Izvini, Rasime...!

Bio sam nemalo iznenađen pročitavši u navedenom tekstu svoje ime u društvu dvojice kolega od kojih sa jednim ni kafu ne bih popio. „Postoje novinari kojima kao da je posao da mene vređaju”, reče miljenik sedme sile Rasim Qajić. I dodaje: „Qubomir Živkov, Petar Luković i Vjekoslav Radović, ako te nedelje ne nađu ništa zbog čega me mogu napasti, bave se mojim zulufima, kravatama... To je prešlo sve granice.” Ne znam, niti me zanima, čime su Živkov i Luković izazvali gnev ministra Qajića, ali tvrdim da sam se njime za više od godinu dana kako pišem kolumnu u Glasu javnosti bavio samo tri puta, ali nikad vezano za zulufe i kravate. Možda sam ga uzgred pomenuo još koji put. Hvalio sam ga, na primer, kad je predsedniku doneo u miraz sjajnu i proverenu portparolku. Priznajem, Rasim Qajić je i moja slabost među srpskim političarima: šarmantan, komunikativan, opušten... I, taman kad sam na korak da i sam postanem njegov fan, on izusti kako smo sa Haškim tribunalom ušli u „fazu poverenja”. Posle stotinak optuženih i blizu pedesetak dosad osuđenih Srba, dok njihovi dželati šetaju na slobodi! Ili se solidariše sa Lajčakom u oceni da treba „spustiti loptu”, umesto da podrži svoga premijera u odbrani RS. Dakle, retko sam se bavio Qajićem, ali uvek vrlo konkretnim povodima. Inače, i da se ne nađe ništa konkretno, nema potrebe posezati za Qajićevim zulufima i kravatama. Dovoljno je da se prisetimo one čitulje povodom smrti Alije Izetbegovića koju je potpisao Qajić, a što mi je nekako nespojivo sa njegovom sadašnjom funkcijom u zemlji Srbiji: „Posljednji selam našem dragom predsjedniku Aliji Izetbegoviću, neka mu Alah dž.š. podari dženetski rahatluk, njegovoj porodici sabur, a nama vječno pamćenje na njegov neprolazni lik i djelo.” Ne radi se, dakle, ni o zulufima ni o kravatama, nego o nečemu mnogo ozbiljnijem. Ako je gospodin Qajić u međuvremenu promenio neke od spornih stavova, što je meni možda promaklo, ja mu se duboko izvinjavam za nanesenu bol. Vjekoslav Radović, Beograd