Batina, bato, pa da vidiš...

Psovanje i napadanje nastavnika, lomljenje i bacanje stolica i klupa, divljanje po učionicama, već dugo među maloletnicima ne vrede ni žute banke ako se ne snime mobilnim telefonom. Potom je vrlo važno sve objaviti na Internetu. Na You Tube-u, jednom od najpopularnijih sajtova na svetu, postoji bogata i vrlo slikovita kolekcija video-klipova školskog nasilja. Samo treba ukucati “Nasilje u školama”. Tu može da se nađe svašta, posebno iz eks-YU produkcije, mada je samo prošle godine Gugl potrošio 2,2 milijarde dolara za čišćenje i bolju kontrolu ovog sajta baš zbog “eksplicitnih scena” globalnog dečijeg vandalizma. Dečak udara glavom u ormar, dok ga snima drug iz klupe. Devojčica ispod klupe izvodi “lutkarsku” scenu seksa sa dva plišana medveda. Stoni tenis i dizanje stolica na bespomoćnog nastavnika, dok ovaj pokušava da “drži čas”. Kad mu maloletnici ukradu i sakriju tašnu, nastavnik ostavlja kredu i jedva progovori: “E sad ću vas... jednostavno ću vas sve zapisati!” Čuveni prošlogodišnji novosadski video-klip “Je l’ ima nekih problema”, na kojem osmak nasrće na nastavnicu likovnog zato što je, valjda, dobio lošu ocenu... Snimali ili ne snimali svoj vandalizam, 42 odsto učenika u Srbiji (Unicefovo istraživanje) najiskrenije priznaje da su neki njihovi vršnjaci verbalno agresivni prema nastavnicima. S druge strane, odrasli (učitelji, nastavnici, direktori, tetkice i domari) ili ne žele da priznaju da su sve ugroženiji od đaka ili u načinu na koji deca razgovaraju sa njima ne prepoznaju agresiju. Jer, tek 26 odsto odraslih (“tek” u odnosu na 42 odsto dece) smatra da su učenici “do zabrinjavajućih razmera” verbalno agresivni prema nastavnicima, a 12 odsto njih tvrdi da fizički napadi na nastavnike predstavljaju veliki problem. Na direktno pitanje da li se osećaju ugroženim od nekog učenika, 86 odsto odraslih je odgovorilo “nijednom”. Ipak, valja primetiti da 15 odsto nastavnika priznaje da se “ponekad ili češće” osećaju ugroženim i da 10 odsto stručnih saradnika i 10 odsto osoba iz pomoćnih službi takođe kaže da se ponekad osećaju ugroženim. Da li se onda samo čini da su “crne hronike” dnevnih novina prezasićene naslovima “Đ. D. (14) pretukao učiteljicu” ili “Učenik pištoljem pretio profesoru fizike”? Izgleda da nastavnici nemaju baš sluha za verbalnu agesiju đaka čak ni onda kada je njima upućena. “U razgovoru sa nastavnicima i decom primećuje se nepodudarnost u shvatanju šta je to nasilje”, kaže socijalni psiholog dr Dragan Popadić iz Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu koji radi na ovom Unicefovom istraživanju. U našoj kulturi na spomen nasilja, ljudi uglavnom misle na fizičko nasilje, koje jeste najvidljivije, ali ne i jedino. Pri tom, tuče i fizički obračuni među decom u školama, a ponekad i među decom i nastavnicima, pa i među roditeljima i nastavnicima, posledica su baš verbalne agresije od koje sve i počinje. Dr Popadić objašnjava: “Nastavnici su spremni, i to ne samo kod nas, nego i u svetu, da prenebregavaju druge oblike nasilja kao što su, recimo, vređanje, psovanje, izvrgavanje ruglu, ismevanje, ruganje, koje je među decom često i koje neka deca teže podnose i od fizičkog maltretiranja.” Zato nastavnici u načinima na koje “disciplinuju” decu ne vide nasilje nad decom, dok deca u nastavnicima sve više vide nasilnike. Ivana Zečević, stomatolog iz Beograda, majka sedmaka Ilije i Ilone, blizanaca, kaže da to nasilje nastavnika nad decom nije više čupanje za zulufe, izvlačenje ušiju, slanje u ćošak, ili udaranje po glavi velikim drvenim lenjirom za tablu, čega se ona seća iz svojih školskih dana, nego su se valjda, nastavnici, baš kao i deca, prilagodili novim tranzicionim vremenima. “Tačno je da deca zloupotrebljavaju priču o nasilju u školi, pa sad svaku lošu ocenu i svoj bezobrazluk opravdavaju potrebom nastavnika da ih nedužne zlostavlja. Ko ima decu, jako dobro zna da su šampioni u iznalaženju opravdanja za sebe, i da su, za razliku od nas kad smo bili deca, vrlo brzo naučili šta su njihova ljudska prava. O obaveze se uglavnom oglušuju. Međutim, tačno je i to da ima nastavnika, kao što ih je uvek i bilo, koji svoj autoritet pokušavaju da sačuvaju sofisticiranim oblicima nasilja: postavljanjem preteških zadataka i pitanja, neprimerenih dečijem uzrastu i nivou znanja, ismevanjem dečije inteligencije”, kaže za NIN gđa Zečević. A baš od takvih vrsta ponižavanja, izolovanja, verbalnog maltretiranja i psihičkog zlostavljanja, pošli su istraživači u skandinavskim zemaljama i u Japanu, još šezdesetih godina prošlog veka, posle nekoliko samoubistava đaka. “Pokazalo se, naime, da su ta deca, dugo pre toga bila izložena maltretiranju koje danas nazivamo mobbing među odraslima, a bulling među decom u školama”, reći će dr Popadić. Roditelji i nastavnici nikako da shvate da se njihova deca nalaze u istom sosu i preživljavaju bezmalo identična maltretiranja u školskom dvorištu i u učionici, koja odrasli praktikuju u lekarskim ordinacijama, zbornicama, po hodnicima i zabačenim kancelarijama u kojima im neka “zla učiteljica” ili nadređeni kolega zavrću ruku i ucenjuju ih. Znači, “kada vam dete kaže: Mama, ne ustaje mi se iz kreveta, ne ide mi se u školu, treba da ga saslušate. Jer deca žive u svetu porušenog sistema vrednosti, poratnoj državi, tranzicionom društvu, slušaju iste skupštinske svađe, i svoje ponašanje prepisuju od roditelja”, kaže pedagog Biljana Radosavljević, direktorka OŠ “Miroslav Antić” iz Žarkova. Nedavno je po novinama i po Beogradu kolala priča o nemirnom dečaku, s kojim je do te mere bilo teško raditi, da je direktor privatne škole u koju su ga roditelji upisali, zamolio roditelje da ga, lepo, i ispišu, jer dečak nije baš mogao da se “uklopi”. Onda su ga roditelji upisali u državnu školu i zamolili, tamo, da ga stave u razred kod najstrože učiteljice, kako bi ga malo “dovela u red”. Učiteljica je problem pokušala da reši po kratkom postupku, onako kako je to činila decenijama unazad u ovakvim “slučajevima”. Poslala ga je u ćošak. Mali se požalio roditeljima, a ovi, su, po kratkom postupku, presavili tabak i – tužili učiteljicu. Ovaj primer i polemike koje je izazavao, možda, na najbolji način pokazuju kako su se u tranziciji, u nebranom grožđu, našli i roditelji, i nastavnici i deca. Jedan beogradski taksista, otac dvoje dece, reći će, pomalo ljutit: “Dok smo sedeli u magarećim klupama, dok se u kući znalo reda da prvo jedu stariji, a da deca čekaju, pa šta im ostane, nije bilo da deca dižu ruku na roditelje i nastavnike. Ali, vidim kako smo moja žena i ja vaspitali decu, prvo deca, pa mi, samo deca da imaju, a mi da crknemo. Oni belo meso i krtinu, a mi kosti, bre. E tako nam i ide.” Dr Popadić kaže da su deca, kao i odrasli ljudi, osetljivi na nagrade i kazne, koje regulišu dečije ponašanje, baš kao i ponašanje odraslih. Pri tom, kad kaže kazna, on ne misli na fizičko kažnjavanje, koje je kod nas zabranjeno i Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Krivičnim zakonom: “Mnoga deca jesu nasilna baš zato što iz tog svog nasilnog ponašanja izvlače daleko više koristi nego što za to svoje ponašanje plate neku cenu. Od nasilništva imaju što materijalnu korist, što različite psihološke koristi. Često postaju heroji u svom okruženju zato što su odrasle – naučili pameti. A dok god imaju tu vrstu psihološke koristi, ostaće nasilnici. Nasilje treba da bude sankcionisano. Dete mora da shvati da se nasilje ne isplati, ali, grub i prost odgovor nastavnika na nasilje: Ti si možda nasilnik ali sam ja jači od tebe i pokazaću ti šta je nasilje, nije dobar način. Tu poruku, mnoga nasilna deca već nose iz porodice.” Mnoga iskustva u školama u svetu i kod nas, pokazuju da reagovanje “na prvu loptu”, drastične kazne, grubo reagovanje na bilo koje ispoljavanje nasilja, ne daju prave rezultate. Naprotiv. Nasilje rađa novo nasilje. “Suzbijanje nasilja u školi jeste grupni proces, nasilnik i njegova potencijalna žrtva nisu izolovani iz grupe, grupa taj odnos ili hrani ili suzbija. Zato je u suzbijanju nasilja strahovito važno reagovanje grupe. Deca su ta koja podržavaju ili sprečavaju nasilnika u svojoj nameri da maltretira druge. Dečija ravnodušnost takođe hrani nasilnikov narcizam, jer njihovo ćutanje nasilnik prihvata kao signal odobravanja”, kaže dr Popadić. Unicefovo istraživanje, naime, pokazuje da bezmalo polovina, ili 49 odsto učenika, u situacijama nasilja kojima prisustvuje, “ništa ne čini mada zna da bi trebalo”. A četvrtina, 25 odsto njih je izjavilo da ih se ne tiče nevolja u kojoj su njihovi vršnjaci. Da ne govorimo o značajnom procentu dece koja već u osnovnoj školi prepoznaju mito kao način rešavanja sukoba sa nasilnikom. Psiholog Dragana Koruga, konsultant Unicefa za program “Škola bez nasilja”, kaže za NIN da je glavna prepreka u suzbijanju nasilja “sindrom ćutljive većine”, i kod dece i kod odraslih. A da se u Unicefovom programu najviše insistira baš na tome da se deca sama organizuju i da se, među sobom, suprotstave nasilju. Iako su partneri Unicefa u programu “Škola bez nasilja” i Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo za socijalna pitanja, a uključiće se uskoro i MUP, osnovnim školama je dosta teško da uđu u projekat. Prvo što za to, razume se, treba novac. Ali to pitanje, obaška. Sa novih 25 koje prolaze obuku, u programu će se naći 101 osnovna škola a to, kaže dr Koruga, nije ni 10 odsto škola u Srbiji: “Deca su od odraslih preuzela sindrom naučene bespomoćnosti, koji postoji na nivou pojedinca, ali i na nivou škole. Škola očekuje da je Unicef oslobodi nasilja, ili Ministarstvo prosvete ili država, ne vidi da treba sama da ga reši. Pri tom, mnoge škole ne žele da uđu u projekat Škola bez nasilja, jer očekuju da će biti obeležene u društvu kao one u kojima postoji nasilje. Roditelji, pak, zovu Unicef da prijave ovaj ili onaj slučaj; nažalost, mi nismo interventna brigada. Na poslednjem mestu svima dolazi na um da treba da se organizujemo i dogovorimo. Škola treba da se menja iznutra. I organizaciono, strukturalno i na ličnom planu.” Koruga je ubeđena da su odrasli veća prepreka nego deca. Zato što treba da promene svoj način komunikacije sa decom. “Treba da odustanu od autoritarnog modela vaspitanja, treba da prihvate da je došlo vreme saradnje, dogovora i da pokušaju da kod dece razvijaju samodisciplinu. Treba prekinuti kontrolisanje sopstvene dece. To odrasli kod nas u Srbiji doživljavaju kao gubitak sopstvenog autoriteta. Nemaju poverenja u decu, ne misle da su ona u stanju da sama kontrolišu svoje ponašanje i svoje emocije, plaše se da deca to neće prihvatiti odgovorno. S druge strane, roditelji nikako da shvate da deca pružaju otpor kad su pod kontrolom”, zaključuje Koruga. Beogradski taksista će na ovo: “Ma koja bre samokontrola? Dok su mali, toliko su slatki da bi ih pojeo, a kad porastu, žao ti što ih nisi pojeo... Lepo je govorio moj otac: Batina, bato, pa da vidiš... I evo, šta mi fali?