čega se ništa ne može učiniti. Posve obrnuto. U njenom svetu, obazirati se neprekidno na nedostatke i mračne strane svih, i sebe samog, može da bude korisna pretpostavka civilizovanog i tolerantnog suživota, možda više od optimističkih uverenja i pohvala koje dodeljuju sve političke izjave. Međutim, naš prostor Magris nije samo sagledavao kroz baka Ankinu herojsku epiku. Još 1986. godine, kada je Dunav ugledao svetlo dana, na njegovim stranicama je zapisao: Poput habzburškog, i jugoslovenski mozaik danas je istovremeno i veličanstven i nestalan, igra važnu ulogu u međunarodnoj politici i usmeren je na obuzdavanje i odbacivanje sopstvenih dezintegrišućih podsticaja; njegova stabilnost potrebna je evropskoj ravnoteži a njegovo eventualno raspadanje bilo bi pogubno za Evropu, kao što je raspadanje dvostruke monarhije bilo za jučerašnji svet. Dunav je jedna od onih originalnih knjiga koje ruše ustaljene žanrovske podele. Napisao ju je čovek čiji je intelektualni i stručni integritet nesumnjiv i međunarodno priznat. Ali taj čovek, Klaudio Magris, radije bira život u znaku persuazije nego život pod znamenjem retorike. Još na početku Dunava, Magris poručuje: Onaj koji nema presuaziju, troši svoj život iščekujući neki ishod koji treba da stigne, a nikako da stigne. I malo dalje: „Retorika”, ili organizacija znanja, ogroman je zupčanik kulture, grozničavi mehanizam aktivnosti kojima ljudi nesposobni da žive uspevaju da zavaraju sami sebe, da zavaraju razarajuću svest o siromaštvu života i nedostatku vrednosti, ne primećujući svoju prazninu.