Hiljade očiju jedne knjige

Doista je pred nama jednotomni Rečnik srpskoga jezika Matice srpske. To je dugo čekani potomak Matičinog Rečnika u šest tomova. Zato smo toliko radosni. To je naš jedinac. U njemu čitamo osamdesetak hiljada odabranih književnih reči. Malo je naroda koji kao Srbi imaju toliko sreće s rečima, a gotovo da nema naroda koji kao Srbi ima toliko nevolja s rečnicima. Tačno je da posle Vuka i tri izdanja njegovog Srpskog rječnika u devetnaestom veku (od kojih je prvo zabranjivano i spaljivano, drugome nisu dali da uđe u Srbiju, a posmrtno o državnom trošku u Beogradu slavljeno), ako izuzmemo rečnik kojeg nema, uništen je zbog zabranjenih imenica i njihovih tumačenja, tek sada, 2007. godine, Srbi prvi put imaju, u jednoj knjizi, naučni popis standardnih reči s prirodnim nazivom svog jezika. Sasvim dovoljan razlog da kaže obilat značaj ovog Rečnika za ukupnu srpsku kulturu, za nauku i književnost, za sve što uvećava moć duha. Jeste u toj omamljivoj knjizi osamdesetak hiljada za pisanje i govorenje najpotrebnijih reči, odvojenih znanjem i okom jedanaestoro lingvista, koji su potom, svaku reč sažeto objasnili, akcentovali i s Matičinim pravopisom usaglasili. Sve po savremenim leksikografskim pravilima. Kao što naučnicima od imena pripada. Jeste Rečnik započet davno i rađen dugo, ali je pred nama odličan rezultat posla koji nema kraja i, istovremeno, centralni deo tog posla. Dobili smo ga sa snebivanjem i zaziranjem na sve četiri strane, s komentarom da je sve spremno za zeca u gori, s utrkivanjima ko će pre objaviti da ga odavno nema no da je objavljen, s najavama da ogromna rečnička zbirka ide u razgovor kao ogromno dobro i kao izvinjenje. Za prave naučne rezultate to nije neobično, ali su se običaji promenili i pomerili. Danas čini sramotu onaj ko ne hvali svoju ruku i pronalaske u toploj vodi. Stalno skupljamo dokaze da drskost postaje prvi znak pristojnosti. Ovakva mudrovanja više nisu u modi. Ništa im ne pomaže što su tačna. Nemojte zameriti na ponesenosti. Svečanost je retka. Datum je važan. Među onima sam koji odavno znaju da su rečnici najbolje, najcelovitije i bez zamene knjige u svakoj kulturi. O tome svedoče (kazano pod uticajem neskromnosti) tri azbučna romana u kojima sam prikazao, na literaran način, 2.706 naslovnih reči, na hiljadu i pet stotina stranica, pa mi možda i zbog te vernosti pripada da među prvima pridržim jednotomni Rečnik srpskoga jezika i saopštim radost čitanja. Još veću dok zadovoljstvo kazujem i u ime Matice srpske čiji je to kapitalni projekat, čija je odanost leksikografskim poslovima na nekoliko načina overena. Matica je danas njihovo čvorište. U njoj se na stalaćki način ukrštaju. Rekao sam stalaćki, metaforično, a mislio sam na ono što je stalno. Čuju se prigovori da je sve razvučeno, kao da je stalo. Ali, ne bi ustanove kroz vekove sporovale da nisu dosledno spore. To treba reći pa makar delovalo kao dosetka i izgovor koji se igra s rečima. A sada, o ranije pomenutom prirodnom za naučne radove snebivanju, strahu i ustezanju, o napomeni da je pred nama deo nečega. Mi još ne znamo, i nećemo saznati, koliko srpski jezik ima reči. Jezik je kao čovek. Rađa se, raste, dobija potomke i nestaje. Kao što nema u svemu potpuno istih ljudi, tako nema u svemu potpuno istih reči. Svaka je i nečemu slična i u nečemu original. Reč je biće. Obnavlja se i u ovom času. Zamislimo, na trenutak, na koliko mesta, iz koliko usta, u svetu kolik je, baš sada govore srpske reči, koliko ih je drukčijih, novih, u dosad nezabeleženom rasporedu. I odmah potvrdimo, zajedno, s razumevanjem, da je onima koji jezik stvaraju, čuvaju i izučavaju, zadat najteži posao, jer ga nikad ne mogu dovršiti. U tome i jeste izazov koji jedino hrabri i daroviti prihvataju. Čuo sam procene da će veliki Akademijin rečnik imati blizu pola miliona reči. Prebrojili su da Matičin šestotomnik ima oko sto i dvadeset hiljada reči. Možda se pčela namerno pustila iz prvog izdanja te knjige da bi pokazala kako ni kuća u čijem je simbolu i imenu ne može izaći na kraj s rečnicima i rečima. Ovde se prisećam upornog čoveka, iz priče, koji je, za opkladu, doista objavio knjigu bez štamparskih grešaka u punom tekstu, ali mu je promakla slovna greška na koricama. Međutim, ovde, danas, nije reč o sitnicama. Naprotiv. Naši lingvisti, svi iz Instituta za srpski jezik SANU, svi udruženi oko Odbora koji određuje standard u našem jeziku, oko katedri gde se taj jezik proučava, u poslu koji im je poveren, bili su na gotovo nepodnošljivom mestu. Morali su kod živistijana reči da zastanu, da se dvoume i kolebaju, da misle na priču o tamnom vilajetu ili koliko će biti onih što vrebaju i ometaju izvođenje nacionalnih radova. Morali su stručnjaci koji su sastavili Rečnik srpskoga jezika da pristanu, unapred, na kritike, na propuste, tuđe i svoje, da im se ponekad učini kako broje kapi u jezeru ili već pomenute pčele u rojevima. Zato je njihov podvig veći. On će se meriti zahvalnošću kroz dugo vreme. Dali su nam knjigu da u maternjem govoru uživamo, da bivamo zadovoljniji dok je dopunjavamo, da pokazujemo gde je izvor za pouku svima koji hoće po pravilima da govore i pišu, glavni priručnik svima koji rade osnovne tumačnike naših reči na drugim jezicima (i obrnuto, razume se), da potvrdimo kako je isto prezime, u rastegljaju od tridesetak godina, potpisano ispod početnog predloga da se takav rečnik izradi i ispod rešenja o njegovom štampanju (u danu kada je već bio na reč odštampan). Rečnik srpskoga jezika ima onoliko vrlina koliko u njemu ima reči. Dok ga budemo otvarali, gledaće nas s osamdesetak hiljada očiju. Od jedne knjige se više ne može očekivati. Valja je odneti u kuću, staviti na sto, pored ruke koja piše. To je temeljna knjiga naše pismenosti. Kuće bez rečnika su kao zidovi bez slika, kao ljudi bez mudrosti. To nam poručuje i ova velika knjiga. (Beseda o Rečniku srpskoga jezika, Matica srpska, 12. novembar 2007) Knjiga od 80.000 reči Jednotomni Rečnik srpskoga jezika zasnovan je na pre trideset godina objavljenom šestotomnom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske Dugo očekivani i preko svake mere okasneli jednotomni Rečnik srpskoga jezika konačno je objavljen i u ponedeljak svečano predstavljen u Matici srpskoj koja je i njegov izdavač. Tako su Srbi, posle Vukovog Srpskog rječnika iz devetnaestog veka, ponovo dobili jedan rečnik sa čistim srpskim imenom. Oni koji odavno samo za tim čeznu, sigurno će se posebno obradovati. A naročito oni nedovoljno upućeni i stručnjaci- konvertiti koji za stizanje do “pravog” identiteta srpskog jezika predlažu razne prečice, najčešće oličene u ritualnim preimenovanjima rečnika ili purističkim intervencijama u leksici. Wihovu radost svakako će pomutiti saznanje da je ovaj jednotomni Rečnik srpskoga rođeno čedo šestotomnog Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika koji je pre tridesetak godina objavila ova ista Matica. On, međutim, i pored toga, jeste autentično srpski ali nije, kako bi to neki želeli, razlikovni rečnik srpskog i hrvatskog jezika jer takve srpski lingvisti-leksikografi nisu hteli da prave ni u nekim težim i smutnijim vremenima. Dakle, šta je uistinu ovaj Rečnik srpskoga jezika čije pojavljivanje, bez obzira na duge porođajne muke, i najšira javnost doživljava kao prvorazredni kulturni događaj i naučni podvig? Wegov redaktor i urednik, Miroslav Nikolić, na takvo pitanje, u predgovoru daje ovakav odgovor: “Matica srpska predaje u ruke čitalaca dugo najavljivan i očekivan jednotomni opisni Rečnik srpskoga jezika, s nadom da će uspešno popuniti prazninu u nizu: jednotomni rečnik – rečnik srednjeg obima, šestotomni (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske) – veliki rečnik, tezaurus (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU). Sada, kada je završen u meri koja omogućuje njegovo objavljivanje, Rečnik srpskoga jezika odjednom u punom sjaju otkriva veliko bogatstvo srpske književnojezičke leksike, složenost i isprepletenost stotina hiljada značenja reči i raznolikost sfera njihove upotrebe. Namenjen je svima koji govore i pišu srpskim jezikom ili ga uče i proučavaju, a verujemo da će od posebne koristi biti đacima, studentima, prevodiocima, novinarima, književnicima, lingvistima, leksikografima i stranim slavistima (srbistima).” Sve u svemu, kako se moglo čuti na promociji, u korice ovog rečnika stalo je osamdeset i pet hiljada reči a njegova izrada delo je lingvista čija su imena navedena sledećim redom: Milica Vujanić, Darinka Gortan-Premk, Milorad Dešić, Rajna Dragićević, Miroslav Nikolić, Qiljana Nogo, Vasa Pavković, Nikola Ramić, Rada Stijović, Milica Tešić, Egon Fekete. Recenzentski posao obavili su Ivan Klajn i Dragoljub Petrović, glavni urednik je Mato Pižurica a priređivanje i štampanje rečnika omogućilo je Ministarstvo nauke Republike Srbije. Tako Srbi, od prošlog ponedeljka, nisu više jedini narod na Balkanu i u Evropi koji nema jednotomni rečnik svog jezika.