Boža atomac

Sve stiže Božidar Đelić. Kao potpredsednik vlade zadužen je za evropske integracije, održivi razvoj, strategiju smanjenja siromaštva i saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama. Uz to, imenovan je za guvernera Srbije u Svetskoj banci, šef je vladinog Odbora za rekonstrukciju i privatizaciju državnih firmi, šef je Saveta za penzione sistemske reforme. Uz sve to, stiže Đelić i da preseče vrpcu na otvaranju novog simbola moći Miroslava Miškovića, “Delta sitija”, ali i da najavi da bi i Srbija možda mogla da dobije nuklearnu elektranu. “Vlada Bugarske je, uprkos problemima koje ima sa nuklearnom elektranom ’Kozloduj’, već donela odluku o izgradnji još jednog sličnog postrojenja. Kod nas je, međutim, još na snazi moratorijum o izgradnji nuklearnih elektrana koji je, nakon nesreće u Černobilju, usvojila tadašnja vlada SFRJ. Stoga, budući da je, kada su ovakva postrojenja u pitanju, reč o najjeftinijem i najčistijem načinu proizvodnje električne energije, smatram da bi, kroz otvaranje široke javne rasprave, tu odluku trebalo preispitati”, izjavio je vicepremijer srpske vlade. Zakon koji je donet 1989. godine (više od tri godine nakon černobiljske tragedije) vrlo je jasan. Član 1: “Zabranjuje se izgradnja nuklearnih elektrana, postrojenja za preradu nuklearnog goriva i postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva.” Član 3: “Ko priprema, odobri izgradnju ili pristupi izgradnji nuklearne elektrane, postrojenja za proizvodnju nuklearnog goriva ili postrojenja za preradu isluženog nuklearnog goriva, kazniće se za krivično delo kaznom zatvora od šest meseci do pet godina.” Glumac Zoran Cvijanović je savetnik Božidara Đelića za održivi razvoj. On kaže da je Đelić otvorio ovo pitanje u cilju započinjanja javne rasprave o ovoj temi, a sve zbog rupe u energetskom bilansu, koja će se pojaviti oko 2030. “Mi samo želimo da ispratimo razvoj i da na vreme mislimo o problemima koji ovu zemlju mogu zadesiti. Naravno, nuklearne elektrane nisu jedini način, recimo, samoobnovljivi resursi su jedna od perspektiva, ali i nuklearna energija se mnogo koristi i u svetu i u okruženju i Đelić je sada samo rekao da bi i o tome trebalo razmisliti”, kaže Cvijanović. Upravo Francuska, u kojoj je dugo živeo vicepremijer Đelić, jeste zemlja gde se najviše koristi nuklearna energija. Francuska ima 59 nuklearnih reaktora iz kojih obezbeđuje četiri petine ukupne energije koju koristi. Nesumnjivo da je zbog funkcije koju obavlja i jasno izraženog stava, ovaj istup Đelića najozbiljniji u pogledu eventualnog revidiranja postojećeg zakona, ali naravno da nije jedini i usamljen. Naučnici, koji se uglavnom okupljaju oko Instituta “Vinča”, najvatreniji su zagovornici ukidanja postojećeg moratorijuma, a s vremena na vreme u ovoj priči se nađu i neki političari. Tako je pre dve i po godine NIN pisao o Nacrtu zakona o zaštiti od jonizujućeg zračenja koji bi, da je takav usvojen, bio u direktnoj koliziji sa Zakonom iz 1989. jer propisuje uslove o izgradnji nuklearne elektrane. To je bio nacrt Ministarstva nauke, a tadašnji ministar nauke Aleksandar Popović je u odgovoru na taj tekst napisao da je za eventualnu izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji zaduženo Ministarstvo rudarstva i energetike, dok “ministarstvo koje predvodim uopšte ne odlučuje o potrebi izgradnje”. “U stvari”, hteo je Popović da stvar dovede do apsurda, “odlučuje onoliko koliko i Ministarstvo vera”. Ali, pogledajmo tu izjavu 30 meseci kasnije. Aleksandar Popović je sada ministar rudarstva i energetike; dakle, taj koji odlučuje o eventualnoj izgradnji nuklearnih elektrana (koja je, videli smo, strogo zakonski zabranjena) a ministar vera bi takođe mogao da se pita ili se bar pitao. Jer, sada je ministar vera Radomir Naumov koji je pre dve godine bio ministar baš rudarstva i energetike. Aleksandar Popović danas kaže da strategija razvoja do 2015. ne predviđa izgradnju nuklearne elektrane i da se o tome ne razmišlja. Ipak, kaže, podržava otvaranje javne rasprave o temi “da li su Srbiji potrebne nuklearne elektrane”.