Ko ne ceni umetnost, nije mu mesto u Evropi

Pobeda na Pesmi Evrovizije izazvala je gotovo nezapamćenu euforiju: čestitke i prijemi sa najviših mesta. Parlament prekida sednicu i ustajanjem pozdravlja pobednicu. Lepo. “Van Gog” dobija prestižnu nagradu. Opet: izjave i oduševljenja i sa državnih vrhova, čestitke, prijemi, veliki razgovor u NIN-u u kome Đukić-Đule, pored ostalog kaže: “Žalim se na nedostatak sistematske podrške rokenrolu... Ako želimo da ličimo na Evropu ili Ameriku, rok ne sme da bude na margini... ili smo u Aziji.” Kratka presuda, bez diskusije, jer, kako kaže: „Ko ne razume rokenrol, ne razume Srbiju.” Baš tako! A s druge strane čujemo i definiciju: „Ko ne voli Guču, ne voli Srbiju.” A šta je, pitam se, sa poštovaocima tzv. klasične muzike i njenim profesionalcima? Prema pomenutim definicijama, oni nisu ni Srbija ni Evropa (valjda ni Azija); oni nisu ništa, marginalna kasta, bez značaja za prikazivanje i potvrdu postojanja kulture evropske Srbije. Hoćete li primer? Evo samo nekoliko: pre godinu–dve, naša mlada čelistkinja Maja Bogdanović osvaja najviša mesta na takmičenja u Tokiju i Seulu. O tome nekoliko šturih redaka. Pre mesec dana naš bariton Željko Lučić, član Opere u Frankfurtu, ali i gost operskih kuća u Beču, Drezdenu, Bostonu, San Francisku, Minhenu, Dalasu, Parizu, doživeo je izuzetan uspeh u Metropolitenu u ulozi Magbeta. O tome – ni reči. Pre 4-5 godina somborski hor na svetskom takmičenju u Seulu osvaja prvu nagradu. Da li je bilo prijema i dočeka? Kako da ne: grupa prijatelja i rođaka u Somboru. Beogradska filharmonija nas je sjajno reprezentovala na evropskim skupovima u Strazburu i Stokholmu. Mediji se prosto „takmiče” ko će dati lepši prilog o tome... Poslednje 3-4 godine Udruženje muzičkih umetnika Srbije, uz ostale nagrade, dodelilo je i nagrade za životno delo – značajna priznanja primadoni Biserki Cvejić, dirigentima Mladenu Jaguštu i Dušanu Miladinoviću. Da li je iko od „zvaničnih” prisustvovao svečanosti dodele, ili poslao čestitke, da li je objavljen ijedan veći prilog? Ni slučajno. A i zašto bi? Niko od pomenutih nije ni trubač čiji zvuk probija bubne opne, ni pevač čija i petominutna pesmica ustalasa stotine „fanova”. Prisećam se reči velike umetnice Maje Plisecke (u autobiografiji): „U naše vreme je pogubno biti tih. Treba podizati veliku buku, hvaliti se, ekstravagantno se ponašati, biti bezobrazan. Tek tada ćete biti primećen, priznat, zapamćen.” U svakom slučaju, ja se, kao muzičar i ljubitelj muzike, na kraju svoje 60-godišnje karijere, bar u ovom trenutku, osećam istinski poniženim. Dušan Trbojević, Beograd