Sve torbe Mihaila Gorbačova

Ovih dana u zapadnim listovima pojavila se neobična reklama: oslonjen na luksuznu putnu torbu firme „Luj Vuiton”, Mihail Gorbačov sedi u limuzini koja prolazi pored ostataka Berlinskog zida. Kožnu galanteriju „Luja Vuitona”, francuske kompanije sa međunarodnom reputacijom, reklamiraju mahom filmske i sportske zvezde kao što su Katrin Denev, Šeron Stoun, Štefi Graf, Andre Agasi. Stručnjaci za marketing, međutim, odnedavno primećuju da pomodni rekviziti imaju na tržištu bolju prođu ako, po nečemu, asociraju na politiku i ekologiju. Tako se bivši generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza i poslednji predsednik SSSR-a, šesnaest godina nakon gubitka svoje ogromne političke moći, pojavio u ulozi promotera potrošačkog društva koje, zasigurno, nije bilo njegov ideal u vreme kad je pokrenuo reforme u svojoj zemlji. Berlinski zid, pored kojeg on prolazi, asocira, naravno, na krah komunizma u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi. U blizini zida, u oktobru 1989, mladi istočni Nemci su Gorbačova očajnički preklinjali, dok se njegova limuzina probijala kroz masu: „Gorbi, spasi nas!” Spasao ih je, podarivši im ujedinjenje. Ali je duboko podelio Rusiju: jedni misle da ju je olako prodao Zapadu, drugi da joj je doneo slobodu. Prvih je daleko više. Ali, i jedni i drugi se pitaju: ko će sad Gorbačova, kad na čudnom životnom putovanju prodaje, zajedno sa tuđim putnim torbama, svoju nekadašnju političku popularnost, spasti od njega samog? Iz poluotvorene torbe viri publikacija čiji naslov na ruskom pominje ubistvo špijuna Litvinjenka, koje je zavadilo London i Moskvu. Implikacija je da Gorbačov traži od Putina, kao i Zapad, da se slučaj reši. Predstavnik „Luja Vuitona” kaže da se Litvinjenko našao u reklami „sasvim slučajno”. A Gorbačov, kako je objasnio njegov saradnik Pavel Palaščenko, „nije znao šta je bilo u torbi kad je reklamu snimao”. Zajedljivcima je to bilo dovoljno da primete kako je Gorbačov, uprkos velikom iskustvu na Zapadu i sa Zapadom, ostao neizlečivo lakoveran. Da je ljudska slava prolazna, zna se od iskona. Gorbačov nije usamljenik među slavnima koji su vrednost svojih dela sami umanjili. Bufalo Bil, heroj američkog građanskog rata i legenda Divljeg zapada, završio je kao žongler u cirkusu. Bob Dol, tri puta republički kandidat za predsednika SAD, reklamirao je, kao 80-godišnjak, vijagru. A Gorbačov je, kako primećuje „NJujork tajms”, „izazvao popriličan prezir” u međunarodnoj javnosti još pre deset godina, kad je skupljao pare za svoju fondaciju o perestrojci i glasnosti, reklamirajući na televiziji „Pica hat”, američki lanac picerija. Samo, Bufalo Bil i Bob Dol su, kao opsenari i reklameri, na neki način predstavnici svoga sveta. Gorbačov to nije. On je, u svesti ljudi na Zapadu, popularni državnik koji je „oslobodio čovečanstvo komunističke tiranije”, srušio Berlinski zid, okončao hladni rat, najavio – sa perestrojkom i glasnošću – mnogo više od kozmetičkog ulepšavanja komunizma: dolazak tržišne privrede i parlamentarne demokratije u Rusiju. Na kraju, sprečio je mogući krvavi raspad Sovjetskog Saveza i dopustio zemljama istočne Evrope da same odlučuju o svojoj sudbini. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir (1990) i počasni član ili počasni doktor preko 30 akademija nauka i naučnih instituta u svetu. Duhovita je njegova opaska da „nema srećnih reformatora”. Međutim, on zbunjuje javnost svojim poslovnim prtljagom. Reklamirao je i vino “porto” i zapadnu votku. A Rusija pamti da je reforme 1985. počeo borbom protiv alkoholizma i zatvaranjem prodavnica alkoholnih pića. Kampanja je bila politički relativno uspešna, ali je, kako tvrdi Aleksandar Jakovljev, jedan od njegovih bliskih saradnika, nanela štetu državnom monopolu od sto milijardi rubalja, ovekovečivši, pri tom, crno tržište. Gorbačov priznaje da je na reklamama zaradio dosta. Zaradio je i na memoarima i na političkim predavanjima, dok je za njih još postojalo interesovanje. Nije želeo da kaže koliko je zaradio od „Luja Vuitona”. Sredstva je namenio borbi za očuvanje životne sredine. Nije se obogatio, ali nije ni siromah. Ima penziju šefa države, besplatnu rezidenciju po sopstvenom izboru, tantijeme, telohranitelje. Nije se, u 77. godini života, oprostio od politike, iako izgleda da ona od njega jeste. Kad se 1996. kandidovao za predsednika, dobio je 0,5 odsto glasova. Sad ima novu partiju – Savez socijaldemokrata. Na parlamentarnim izborima 2. decembra birači će reći šta o njoj i njemu misle. Ostaje, ipak, velika tajna zašto se Gorbačov bavi poslom koji ga unižava kao junaka jednog vremena i uglednog državnika. Zar nije mogao – recimo u svojstvu međunarodnog posrednika, poput Kisindžera ili Yimija Kartera – da svoje političko znanje i bogato iskustvo stavi u službu svoje zemlje? To bi svet bolje razumeo i više uvažavao od reklama za putne torbe.