Između “mučenja” i “lečenja”

Zastrašujuće slike Srbije u kojoj se maloletnici ometeni u razvoju “leče” vezivanjem za krevet, obišle su svet protekle nedelje. Četiri godine pripreman izveštaj ugledne organizacije za zaštitu prava osoba sa posebnim potrebama Mental Disabilitdž Rights International-a (MDRI) najpre je objavljen u “Internešenel herald tribjunu”, potom u “Tajmu”, a onda i u Srbiji. Javnost se podelila na šokiranu i zahvalnu MDRI-ju što je stanje u ustanovama socijalne zaštite u Srbiji opisala naslovom “Mučenje kao lečenje”. Jedan deo javnosti, naime, nije mogao ni da pretpostavi da negde u Srbiji žive ljudi koji su primorani da sve svoje potrebe obavljaju u jednoj hladnoj i prljavoj prostoriji koju dele sa još dvadeset pet drugih osoba. U drugi deo javnosti spadaju svi oni koji su znali u kakvim uslovima žive štićenici ovdašnjih domova za nezbrinute i zdravstvenih ustanova za ometene u razvoju, pa su zahvalni MDRI-ju što je to konačno obelodanila. Sa sigurnošću se može reći, međutim, da je i među jednima i među drugima sasvim malo onih koji svakodnevno pokazuju visok stepen tolerancije, a kamoli volje da pomognu svojim sugrađanima ometenim u razvoju. Jer u Srbiji u kojoj radi na desetine nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, jedva nekoliko deluje s ciljem da pomogne ovim osobama. Najaktivnija među tim retkim organizacijama je “Mali veliki ljudi”, koja se potpuno povukla iz javnosti posle izveštaja MDRI-ja smatrajući da je događaj krajnje ispolitizovan i da je prešao granice iskrene želje da se pomogne osobama s posebnim potrebama. Ministri i organi nadležni za institucije i zdravstvene ustanove koje brinu o socijalno najugroženijim saznali su za aktivnost MDRI-ja iz medija, za šta im opravdanje ne može biti čak ni, u najmanju ruku, nekorektan odnos ove međunarodne organizacije. Iako veoma ugledni u svetu medicine i međunarodnih zdravstvenih organizacija, članovi MDRI-ja su podatke na osnovu kojih su pripremali izveštaj prikupljali tako što su u devet izabranih ustanova slali “istražitelje” i poznatog fotografa. Dve u nadležnosti Ministarstva zdravlja – Specijalne neuropsihijatrijske bolnice u Vršcu i Kovinu i sedam u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku – Dom za decu i omladinu u Kovinu, Dom “Kolevka” u Subotici, Specijalni zavod u Stamnici, Specijalna ustanova u Velikom Popovcu, Dom za duševno obolela lica u Čurugu i Zavod za zbrinjavanje u Kragujevcu. Takoreći inkognito, istražitelji mimo pravila profesionalizma u institucijama koje su obilazili, nisu kazivali s kojim ciljem ni za koju organizaciju sakupljaju podatke. Nadležni ministri hitro su krenuli da obilaze sve institucije pomenute u izveštaju, sitne novinske rubrike počele su da pune vesti o dobrotvornim izložbama radova dece sa specijalnim potrebama, a čak se i ministar bez portfelja zadužen za sprovođenje Nacionalnog investicionog plana Dragan Đilas pridružio akciji valjda obećavajući da će se do sada zanemarljivo malo ulaganje u uslove života osoba sa posebnim potrebama povećati pod njegovim rukovodstvom. Istražujući institucije u drugim zemljama, MDRI je zaključio da u Argentini postoje “psihijatrijski azili”, dok se u Rumuniji “skrivala patnja”. Smatrajući način na koji je izveštaj objavljen u stranim medijima i metod kojim je MDRI “u tajnosti” sakupljao podatke krajnje sumnjivim, Rasim Qajić, ministar za rad i socijalnu politiku, kaže za NIN da zbog toga sumnja i u dobru nameru MDRI-ja da se osobama sa posebnim potrebama pomogne. “U tom izveštaju ima tačnih podataka. To niko ne spori. Istina je da su uslovi u kojima deca i odrasli žive loši, ali nije istina da oni imaju loš tretman od strane osoblja”, kaže Qajić. Obilazeći ustanove u kojima žive ometeni u razvoju, Qajić je obavešten da je, ipak, za poboljšanje uslova njihovog života osim novca najpotrebnije povećati broj zaposlenih. Ali kada će to biti? “Suština je da reforma sistema socijalne zaštite traje veoma dugo. U Italiji ili Švedskoj je trajala čak dvadeset godina. A mi ne krećemo od nule. Reforma je već započela, ali za potrebe socijalne zaštite nikada nije dovoljno novca.” U ustanovama u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku nalazi se 11 hiljada osoba ometenih u razvoju, a u nadležnosti Ministarstva zdravlja tek šest hiljada i dve stotine osoba. Zbog toga u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji u Srbiji kažu da budući da je uglavnom u domenu zdravstva, briga za osobe ometene u razvoju nije bila predmet njihove analize kao posebna kategorija. Qajić smatra da je svojevrsna manipulacija ovim izveštajem uočljiva već i zbog toga što on “celo leto obilazi iste institucije, a da to javnost do sada nije nimalo zanimalo”. Stoga je, između ostalog, kaže on, uočljiv i problem senzibiliteta ovdašnje javnosti za potrebe osoba ometenih u razvoju. “Uprkos ogromnoj šteti koju je ovaj izveštaj naneo Srbiji, nadam se da će se osećaj javnosti prema njihovim potrebama povećati, a da će ih vlada staviti na listu prioriteta i da ćemo dobiti više sredstava da pomognemo ometenim u razvoju”, kaže LJajić. A o nepostojanju senzibiliteta prema osobama sa posebnim potrebama kako institucionalnog, tako ni životnog, može se nadugo govoriti. Dovoljno je već znati za nekoliko poslednjih slučajeva zanemarivanja osoba sa posebnim potrebama i svakako najtužniji primer dečaka Nikole Arsića, obolelog od autizma, koji je izbačen iz specijalne škole, jer njegova nastavnica nije razumela njegovu potrebu za nežnostima, da bi sve o našem prihvatanju duševnih oboljenja bilo rečeno. Opšte nerazumevanje za potrebe obolelih i na njihov život, međutim, najpogubnije vrši uticaj sredine na njihove najbliže. Od čak 950 štićenika Zavoda za zbrinjavanje odraslih u Kragujevcu, samo petnaest odsto ima redovne posete rodbine. Taj podatak opet ne treba razumeti kao opravdanje sistema. Naprotiv. Bez imalo sumnje u stručnost medicinskih kadrova koji svakodnevno rade sa osobama sa posebnim potrebama, Qajić nije najavio smenu direktora ovih ustanova, kako je veliki deo javnosti očekivao. Ni ministar zdravlja Tomica Milosavljević nije najavio provere zdravstvenih ustanova za mentalne bolesti, nego su obojica stala u odbranu radnika za koje su nadležni i sa sigurnošću tvrde da nehuman odnos socijalnih radnika prema štićenicima na koji se optužbe iz izveštaja MDRI-ja i najviše odnose, ne postoji. Iako potresne fotografije nekoliko bolesnih dečaka ostavljaju sasvim drugačiji utisak. Pa i u izveštaju koji je UNICEF prošle godine sačinio o deci bez roditeljskog staranja koja su smeštena u institucijama, a koji se onda posredno odnosi i na decu sa mentalnim smetnjama, takođe ukazuje na to da je “deinstitucionalizacija dece i transformacija rezidencijalnih institucija” u Srbiji više nego urgentna. Sve preporuke i strategija koju je predlagao UNICEF bile su predviđene tako da bez mnogo materijalnih troškova sva deca sa smetnjama u razvoju budu u toplom okruženju sa neprekidnom brigom nad njima do kraja 2007. godine. A osim povećanja broja radnika u ovim institucijama, u izveštaju UNICEF-a najviše se insistira na izmeni svesti lokalne zajednice i njenom preuzimanju nadležnosti nad tim ustanovama za zbrinjavanje. I premda predstavnici UNICEF-a nisu insistirali na materijalno lošoj situaciji ustanova u kojima borave deca, nego na nedovoljnoj nezi i ljubavi okruženja u kojem žive, rezultati njihovog istraživanja jednako su zabrinjavajući, tim pre što se najviše odnose na decu do tri godine. U UNICEF-ovom izveštaju se navodi primer četrnaest meseci starog dečaka Saše, smeštenog u Domu “Kolevka” u Subotici, koji je čvrsto umotanog tela ležao na stomaku i neprekidno klimao glavom, pa je zbog toga bio izolovan od druge dece. Objašnjenje osoblja bilo je da je četrnaestomesečni Saša agresivan prema sebi, drugoj deci i osoblju. No, za razliku od druge dece u toj ustanovi, koja su netipično za bebe bila nepomična u tišini i bez razdraganih izraza na licu, Saša je bio jedini koji se trudio da na neki način privuče pažnju. Analizirajući uslove u “Kolevci”, u UNICEF-ovom zaključku stoji da je uprkos čistom okruženju, odnos prema potrebama deteta loš. To se posebno odnosi na decu ometenu u razvoju koja bivaju potpuno izolovana od “normalne” dece, a dvoje je bilo u košuljama koje onemogućavaju pokrete. Za decu mlađu od tri godine vezivanje bi moglo imati trajne posledice po njihov mentalni razvoj, a kada je reč o samopovređivanju, ukoliko se lekovi ne preporučuju sasvim malim bebama, dovoljno je redovno seći nokte da autoagresija ne bi bila opasna. Iako deca sa mentalnim smetnjama zahtevaju znatno više pažnje nego druga, u UNICEF-ovom izveštaju stoji još da ta deca dobijaju manje pažnje. U Srbiji postoji 17 specijalnih domova za decu bez roditeljskog staranja, tri za decu sa problemima u ponašanju, četiri za decu i odrasle sa smetnjama u razvoju i jedan za decu sa autizmom. Ni u jednom od njih nije omogućeno da jedna medicinska sestra ili jedan socijalni radnik vodi brigu o dva štićenika, kako je u svetu slučaj. U Srbiji jedna sestra brine o petnaest beba ili čak 30 starije dece i odraslih ljudi. U takvim ustanovama lekari i sredina ohrabruju roditelje da smeštaju decu i odrasle često i bez nužne potrebe, a da s druge strane, kako piše u UNICEf-ovom izveštaju, oni tamo dobijaju osnovnu medicinsku ali ne i potrebnu emotivno-psihološku negu. Vezivanje dece zavojima, oguljeni, čini se vekovima stari kreveti, neuredni klozeti i goli zidovi na fotografijama objavljenim zajedno uz izveštaj MDRI-ja, jednako su kao i isuviše mala socijalna davanja skrenuli pažnju sa suštine problema dece prikazane na tim fotografijama. Socijalni i zdravstveni radnici prikazani su kao bezdušni inkvizitori nad dečijim životima, a da je zakonodavstvo kojim se reguliše sfera njihovog rada u potpunosti na nivou evropskog, kako je to kazao Erik Rozental, osnivač i izvršni direktor MDRI-ja. Sistemu je s razlogom zamerana neorganizovanost, a da u izveštaju ne stoji predlog kojim bi se sistem bolje uredio. Posebno je za četvorogodišnji rad malo faktografskih podataka u izveštaju koji se isključivo zasniva na izjavama istražitelja sa terena. A najmanje je korektnosti prema deci čije su fotografije obišle svet i najmanje reči o potrebama koje specifičnost njihovih bolesti zahteva i o potrebi nad svim potrebama – da im ništa, pa ni medijska skandalizacija, ne oda utisak izolacije i društvene nepodobnosti. Spornost ovog izveštaja, međutim, nije nikakav argument za institucije koje su dozvolile makar mogućnost da jedna medicinska sestra nije u stanju da se izbori sa 25 pacijenata sklonih samopovređivanju. Odnosno, mogućnost da je makar jednoj medicinskoj sestri ostavljeno na volju da na nekoliko sati veže pacijenta za krevet. Zaposleni iz kritikovanih ustanova u strahu su da govore za medije, ali nezvanično ne negiraju da pacijenti povremeno bivaju vezani za krevet. To je i dozvoljen metod u psihijatrijskom lečenju onda kada je pacijent sklon agresiji ili autoagresiji. Ili kada lek za umirivanje ne pomaže. Dozvoljeno je čak i kod nekih kategorija pacijenata koji se ne leče od mentalnih poremećaja. Usled povreda glave kada pacijent ima potrebu za mokrenjem, lekar je često prinuđen da ga umiri vezivanjem da bi mogao da mu pomogne. Neretko su pacijenti posle operacije vezani za krevet da s njega ne bi spali. Po univerzalnim medicinskim pravilima, sve to je dozvoljeno onda kada su svi prethodni metodi umirivanja iscrpeni ili neupotrebljivi i to najviše na tri sata i uz pomoć posebno dizajniranih kaiševa za fiksaciju pacijenta. Dečak iz doma u Kulinama bio je vezan zavojima. Ali ono što njegova fotografija pretenduje da pokaže, a izveštaj MDRI-ja ne dokazuje, jeste da je u tom položaju nepotrebno bio satima. Dok, s druge strane, ni ministar za socijalnu politiku ni sindikati socijalnih radnika nisu u stanju da opovrgnu veliku mogućnost da osoblje domova za osobe sa posebnim potrebama ne “muče” svoje štićenike bespotrebnim vezivanjem kad im je to najjednostavnije. Poslednjih dana videli smo da ima i onih domova u kojima osobe sa posebnim potrebama žive u humanim uslovima, ministri su posećujući ih obećali deinstitucionalizaciju i smeštanje onih koji žive u nehumanim uslovima u posebne stanove, ali je da bi se razumeo njihov pravi odnos prema socijalno najugroženijim, dovoljno znati već samo to što je tek posle izveštaja MDRI-ja Vlada Srbije odlučila da sačini sopstvenu komisiju za proveru uslova u tim ustanovama. I to što će tek posle sramoćenja dati da se sačini obavezno uputstvo za tretiranje blage fiksacije. A o opštoj brizi društva za osobe ometene u razvoju sve će, nažalost, reći i učestalost s kojom će se o njihovim potrebama pisati kad se za nekoliko dana MDRI preseli u neku drugu zemlju.