Vidimo se kod doktora Smrti

Epidemija samoubistava među ženama iz Mileta preko noći je okončana naredbom da se žene samoubice prenose gole kroz tržnicu do mesta gde će biti sahranjene. Ako je verovati Plutarhu, toliko su se stidele svoje figure. Dvadeset i pet vekova kasnije, dr Ginteru fon Hagensu, kontroverznom autoru čuvene izložbe odranih i plastifikovanih ljudskih leševa (Boddž Worlds), teško polazi za rukom da bar od jedne žene dobije pristanak za plastifikovanje njenog tela posle smrti, u činu koitusa s lešom muškarca. Za razliku od muškaraca koji su za “posthumni plastični seks” u velikom broju već dali svoju saglasnost. Iako je jedan od doktorovih najkontroverznijih eksponata, plastifikovani leš trudnice i njene šestomesečne bebe u utrobi, za koji se ne zna zasigurno kako je dobio dozvolu, izgleda da žena 21. veka, poput dama iz stare Grčke, još uvek zna za posthumni stid. Da li su izložbe nemačkog anatoma i patologa moralne/nemoralne, pravne/bespravne, lepe/ružne – još se nisu dogovorili ni etičari, ni estetičari, ni pravnici ni teolozi. Umberto Eko mu nije našao mesto u svojoj Istoriji ružnoće (Plato, 2007), ali ni Istoriji lepote, pre tri godine. Čuveni dr Smrt za sebe kaže da je “naučnik s osećajem za estetiku”, s edutainment pristupom na svojim izložbama (kovanica nastala od reči education – obrazovanje i entertainment – zabava). Crkva ga kritikuje zato što ne poštuje smrt, a kolege zato što od anatomije pravi “monstrumski šou”. Treći tvrde da nam je neophodno suočavanje sa istinom i rušenje tabua. Svi pomalo imaju nagon na povraćanje. Za to vreme, 62-godišnji Fon Hagens, postao je multimilijarder, koji od pre pola godine više ne plastifikuje leševe Kineza – što zbog višegodišnjih optužbi da ih je nabavljao pod nerazjašnjenim okolnostima, što zbog činjenice da mu je do juna ove godine stiglo više od 8.000 potpisa budućih donora. Od kojih je 488 već umrlo (po pisanju Indipendenta 30. oktobra ove godine). Rečju, Kinezi mu više nisu potrebni. Umberto Eko, pak, u svojoj najnovijoj antologiji o ružnom, spominje da je za popularnost zastrašujućih slika oderanih bića, ogoljenih do skeleta ili puke mreže nerava i vena odgovoran Vezalijus (1514 – 1564) sa svojim delom De humani corporis fabrica. U renesansi se još, piše Eko, umetnost okrenula telima koja se seciraju po amfiteatrima, a “hiperrealistične izložbe voštanih figura unutrašnjih organa pobedonosno pune muzeje anatomije”. Fon Hagens je, dakle, samo nastavio isplativu praksu. Eko, naime, veruje da “ružno zavisi od vremena i kulture u kojoj se javlja, ono što je do juče bilo neprihvatljivo, sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine”. Kao klasičan primer vekovima ružnog, ovog puta u muzici, Eko navodi interval prekomerne kvarte: “U srednjem veku ova disonanca je do te mere smetala da je nazvana diabolus in musica (đavolji interval). Opet, psiholozi su objasnili da disonance imaju uzbuđujuću moć, a mnogi muzičari su ih još od XIII veka upotrebljavali radi izazivanja naročitog efekta u odgovarajućem kontekstu.” Diabolus je tako poslužio i Bahu i Mocartu i Listu, Pučiniju. Za efekte napregnutosti, nestabilnosti koja iščekuje razrešenje, ili dočaravanje paklenih prikaza kao kod Berlioza u Faustovom prokletstvu. Taj isti diabolus danas se može čuti u hevi metal muzici, ali i kao eksplicitna “satanistička” provokacija. Znači, postoje reakcije zasnovane na čovekovoj fiziologiji koje kroz vreme i kulturne mene ostaju manje-više neizmenjene, piše Eko. Te je diabolus postepeno prihvaćen ne zato što je u međuvremenu postao prijatan, već baš zbog svog “sumpornog isparavanja koje nikada nije iščezlo”. U knjigama iz teorije savremene umetnosti, fascinacije ružnim – nema. Bar ne onako kao što je to bilo pedesetih godina prošlog veka. Mogu se pak naći drugi fenomeni, kao, recimo, fenomen zazornog koji je uvela Julija Kristeva. “Zaziranje je nešto što nas privlači i moglo bi biti lepo, ali i nešto što u nama izaziva osećaj strave. Osećaj groznog koji nas istovremeno i uzbuđuje”, tumači dr Miodrag Šuvaković, profesor estetike na Fakultetu muzičke umetnosti i profesor teorije umetnosti na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od prosjaka bez noge na ulici većina ljudi okrene glavu, a onda brzo, kradomice, vrati pogled. To što izgleda ružno i jadno, sakato, istovremeno privlači. I Fon Hagens sa svakim svojim eksponatom računa na taj efekat. Ako uđemo u dihotomiju lepo – ružno, to nećemo moći da objasnimo. U pedesetim, slično, postoji beskrajan broj knjiga o kiču. To znači da je ideja kiča tada bila suprotstavljena svakoj estetskoj vrednosti. Danas, međutim, jedinstveno homogeno telo estetske vrednosti ne postoji, ali postoji pluralno polje u kojem je pitanje šta je to kič – jako relativno. Tako, dr Šuvaković je uveren da je i danas pitanje, da li je turbofolk – kič? I da li je kič jedna liturgija koju je kompozitor komponovao u postsocijalizmu znajući da će dobro od nje da zaradi zato što je to na političkoj ceni? “Turbofolk deluje odmah kao kič. A pomenuta liturgija? Nemamo više precizan kriterijum, zato što postoje različite kulturalne funkcije. Pojedini istoričari muzike danas pišu da između Vagnera i Madone nema prevelike razlike. Oboje rade na fenomenu sublimnog, dakle jedne erotizovane strave koja se nudi kroz muzičko delo. Vagnerova muzika je kompleksna, romantičarska, a Madona je u pop produkcijama. Zapravo, radi se o prenošenju nekada velikih estetskih termina u sistem potrošnje, sistem produkcije, postprodukcije. Danas govoriti o lepom i ružnom znači govoriti o određenim kulturalnim konceptima, pojavama, koje učestvuju u masovnoj produkciji”, kaže dr Šuvaković. Pretraživač Gugl će za reč “estetika”, na srpskom ili engleskom, izlistati stotine značenja koja nisu ono što je estetika “u akademskom smislu”, već su ta značenja vezana za plastičnu hirurgiju, uređenje okoline, parkova, stanova, pa čitave stotine značenja vezanih za oblikovanje ili ukrašavanje tela, od pirsinga i tatua, do atletike i gimnastike. Rečju, ako su razlike između Vagnera i Madone danas zanemarljive, da li one uopšte postoje između francuske umetnice Orlan i njene pokojne zemljakinje Lolo Ferari? Orlan je nakon serije plastičnih operacija na licu (njeno telo i hirurški nož su joj glavne alatke za rad), metodom koja je u umetnosti poznata kao citacija, napravila svetsku umetničku karijeru. Uzela je bradu Botičelijeve Venere, usne Moroove Evrope, oči Žeromove Psihe, obrve i čelo Leonardove Monalize. Lolo Ferari je uradila slično, samo, umesto u umetnosti, na polju masovne kulture. U slučaju porno dive, dakle, nije bilo citacija iz istorije umetnosti. Nos je znatno smanjila, uzela je visoko čelo Ursule Anders i usne Brižit Bardo. Ali najprovokativnija i medijski upečatljiva postala je zahvaljujući korekciji svojih grudi. Dr Šuvaković zato podseća da kada kažemo da je nešto lepo, ili ružno, pitanje je pod kojim uslovima, za koga, kada i gde. “Zamislimo neko hibridno telo, koje bi recimo bilo sastavljeno od različitih delova, neko idealno telo u doba postprodukcije i digitalne montaže: glas Hemfrija Bogarta, ramena Švarcenegera, noge Nikol Kidman, guza Brižit Bardo. Da li je to lepo ili ružno? Onaj kome je ideal Apolon Belvederski, reći će da je ružno, ali neko ko danas pripada kvir kulturi, pop kulturi, kempu, ili čemu drugom, reći će da je to telo – idealno lepo. Volter je lepo napisao, u XVIII veku, da će svakom žapcu biti najlepša krastava žabica sa njenim velikim ustima.” Zahvat Umberta Eka je ključan, ubeđen je profesor Šuvaković, zato što je dekonstruisao estetičku ideju univerzalno lepog, pokazavši je kao kulturalnu funkciju. Ako na trenutak pređemo na polje etike, to izgleda ovako: “Ajhman, jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, na svom suđenju je rekao: Gospodo, ja sam bio pošteni direktor logora, jer iz mog logora niko nije kupovao svoj život. Sprovodio sam nemačke zakone. Nisam kao oni pokvarenjaci koji su za kilogram zlata opraštali život. Sa stanovišta univerzalizacije dobra i zla, on je emanacija zla, ali iz njegove perspektive on je sebe video kao ispravnu osobu”, zaključuje dr Šuvaković. Tako je pluralizam interesa doveo do pluralizma kriterijuma, a kriterijumi su relativizovani do neprepoznavanja. U mnoštvu kriterijuma moguće je za niz pojava, stvari, događaja istovremeno tvrditi i da su lepi i da su ružni, da su dobri i da su zli, istiniti i lažni. Dr Aleksandar Petrović, profesor kulturne antropologije i prvi doktor filozofije prirode u nas, pita: “Da li je lepo kad vas neko bombarduje? Naravno da jeste, jer vas neko na taj način privodi demokratiji, najboljem od svih poredaka upravo po tome, kako kažu teoretičari, što je najmanje loš. Mala je to uteha, tako nisko postavljena meta, posle toliko vaseljenskih imperija i apsolutnih duhova, ali dovoljna da u etici nestanu granice između dobra i zla, jer dobro za samouverenog liberalnog teoretičara jeste najmanje zlo. Kvalitet dobra određen je stepenom zla – ono, dobro, nema ničega po sebi. Kada se tako podsmehnemo Platonu, kako onda u estetici da napravimo razliku lepog i ružnog? Volšebnici dijalektičkog pakla spremno će uvek reći da razlike i nema – lepo i ružno su isto, kao što su istina i laž sinonimi.” Suprotstavljanje prirodno i umetnički lepog, dalje, izmišljeno je za potrebe teorije, koja mora da odgovori na “kartezijansku obavezu cepanja unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta”. Kant, koji je izgleda poslednji trezven u zapadnoj istoriji ideja, primećuje dr Petrović, kaže da genije ne može da stvara a da inspiraciju ne povuče iz prirodno lepog. Nemoguće je, pri tom, da to ne bude u kontekstu moralnog delanja. Protiv “naoštrene prosvećene struje” Kant još uvek, kao poslednji neprosvećeni mislilac, pokušava da drži na okupu – moral, istinu, lepotu. Jer, može li neko da laže i da ubija, a da razume šta je lepo? “Već posle njega Hegel u svojoj inflatornoj teoriji, u kojoj svi složno razvijaju istoriju i naduvavaju apsolutni duh (dok on moralno ne pukne u identitetu sa pruskom državom), govori o lepom povezanim samo sa čovekovim delovanjem. To njegovo lepo – na kome rade nagrađeni pisci, otkupljeni umetnici, licencirani muzičari – puni trgove, galerije, biblioteke, koncertne dvorane”, tumači dr Petrović. Ali, zaključano u trezorima, ograđeno u rezervatima, lepo je ekskomunicirano iz onog što bi trebalo da bude “prirodni život” ili “priroda života”. Budući da lepo ne može da se širi kao prirodno opštenje ljudi, ružno je neminovno zaposelo komunikativni prostor. Ružno se, dakle, proizvodi, na ružnom se zarađuje. “Sve ono što se danas prodaje je ružno. Umetnost je ružna, zgrade su ružne, upotrebni predmeti su ružni, odevni predmeti su jezivo ružni, hrana je ružna. Naruženi svet se davi u moru lekova, ružan miris prikriva parfemima, a ružnu hranu lepim pakovanjima”, kaže dr Petrović i dodaje: “Zato su se kao nekad inženjeri duša, sada pojavili inženjeri lepog, tzv. dizajneri.” Oni profesionalno rade na lepom i tako potvrđuju staru Laoceovu misao: lepo svi smatraju lepim, u tome je njegova ružnoća. I to je ono što nam dizajneri prodaju, izlizanu supstanciju, prepakovanu na hiljadu načina. Tu lepo više nije svrha, već samo “sredstvo trgovaca koji se klanjaju zlatnom teletu”. Danas, ono pravo lepo još pomalo svetluca u rezervatima gde se neko srećnim slučajem priseti da čovek samo na slobodi može da proizvodi lepo. To lepo je neka platonovska nostalgija za svetom ideja, ili bar za kantovskim svetom po sebi, koji nisu nagriženi kiselinom empirizma i pragmatično svareni u velikom “telu Korporacije”, ako to nije pleonazam, od devet do pet, gde se proizvodi ružan život, primećuje dr Petrović i zaključuje: “Bez te nostalgije, prisećanja na nešto udaljeno, lepo ostaje bez svog sadržaja. Kao kada bi neko, recimo, slušao Mokranjčevu rukovet, i tu prepoznavao samo lepu muziku, bez ikakvog sećanja na dramu smrti i uskrsnuća iz kojih ona izvire. Muzičkoj teoriji ne pada ni na pamet da se osvrne na sam događaj koji je iskazan tonovima. Wu zanima samo lepo bez moralnog i istinitog, samo ljuštura, prosvećeni karusel stvarnosti koje ispituje jedan od nadležnih specijalista. Prosvećeni slušalac sluša o stradanju Boga ili čoveka u svetu, a da je za njega Bog samo nepotrebna pretpostavka, a stradanje čoveka samo greška u svetu koji industrija lekova i industrija zabave oslobađaju saznanja o patnji. Još se čuju tonovi, ali više niko ne može da poveže o čemu je reč. Mi zapravo više nemamo antropološki kapacitet da dohvatimo lepo.” U mnoštvu kriterijuma, međutim, nemoguće je ne uvažiti i one koji su za života zaveštali svoje telo za posthumnu plastifikaciju nekoj od fabrika dr Fon Hagensa. Jedan od njih je napisao da ga je usrećila ideja da se plastifikuje, da mu je dala unutrašnji mir. Umirila ga je sama pomisao, dakle, da će posle njegove smrti, radnici Fon Hagensa vakuumom izvući vodu iz tkiva, a potom napuniti nastale praznine tečnom pa čvrstom plastikom. Jer to je u stvari metoda koju je izmislio planetarno poznati Nemac još pre trideset godina. Drugi pak potpisnik ugovora sa doktorom Smrti, u budućnosti svog plastifikovanog tela vidi biblijsko proročanstvo: “Kad se približi kraj sveta, kada Isus Hristos uskrsne iz mrtvih, on će me probuditi u novom telu, kao što je zapisano u Bibliji.”