Katastrofa evropskog komunističkog sveta

Pre osamnaest godina, 9. novembra 1989. godine, srušen je Berlinski zid, taj već famozni zid koji se uzdigao do istorijskog pojma. NJegov pad označio je kraj jedne velike iluzije, kraj režima nastalih iz Oktobarske revolucije, katastrofalno finale evropskog komunističkog sveta, o da! Sovjetski komunizam umire od unutrašnjeg raspadanja, koje je Gorbačov samo ubrzao a njegov suparnik Jeljcin potom likvidirao stvari. Time se, izgleda, zatvorio najveći put koji se, u pogledu slobodnog društva sretnih ljudi, nudio imaginaciji modernog čoveka. I kakve li slatke ironije: najtrajniji rezultat velikog Oktobra čiji je cilj bio globalno svrgavanje kapitalizma spasio je svog protivnika: klasna borba, diktatura proletarijata i marksizam-lenjinizam nestali su u korist onoga na čije mesto su bili došli, a to su buržoaska svojina, liberalna demokratska država, prava čoveka, sloboda preduzetništva. Od magistralnih tekovina Revolucije nije preostalo ništa sem onoga što su njom uspostavljeni režimi decenijama uporno poricali, tj. čitav kaleidoskop sistema liberalne demokratije. Neuspeh je bio potpun. Čak ni neprijatelji socijalizma nisu mogli pomišljati da bi njegova prva zemlja mogla tako lako nestati, a tekovine Oktobra preko noći biti „zbrisane”. Još manje su pomišljali da bi taj rez mogao proisteći iz inicijative jedine partije na vlasti. Ali istorija ne počinje niti se završava jednog određenog datuma; i najružniji i najveseliji događaji mogu imati nepredvidive posledice. Godina 1989. bila je velika pobeda borbe za slobodu. Svrgavanje tiranije stvara uslove za nastanak slobodnog društva, doduše bez garancija da će se to i dogoditi. Dobro se, uostalom, sećamo Engelsove devize o socijalizmu koji je, po njemu, skok u carstvo slobode. I šta se događa? Sistem zvani socijalizam se na naše oči pretvara u karikaturu vlastitih deviza, u krajnji autokratski i oligarhijski centralizam koji društvenu inicijativu više slabi od bilo kog oblika buržoaske demokratije. Postajalo je, s vremena na vreme, sve jasnije da se u državi Danskoj događaju loše stvari, ali ne odviše loše, samo što nije postignuto savršenstvo, jer su se pojavljivale „prelazne teškoće”. Kada govorimo o totalitarnim režimima, uvek treba imati na umu, ne mislimo na savršene sisteme, već pre na one koji neprestano teže postizanju savršenstva, gutanje svih kanala ljudske komunikacije i iskorenjivanje svih spontanih oblika društvenog života. Ukratko, ako totalitarizam označuje potpunu kontrolu države nad svim oblastima života i neograničenu vlast veštačke državne ideologije nad ljudskim umovima, savršenstvo može postići samo onda kad savlada otpor i prirodne i intelektualne stvarnosti ili, naprosto, da potpuno ukine stvarnost. No, te stvari, dakako, imaju svoju genezu. Lenjinovo osnovno pitanje revolucije – osvajanje vlasti, Staljin shvata samo kao „početak posla”. Pravi problem je u tome da se vlast održi, da se učvrsti, da se učini nepobedivom. A za to su potrebni nasilje i izgradnja novog društva. I otuda za Staljina najbitnije postaje pozicija Partije u diktaturi proletarijata, a ne ustrojstvo ove diktature. Još rano, tek po Lenjinovoj smrti, Staljin izričito odbija misao o poistovećenju Partije i države, afirmišući, pri tom, Partiju kao „višu rukovodeću snagu države”. Država je podređena Partiji, ona je najvažniji instrument Partije, a ne obratno. Staljin je, očito, dobro znao šta radi: pred sobom je imao jasan cilj koji je opravdavao sve. Morao je stalno da demonstrira moć neiskorenjivog zla: jednom je bilo otelotvoreno u trockizmu, drugi put u skretanju ulevo, treći put u skretanju udesno, u titoizmu, u cionizmu i sl. Svaki put je isticao nekakav simbol apsolutnog zla i izdavao naređenja Partiji da ga savlada, pobedi. Gajenje neprijatelja imalo je i praktični značaj – održavalo je Partiju i birokratiju u mobilnom stanju i u iznuđenom jedinstvu. Bilo je to, po rečima Kolakovskog, birokratsko jedinstvo „gomile kamenja ubačenog u vreću vezanu konopcem vojne discipline”. Uza sve to, javnosti je, ipak, bila potpuno strana pomisao da bi moglo doći do neke korenite krize društvenog sistema koji su utemeljili Lenjin i Staljin. No, ta iluzija neće trajati dugo. Ipak, Staljinov uticaj posle njegove smrti nije se smanjio brzo koliko to obično biva posle smrti diktatora. On je izgradio sistem koji je bio dovoljno trajan da preživi ne samo njegov odlazak nego i grčevite i neodlučne napore njegovih naslednika u pravcu „destaljinizacije”. I oni sami su bili njegove kreature, i nastavili su da rade unutar ovog sistema, jer nisu znali ni za jedan drugi metod vladanja. Hruščovljeva spoljna politika, na primer, direktno proizlazi iz Staljinove: jačanje tabora socijalizma i, ako je moguće, njegovo proširivanje na račun imperijalizma, po cenu ogromnog tehničkog napora na vojnom planu. A ako je to nemoguće, onda ostvarivanje tog proširenja po cenu istinske političke surovosti: Berlinski zid, taj toliko nastran izum da bi čovek pomislio da je plod nekog drugog doba u istoriji čovečanstva, podignut je 1961. godine. Hruščov, veli F. Fire, razglašava na sve strane kako je više nego ikada veran ambiciji koju gaji svaki boljševik, a to je ambicija pokopavanja kapitalizma. Hruščov je, međutim, dobro znao da su godine staljinizacije ostavile teške probleme, a on je rešio da ih ukloni na način koji će u isti mah biti i energičan i human. Osuđujući Staljina, ipak se postarao da ograniči štete i da odvoji princip vlasti od zločina svog prethodnika. Ono što mu je, kao istorijskoj ličnosti, dalo trajni ugled, jednostavno, jeste to što je oličavao prestanak političkih ubistava i masovnog terora. Potukao je suparnike, ali nije ih likvidirao i oni će mu se, uostalom, i osvetiti 1964. godine vraćajući mu milo za drago. Hruščov jeste razorio mit o Staljinu, ali nepokolebljivo veruje u smisao istorije. Okrnjio je sliku o Sovjetskom Savezu, ali je, misli F. Fire, „proširio sliku o socijalizmu”. Brežnjevljeva epoha od sredine šezdesetih godina, svakako je, sa materijalnog stanovišta, bila najmanje zlosrećno doba u istoriji Sovjetskog Saveza. Ali to je i najmanje legitimna epoha. Izvršena je invazija na Čehoslovačku i okupiran Avganistan. Teralo se u izgnanstvo, slalo u zatvore i deportovalo u logore disidente režima. Zemlja se nalazila u rukama birokratije koja se sastojala od korumpiranih staraca. Ideja o revoluciji polako prestaje da bude povezivana sa teritorijom Sovjetskog Saveza. Tako se gasi ono što je trajalo pola veka. Za sve to vreme ni Sjedinjene Države, jasno, nisu ostajale skrštenih ruku. Počele su da izazivaju Sovjetski Savez tokom prve polovine osamdesetih godina na način koji nije imao presedana od početka hladnog rata. Ta država je uskoro bila iscrpljena i nestala je – da li zbog neuobičajene prenapregnutosti ili zbog ogromnih napora Gorbačova da je oporavi – ostalo je nedovoljno jasno. Gorbačov je, zapravo, bio prvi sovjetski rukovodilac, posle mnogo godina, koji je otvoreno priznao da se zemlja nalazi u opasnom stanju i tražio radikalne promene. I tek posle njegovog dolaska na vlast (1985), pokazalo se da je budućnost komunističkih režima istočne Evrope dosta nesigurna. Ali tada čak ni Gorbačov nije mogao da zna dokle će odvesti promene koje su pokrenute u njegovo vreme. I sve do Gorbačova, nijedan sovjetski lider nije bio potpuno spreman da uništi Staljinovo strukturno nasleđe. To nam govori mnogo da su, kad je ono jednom nestalo, s njim nestali i hladni rat i, na kraju, i sam Sovjetski Savez. Hruščov nije nikad, videli smo, doveo u pitanje politički monopol Partije, dok Gorbačov to fundamentalno pravilo krši. I pošto je i njemu, kao i Hruščovu, pripretila opasnost da se nađe u manjini u Centralnom komitetu, Gorbačov je oživeo parlament i morao da se osloni na deliće javnog mnjenja, kao što je inteligencija. Ali, na taj način slabeći svoje protivnike, slabi i sebe, uništavajući izvor svog legitimiteta. Nije li, možda, još uvek rano da se pouzdano sazna šta je, u stvari, želeo da učini. Jer teško je naći razloge za pretpostavku da je Gorbačov bio prikriveni antikomunista, ili loš komunista, i pre i posle dolaska na vlast. Imamo sve razloge, tvrdi F. Fire, da verujemo na reč „tom čedu vaspitanom u svetu komunizma”, budući da čitavim tokom svih tih godina neprekidno propoveda preporod komunizma putem reformi. Tačno je da je u jesen 1989. godine otvorio put likvidiranju istočnoevropskih komunističkih režima, ali učinio je to zato što je odbio da prolije krv, a ne voljno i namerno. U otadžbini boljševizma ostaje veran iskonskoj ideji koju želi da podmladi i obnovi, a ne da izda. Pa ipak, način na koji su se raspali Sovjetski Savez a zatim i njegovo carstvo, po rečima Firera, „još uvek ostaje tajna”. Pri tom je najteže odrediti udeo volje u tome, dok je udeo objektivnih činilaca lakše ustanoviti. Lakše je, svakako, ustanoviti i to šta su pojedini politički, društveni i ekonomski sistemi propustili, dok je daleko teže, nemoguće, reći šta će doći umesto njih. U svetu naše današnjice niko ne iznosi čak ni obrise nekog novog shvatanja u vez sa tim. Osuđeni smo, izgleda, da živimo u svetu u kom živimo, svetu koji se malo kome, ako još ikome, sviđa; zbog toga i jesmo toliko besni.