Čežnja za primatom

U italijanskoj Raveni, prastarom gradu vizantijske tradicije i arhitekture, sastala se mešovita komisija za teološki dijalog Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, od 8. do 14. oktobra. Iako osnovana pre više decenija, nakon prekida, prošle godine u jesen je u Beogradu uspešno produžila rad. Istok smatra da su izborom novog pape uslovi za dijalog znatno poboljšani. Komisija ima dva kopredsednika, sa pravoslavne strane mitropolita pergamskog Carigradske patrijaršije Jovana Ziziulasa, poznatog teologa, a sa rimske kardinala Valtera Kaspera. Zastupljenost je proporcionalna, svaka strana ima po trideset članova. Na susret u Ravenu došli su svi pozvani, sem Bugara. Konstatujući da su prisutni i predstavnici Estonske pravoslavne crkve, koju oni ne priznaju, Rusi su odmah uložili protest. Ova crkva ima autonomiju od Carigrada od 1996. godine, kada se odvojila od Moskve. Wen nastanak je smatran obnavljanjem, pošto je ona postojala, uz rusku saglasnost, između dva svetska rata. Ruski predstavnik, izuzetno aktivni episkop Ilarion Alfejev, pokušao je da izdejstvuje odstranjivanje Estonaca, tvrdeći da njima tu nije mesto, kao što Moskva nije u svojoj delegaciji imala predstavnike crkava Amerike ili Japana, kojima je ona dala autonomiju. Kako rešenje nije nađeno, ruski izaslanici su napustili Ravenu, istakavši da sve što tamo bude usvojeno neće imati legitimitet, pošto je doneto u odsustvu najveće pravoslavne crkve. Episkop Ilarion, u svojoj teoriji zavere, otišao je još dalje. On insistira na tome da je “incident”, ili “skandal”, kako ga naziva, namerno od Carigrada insceniran, kako bi Rusi napustili Ravenu, da bi se tamo usvojilo ono što njima ne odgovara i sa čime ne bi bili saglasni. Mitropolit Jovan odbacuje ruska stanovišta, smatrajući da se Moskva svojom autoritarnošću samoizoluje. Niko u Raveni nije podržao episkopa Ilariona, niti napustio zasedanje, što u Moskvi nije ostalo nezapaženo. Postupke ovog episkopa odobrio je naknadno i ruski Sveti sinod. Iako je u Raveni dogovoreno da se zajednički dokument Komisije prvi put objavi 15. novembra, nakon mesec dana embarga, istovremeno u Rimu, Atini i Carigradu (Konstantinopolju), episkop Ilarion, kažu, iz “male osvete”, objavio ga je prevremeno na sajtu svoje eparhije. Kako tekst u Rusiji do danas nije preveden i dostupan javnosti, pojavile su se i apokaliptičke interpretacije, poput takvih: ne damo sveto pravoslavlje, tajno je izdano i prodano u Raveni od izdajnika, sklopljena je nova unija sa rimskim jereticima! Pravoslavlje ili smrt! Ove reakcije nisu podržane od patrijaršije, ali pojavile su se u medijima koji su joj bliski. Toga je bilo i na drugim pravoslavnim prostorima. I krugove naših fundamentalista obuzeo je gnev zbog “najveće izdaje od Kosova naovamo”. Uz to, “sada je sve jasno, uvode nas u uniju”. Po njima, kod nas ima desetak episkopa koji “truju ljude Ziziulasom i modernizmom”. Smatraju da smo “samo korak od propasti”. Odriču se Ravene kao “satanskog poroda”, a hvala Bogu, kažu, da Rusi to “duhovno blato” nisu potpisali, dok su prvenstveno Grci skloni jeresima. “Neka im Bog sudi”, vapiju naši ziloti, iako tekst nisu ni videli. Oni kojima je dostupan tekst iz Ravene pod naslovom “Crkvene i kanonske konsekvence sakramentalne prirode Crkve”, na 14 stranica i sa 50 tačaka, original je na engleskom, uzaludno će tražiti u njemu “izdajničke” elemente. Radi se o dokumentu teoloških eksperata, koji sagledava dvomilenijumsku praksu crkve iz današnjeg ugla. Wega tek treba sve pravoslavne crkve na svojim saborima ili sinodima ponaosob da prouče i zauzmu stav. Rimski papa će ga predočiti svojim glavnim saradnicima, kardinalskom kolegijumu, koji je sazvan za 24. novembar. Primedbe i dopune analizirale bi se na sledećem sazivu Komisije, verovatno za dve godine. Razmotrene su institucionalne strukture crkve, njena sabornost (koncilijarnost), autoritet (po časti i po vlasti). Za veru su svi verujući odgovorni, ne samo episkopi kao naslednici apostola. Autoritet u crkvi pripada samome Hristu, a ona je njegovo telo. Zajedništvo (grčki: kinonia; latinski: komunio) je okvir i kriterijum upražnjavanja autoriteta. Crkva se iskazuje na tri nivoa: lokalnom (eparhija/biskupija), pomesnom, regionalnom (kao patrijaršija ili samostalna mitropolija). Na trećem, univerzalnom, vaseljenskom nivou, postoji drevni “poredak” (gr: taksis), redosled, po kome je Rim prvi, slede ga Carigrad, Aleksandrija, Antiohija, Jerusalim, potom sve ostale crkve novijih vekova. Otuda episkopu Rima, papi, pripada prvo mesto među patrijarsima (gr. protos), mada, kako dokument ističe, nema saglasja o kompetencijama koje mu ovim pripadaju. Primat i sabornost se ne isključuju, što je takođe važna konstatacija. Da pravoslavna strana, u ovom i ma kom drugom dijalogu bez prisustva predstavnika Moskovske patrijaršije, nije kompletna, jasno je svima. Kardinal Kasper ovo takođe pominje. Episkop Ilarion u svojim razmišljanjima i izjavama, zapažaju mnogi, retko greši, no zaključci i postupci mu nisu uvek adekvatni. Od kritike pergamskog mitropolita se ne uzdržava. Da Rusi ne priznaju Estonsku crkvu, može se razumeti, no to se moglo konstatovati u kominikeu, bez napuštanja konferencije, kao što je mitropolit predlagao. Ruski stav o poziciji Carigradske, odnosno Vaseljenske patrijaršije, teološki je održiv. Carigradu, kako Moskva ističe, u pravoslavlju pripada prvo mesto časti, no ne i vlasti. On je jedna od pravoslavnih crkava, prva među jednakima, iz čega ne proističe pravo predstavljanja ostalih. Da sa Bosfora dolaze centralističke tendencije, primećuje se odavno, mada se ruski stav da se zapravo želi stvoriti “pravoslavni Vatikan”, smatra preterivanjem. Ko u pravoslavlju sa Fanarom neko vreme nije imao kanonske odnose, kao na primer Srbi, u vreme cara Dušana, ili u prošlom veku Grci, tokom 30 godina, i Bugari čak 70 godina, pa i Moskva četiri meseca, pre jedne decenije, nije se time isključio iz pravoslavlja. Sam episkop Ilarion nakon svega izjavljuje da njegova crkva nije napustila Komisiju, već samo ovo zasedanje i da će na sledećem ponovo učestvovati u njenom radu. Usvojeni dokument će ipak razmotriti Bogoslovska komisija ruskog Svetoga sinoda i pripremiti svoj tekst. “Sam Bog zna da li će i kada biti prevaziđena razdeljenost između Katoličke i Pravoslavne crkve, ali verujem da treba da radimo na tome, potrebno je nalaziti nove puteve približavanja”. Ima i drugih načina unapređivanja saradnje, nastavlja episkop, kulturni, akademski, humanitarni. I u Raveni se jasno iskazalo da unutar pravoslavlja postoje brojna, još nerešena pitanja: pozicija Carigradske patrijaršije u odnosu na druge pomesne crkve, nastajanje novih crkava, u slučaju sticanja nezavisnosti država na kojima one deluju, pitanje jedinstva, kao i potreba sazivanja svepravoslavnog sabora. Sa katoličke strane ima različitih reakcija na Ravenu. Neki sa euforijom konstatuju da i pravoslavni sada priznaju rimskom papi prvo mesto, iako mu zapravo u istorijskom kontekstu to i nije osporavano. Jedan od takvih naslova katoličke štampe glasi “Biskup Rima je prvi, o tome više nema sumnje” (Kath.net). Papski savet za jedinstvo hrišćana objavio je italijansku verziju teksta, ističući da on nema dogmatski karakter. Kardinal Kasper preko Radio Vatikana izjavljuje da je postignut značajan napredak, jer sada i pravoslavni prihvataju, prvi put, da i na univerzalnom nivou postoje koncilijarnost, sinodalnost i autoritet. To znači da ima i primata. U skladu sa praksom antičke crkve, episkopu Rima pripada bez sumnje prvo mesto. Ovo je ipak “prvi skroman korak koji daje povod nadi, no u njegovom značaju ne treba preterivati”, opominje kardinal. Sledeća će tema biti uloga episkopa Rima u prvom milenijumu, a nakon toga u drugom. U Moskvi takođe popuštaju tenzije, koje su zapravo nastale nakon članka u “Republici”, pred objavljivanje dokumenta, o navodnom pravoslavnom prihvatanju pape kao i svog poglavara. Sumnje da je sklopljena “tajna unija Vatikana i Konstantinopolja”, pokazala se izlišnom, paroli “Ne damo pravoslavlje” više nije bilo mesta. Uostalom, sve unije do sada pokazale su se neostvarivim. Mitropolit ahejski iz Grčke, Atanasije, u intervjuu čiji je prevod objavljen u Rusiji, dodatno je smirio duhove. Izjavio je da su učesnici u Raveni, i on među njima, radili kao teolozi, potpisali dokument koji nema juridički status, radi se o tekstu koji svaka crkva tek treba da prouči. No, rekao je, takođe, da su Rusi sami odgovorni zbog svog odlaska i da se i bez njih moglo raditi. Pojedini eksperti ističu da se u dijalogu dveju crkava nije moralo sada, već kasnije, razmotriti pitanje primata. Moglo se raditi na drugim pitanjima, na primer o rimskom dopunjavanju simbola vere (“Vjeruju”), pitanje filiokve, koje pravoslavnima veoma smeta, ili uvođenje dogme koja govori da je Bogorodica bezgrešno začeta i na nebo uznesena, kao i nepogrešivosti rimskog episkopa u učenju o veri. Razumljivo je da je Vatikanu posebno bilo stalo da se pitanje primata u univerzalnoj crkvi razjasni kao prvo. Carigradskom patrijarhu Vartolomeju ovo nije zasmetalo, nije imao ništa protiv da se ova tema razmotri. Kako je izneo u intervjuu za jednu sofijsku TV stanicu, u Raveni nije usvojen neki “poverljivi” dokumenat, koji treba da izaziva podozrenje. “Prvo mesto rimskog pape u strukturi cele hrišćanske crkve”, nije za pravoslavne sporno, pitanje je šta se pod tim podrazumeva. Crkva treba da ima “jednu glavu i jedan koordinacioni centar”. Rezimirajući svoj stav, patrijarh Vartolomej kaže: Vaseljenskoj patrijaršiji nije teško da prizna da je Rim prvi tron, da je drugi carigradski, kao što je bilo pre šizme (1054). U približavanju hrišćanskog Istoka i Zapada je, po njemu, još “dug put”. Za sve pravoslavne, pak, Carigrad je centar usaglašavanja, on ima nadnacionalan i svetski karakter, on je “u službi svih”, u njegovom krilu nisu samo Grci, već i delom Ukrajinci, Francuzi, Korejci, Amerikanci i drugi. Oni koji kažu da je prvi Jerusalim, kao “majka-crkva”, ne shvataju da je to samo “himnološki izraz”. Moskvi će ovo preciziranje pozicije Carigrada prema drugim pravoslavnim crkvama ponovo zasmetati. Ona odlučno smatra da je funkcija koordinatora samozvana, što ne stoji, jer svuda gde se pravoslavni okupljaju predsedava predstavnik Carigradske patrijaršije. U pravoslavnom svetu dokument iz Ravene nema razloge da izazove sporenja, on je istorijski utemeljen. Ostaje, međutim, drugo pitanje, kako u samom pravoslavlju postići jednoglasje, imajući u vidu sve veće i zabrinjavajuće udaljavanje između Carigrada i Moskve.