Ko nas sve posmatra

Denis Kučinić, kandidat američke Demokratske partije za Belu kuću, zamalo se nije obrukao kad je nedavno u javnoj TV – debati rekao da je svojevremeno video jedan NLO. Radost Kučinićevih rivala zbog ovog događaja je ipak bila kratkog veka: odmah nakon pomenute TV-emisije više od dvadeset bivših pilota američke vojske, visokih oficira i nekadašnjih uglednih državnih zvaničnika zatražilo je od vlade SAD da ponovo otvori istragu o ovom fenomenu. Reč je o ljudima koji su se u svoje vreme ozbiljno bavili državnom bezbednošću. Po njima, pogotovu nakon 11. septembra, neozbiljno je ignorisati veliki broj viđenja neobičnih letećih diskova, sjajnih sfera i radarskih otkrića neuobičajenih pojava na nebu. Stvar, dakle, ima karakter brige za nacionalnu bezbednost, i to u vreme kada se Rusija ponovo podigla, jedna Kina razvija svoj svemirski program i potpuno otvoreno najavljuje letove na Mesec, a terorizam svih vrsta cveta. Uistinu, priča o NLO–ima (neidentifikovanim letećim objektima, ili UFO na engleskom) ima najmanje onoliko strana koliko je i ljudi koji su videli neobične pojave, ili onih koji su ih analizirali. U centru svih rasprava o NLO-ima, ma šta oni bili i ma odakle dolazili, i za naučnike i za vlasti bilo koje države na svetu stoji jedno pitanje: nadmoć. U prevodu, ko ima znanje, taj drži ključeve moći. A napredna tehnologija je posledica znanja. Odmah iza toga sledi druga glavna tačka: načini na koje se to znanje može upotrebiti. Nije reč samo o stvaranju novih vrsta oružja za vojske budućnosti, već i o manipulacijama običnim svetom i njihovim umovima, u sasvim ovozemaljske pa čak i potpuno prizemne svrhe, poput finansijskih prevara, ili špijunskih afera. Baš zato su se sve ozbiljne države na svetu, počev od SAD, preko Rusije, Francuske, Velike Britanije, ovim fenomenom decenijama bavile potpuno ozbiljno. Neki od najuzbudljivijih “susreta” sa NLO–ima objašnjavaju zašto je to tako. Pre tri godine, na primer, meksičko ministarstvo odbrane je izašlo pred medije i objavilo da je jedan od aviona vojske ove države, patrolirajući 5. marta 2004. godine ne bi li otkrio švercere narkotika koji u srednjoj Americi koriste male avione za prevoz svog vrlo skupog tovara, imao veoma uzbudljiv susret. Snimak iza koga je stalo meksičko ministarstvo odbrane, napravljen FLIR – infracrvenim radarskim sistemom, pokazao je više nego neobičnu situaciju na nebu iznad oblasti Kampeča: meksički avion se susreo sa jednim objektom, a kada je krenuo za njim, odjednom se našao okružen najpre sa šest letelica, a zatim sa čak jedanaest njih! Događaj u Meksiku za mnoge istraživače ovog fenomena predstavlja dokaz da neko poseduje tehnologiju daleko napredniju no što je poznata većini avijacija i stručnjaka u svetu. Kao prvo, ufolozi primećuju da se Meksiko još od jula 1991. nalazi u onome što oni zovu “talasom” (velika serija viđenja nepoznatih objekata). Od kakvog je to značaja za naprednu tehnologiju? Pa, većina ozbiljnih naučnika u svojim razmatranjima ovog pitanja smatra da, ukoliko vanzemaljci zaista i dolaze ovde, oni to mogu činiti koristeći gravitacioni pogon nebeskih tela. Po astrofizičarima, tehnika gravitacionog pogona je ono što bismo i mi morali da savladamo ako mislimo da putujemo kosmičkim beskrajem. Drugo, meksički događaj, navodno, dokazuje da neko ume da nad Zemljom upotrebi svetlosne talase zarad kamuflaže. Tu kamuflirajuću tehnologiju, koliko je poznato, nema nijedna avijacija u svetu. E, taj izraz, to “koliko je poznato”, to je razlog zašto je veliki broj bivših vojnih oficira i državnih zvaničnika stao iza izjave predsedničkog kandidata Kučinića. Svoj stav ovi ljudi su obrazložili na konferenciji za štampu sazvanoj ovim povodom, i to tvrdnjom da se “...naročito posle napada 11. septembra niko ne može zadovoljiti ignorisanjem radarskih odraza ... koji se ne mogu povezati sa karakteristikama postojećih aviona i helikoptera”. Rojters u svom izveštaju sa pomenute konferencije citira i bivšeg guvernera Arizone Fajfija Simingtona koji je tvrdio da je 1997. zajedno sa stotinama građana Feniksa video ogromnu letelicu, deltoidnog oblika kako nečujno preseca nebo iznad ovog grada. Panelisti su, takođe, izneli i podatak o kome se do sada malo znalo: da je u poslednjih sedam godina bilo na stotine neobičnih događaja i u SAD i širom sveta. Konačno, zatražili su ponovno pokretanje opsežnih istraživanja kakva je bila čuvena “Plava knjiga”, izveštaj o 12.618 slučajeva na kojima je od 1947. do 1969. godine radilo više hiljada vazduhoplovnih stručnjaka, inženjera, astronoma, fizičara, hemičara, agenata FBI-ja. Izveštaj ima više hiljada strana, 8.360 fotografija, preko 20 rolni filmova... Od svih ovih slučajeva 701 nikada nije potpuno objašnjen. Konačni zaključak je bio da: 1. Nema dokaza o ugrožavanju nacionalne bezbednosti SAD, 2. Nema dokaza da je makar u jednom slučaju viđena ogromna tehnološka prednost “nepoznata na Zemlji”, i, 3. Nema dokaza da je bilo vanzemaljskih poseta. Otkriveno je čak da se mnogi slučajevi mogu objasniti testiranjem špijunskog aviona U-2, koji je leteo na velikim visinama, a što je kod putnika i posada aviona koji su u sumrak leteli s istoka na zapad, stvaralo efekat NLO-a. Tada se nije znalo da postoji avion koji može leteti tako visoko. Bilo je i onih koji su pokušavali da iskoriste neobične događaje, i popune svoje džepove. No, nezvanični razlog ukidanja “Plave knjige” je, možda, objašnjen u jednom dokumentu na sajtu “FOIA/FBI” pod brojem 62-83894/483 a u kome stoji da su 1969. godine fondovi američke avijacije bili pod prevelikim pritiskom zbog letova na Mesec. Ovaj dokument pripada celoj grupi svedočanstava koje je FBI sačinio još 1977. godine. Ovoj grupi je priključena veoma zanimljiva zbirka pisama koja su, doduše, nastala krajem osamdesetih godina prošlog veka. Autor, čije je ime precrtano, očito je bio saradnik na prvobitnoj “Plavoj knjizi”. Ovaj čovek je zajedno sa nekolicinom tada živih saradnika “Plave knjige”, po sopstvenim rečima, obnovio to istraživanje, 1989. godine, a tadašnjem direktoru FBI-ja se obratio u želji da spreči one pritiske koji su, po njegovom uverenju, doveli do gašenja “Plave knjige”. Autor je tvrdio da je dobar deo dokumenata prve “Plave knjige” išao obaveštajnim službama a ne istražnim organima. Da su bivši predsednik Yimi Karter, senator Bari Goldvoter (koji su i sami tvrdili da su imali neobične susrete), zalud tražili da im se dostave svi dokumenti. Čak je i uticajni Y.E. Huver, osnivač FBI-ja, za koga se verovalo da zna broj cipela svakom Amerikancu, bezuspešno tražio da mu se dostave neki dokumenti o slučajevima kada su njegovi agenti bili očevici neobjašnjivih događaja. Autor je identifikovao dva ključna mesta gde treba tražiti istinu u tom istraživanju: baze “Rajt Paterson” u Dejtonu, Ohajo, i “Nelis” – baza poznatija kao “zona 51”. Baš kod “zone 51”, tj. baze “Nelis”, dolazimo do toga zašto priča o NLO–ima prevazilazi nivo Foksa Moldera i Dejne Skali, junaka poznate serije “Dosije H”. Bazu “Nelis” je još 1998. godine snimio jedan ruski satelit. Na snimcima se vidi da je baza decenijama korišćena za probu supertajnih letelica, počev od čuvenog špijunskog aviona “U-2”, zatim OHCART A 12, pa do F-117. Ne znamo da li je tu isproban jedan od najmodernijih i najvećih steltova, strateški bombarder B-2 (za koji je, uzgred, vezana i nedokaziva legenda da smo 1999. oborili i jedan od ovih aviona, pod nadimkom “Duh Misurija”). Jedino stvarno zanimljivo na snimcima ruskog satelita jeste neuobičajeno duga pista koja prevazilazi potrebe poznatih aviona. A to je već sasvim razumljiva stvar: države će uvek zaštititi svoja naučna dostignuća jer ona predstavljaju veliku prednost u slučaju eventualnog sukoba. Zanimljivo je da je FBI do sada objavio oko 2.000 stranica svedočenja koje su beležili agenti ove službe. Većina ima dosta zacrnjenih mesta. Slična je situacija i sa dokumentima američke vojne kontraobaveštajne službe DIA. Ova služba je istraživala ne samo domaće slučajeve, već i najčuveniji “bliski susret treće vrste” koji se davne 1976. godine desio iznad Teherana. Akteri su bili dva F–4 iranske kraljevske avijacije (vreme šaha Reze Pahlavija, inače vrlo bliskog SAD) i dva NLO-a. Tom prilikom je jedan od iranskih pilota pokušao da puca na letelicu ogromnih razmera, ali su mu instrumenti otkazali. Avion je morao da se prizemlji, a “prizemljio” se i NLO, o čemu je ostao samo zvučni trag kod jedne kuće van Teherana. Iran je i mnogo kasnije bio redovno poprište neobičnih događaja. U maju 2004. Iranci su imali prilike da noćima gledaju smenu čudnog, raznobojnog svetla. Državna opservatorija je vrlo brzo utvrdila šta je – Venera. CNN je, ipak, našao da treba pitati građane Teherana šta oni misle o tome. Većina pitanih su bili sigurni da, čak i da nije Venera, nema šanse da su vanzemaljci, a jedino im nešto opasno može stići iz – SAD! Nažalost, pored izborne retorike tadašnjih američkih predsedničkih kandidata, Teherance je i Internet u to vreme potvrđivao. Tada se na mnogim ufološkim sajtovima pojavila vest da je iznad stare Persije otvoren energetski portal preko koga se dozivaju prastari agresivni bogovi, izvesni Anunakiji, uvek spremni da intervenišu protiv ljudskog roda! Znači, napad na Irak se nije desio zbog nafte, gasa i drugih energenata, već iz predostrožnosti jedne savesne vlade! Dakle, napredna tehnologija i želja ozbiljnih država da se dobro pripreme za sve mogućnosti su jedno, a manipulacija je drugo. Ipak, ima i tu preklapanja. A jedan od primera preplitanja obične manipulacije i naprednih tehnologija je, možda, i slučaj “Rozvel”. Izveštaj o ovom događaju, koji je konačno završen 1994. godine (sam slučaj je zaključen tek 1997, nekoliko dana pred 50. jubilej) tvrdi da je sve bilo ispitivanje novih letelica uz korišćenje antropomorfnih lutki a da je teorija o vanzemaljcima rođena nekoliko godina kasnije, nakon udesa dvojice pilota. “Rozvel” ima svoje ime – to je projekat “Mogul”. Ali, da li je vlastima u SAD zaista odgovaralo da se decenijama razvija priča o otkrivenim telima vanzemaljaca, samo da bi se pokrila priroda glavnog projekta? Inače, jedan oficir, pukovnik Filip Korso, koji je za sebe tvrdio da je očevidac vanzemaljskih tela, godinama se tužio sa državom zbog toga. Kako god, bilo da su vanzemaljci ili lutke deformisane od atmosferskog pritiska i pada, tek, jasno je da je ovde bilo nekog prikrivanja. Govoreći o naprednim tehnologijama i zataškavanju, treba pomenuti i da su neke ozbiljne američke organizacije čiji je glavni objekat proučavanja fenomen NLO, zaključile da je od više stotina viđenja u toku 2000. i 2001. godine, najmanje dvadeset odsto slučajeva bilo u područjima vazduhoplovnih baza. S tim u vezi treba napomenuti da je 2005. godine objavljeno da je avijacija SAD testirala novu, veoma brzu, malu letelicu, deltoidnog oblika, koja se odlično pokazala. A i čuveni SETI – program Univerziteta u Berkliju, koji se bavi potragom za vanzemaljskim oblicima života, već je objavio nacrte aviona budućnosti. Ima stvarno zanimljivih oblika... Da to prikrivanje i manipulacije mogu biti i malo drukčije prirode, svedoče istoričari CIA. Jedan od njih, Yerald Hejns, godine 1997. po nalogu tadašnjeg direktora ove agencije Yejmsa Vulzija pozabavio se istorijskim aspektom fenomena. I zaključio da je CIA sama sebi skočila u usta sa zataškavanjem. Hejns je dokazao da je CIA decenijama pratila rad UFO–klubova, tretirajući ih kao moguće centre sovjetske subverzivne delatnosti. Verovalo se da bi Sovjeti mogli imati ne samo naprednu tehnologiju već i da bi i ovim putem mogli voditi psihološki rat protiv SAD. Štaviše, jedan od direktora CIA, Volter Bedel Smit je, po Hejnsu, zahtevao da se napravi analiza je li ova vrsta psihološkog rata stvarno moguća! Zanimljivo, ali sličnu mogućnost nisu isključivali ni Sovjeti! Sve u vreme najžešćeg hladnog rata... A za razliku od tog doba, kada je Amerika imala samo jednog rivala – SSSR – danas ih ima više. Nije samo Rusija digla glavu; to su i Indija, Kina, Brazil, pa i Iran (tamo gde je pomenuti portal otvoreni poziv za sumnjiva božanstva). Ali, šta je sa vanzemaljcima, i da li se svi neobični događaji mogu objasniti ovim što imamo na Zemlji, ili nas ipak neko od gore posmatra? U potrazi za vanzemaljskim životom najdalje su odmakli zaposleni na programu SETI. Uprkos očekivanju da se dobro razumeju sa ufolozima, to nije slučaj. Razlog su pare – i jedni i drugi se finansiraju iz privatnih fondova. I koncept ih razdvaja: setijevci traže život “tamo negde”, ufolozi veruju da su vanzemaljci već tu. Naravno, svaka strana sumnja u dokaze one druge.