Različiti aršini

Potresna sudbina majora Šišića nameće razmišljanje o granicama ljudskog nemorala, i to na prvom mestu kod naše bivše „braće” koji su kao dokaz svoje privrženosti „europejstvu” odabrali da raspišu poternicu, i to preko Interpola, za čovekom koji njima baš ništa nije učinio. O izvitoperenim shvatanjima morala Titovog svojevremeno najmlađeg generala ne raspravljamo, jer “o mrtvima ništa osim dobrog”, ali se nameće razmišljanje o shvatanju morala pojedinih oficira, školovanih u vojnim akademijama kompartijske Jugoslavije, koji cinkare svoga kolegu sa kojim su doskoro delili istu sudbinu. Licemernost italijanskog (pravo?)suđa posebna je priča. Prihvatili su oslobađajuću presudu američkom nesmajniku, koji je iz čiste obesti usmrtio četrdesetak njihovih smučara, a osudili su prvobitno na doživotnu robiju našeg čoveka koji je vršio svoju dužnost. Odlučili su da za majora Šišića ne važi u celom svetu uvažavano pravilo, da svako ko ne posluša opomenu stražara „Stoj, pucaću”, sam sebi presuđuje. Putnicima drugoga helikoptera, koji je uvažavajući upozorenje sleteo, ni dlaka na glavi nije taknuta, a putnici oborenoga platili su glavom svoju oholost. Ubeđen sam da i kod italijanskih vojnih vazduhoplovnih snaga letači moraju bespogovorno da izvršavaju naloge svojih starešina a izgleda da to važi i za njihove sudije – kada im presude diktiraju političari. LJubomir Vasić, Beograd