Politika u vlasti spina

Svako od nas zna za koga je i zašto glasao. Ali, naše pravo da posle skoro pola veka komunističke neslobode sami biramo danas je uslovljeno delovanjem ljudi koje retko viđamo oko naših političkih miljenika. U timovima tajnovitih moćnika, čija imena nisu na glasačkim listićima, sve češće ključnu ulogu imaju spin-doktori. O snazi koju politika vođena spinom danas ima na Balkanu svedoči činjenica da su na izborima najuspešniji predsednik Srbije Boris Tadić i hrvatski premijer Ivo Sanader, političari koji su u svoj delovanje najviše uključili veštine i strategije spina, PR-a i strategije modernog političkog marketinga. Mada, pionir u primeni političkog spina u regionu je Zoran Đinđić. NJegov “svemoćni Alister Kembel” je čak i uzeo titulu koju je Kembel, najuspešniji spin-doktor svih vremena, imao u vladi Tonija Blera. Spin je pojam pozajmljen iz fizike. Na svom dugom putu do jednog od ključnih pojmova savremene političke borbe, spin se prvo “smestio” u terminologiju kriketa, sporta koji je izuzetno popularan u Velikoj Britaniji. Wegovu moć nad našom psihom i postupcima su prve otkrile velike multinacionalne kompanije, naročito one koje nas na razne načine truju ili polako ubijaju svojim primamljivim ili adiktivnim proizvodima, ili hrane “slatkim zadovoljstvima”. Dobar primer je, poslednjih godina često ponavljan podatak da su naučnici otkrili sastojak zbog kojeg je zdravo jesti čokoladu. Problem je u tome što je čokoladama, čak i onim najboljim, nemoguće uneti dovoljnu količinu lekovite supstance ma kakav blagotvoran uticaj ona imala na naš organizam. Spin je u politiku stigao iz sveta marketinga i PR-a. Danas se njime obično označava napor da se neka politika ili odluka predstavi, odnosno spinuje (što bukvalno znači “zavrti”), onako kako to odgovara političkim i izbornim ciljevima lidera koji ga koristi. Spin po sebi nije loš i nemoralan, mada obično zahteva vešto korišćenje obmana, laži i raznih manipulacija. Ova reč sve češće ima negativne konotacije. Zato se i jedna od najuticajnijih informativnih emisija u SAD zove “Zona bez spina” – mada u njenom sadržaju možete naći malo toga što ne predstavlja prokonzervativni, antidarvinovski i hrišćansko-fundamentalistički spin u izvođenju Bila Orajlija, vrhunskog medijskog majstora ovog zanata. Uspešan spin je mnogo više od pukog podvrgavanja politike medijskoj logici i rezultatima ispitivanja javnog mnjenja. Vrhunski spin-doktor će se prvo nametnuti nomenklaturi – neophodno je da svaki funkcioner shvati da, kako se govorilo za Alistera Kembela, “kada on priča, premijer govori”. Za javnost važi obrnuto – tako, kada smo slušali Blerov glas, čuli smo Alisterove reči. Mada, Toni Bler je Kembela sklonio iz vidokruga javnosti kada je ultimativni spin-doktor postao glavna medijska zvezda u Britaniji i praktično gurnuo u drugi plan čak i svog jedinog šefa. To je jedan razloga zašto se vrhunski spin-doktori, naročito ako imaju harizmu, obično drže podalje od očiju javnosti. Qudi koji danas drže mesto “čoveka broj 2” u administracijama najmoćnijih svetskih političara su, po pravilu, ili šefovi kabineta ili spin-doktori. Oni su obično bivši partijski aktivisti koji su se iskazali apsolutnom lojalnošću, retkim talentom i ogromnom radnom energijom, vešti marketinški stručnjaci ili novinari – najuspešniji su oni koji imaju iskustvo u tabloidima. Ovi, neretko, zli geniji su idealni saradnici moćnika u vremenu kada su imidž i percepcija postali mnogo važniji od suštine i vizije, kada se sve stalno meri ispitivanjima javnog mnjenja i kada su liderima obično važni samo sledeći izbori. Do danas neprevaziđeni Kembel, i njegovi američki pandani, Karl Rouv i Luis “Skuter” Libi, su postali uzori balkanskim kolegama koji pokušavaju da primene dokazano uspešni recept na politički vrelijim meridijanima. Iako nema tog “spina” koji može da napravi državnika bez bar elementarnog “štofa” sastavljenog od mešavine sposobnosti, harizme i ambicije, i balkanski birači danas glasove često poklanjaju baš onim političarima koji su najviše koristili spin-doktore i koji su bili najspremniji da umekšaju, pragmatiziju i ideološki obezliče svoju politiku i nastup, kao što su, hodajući Blerovim putem, uradili Tadić i Sanader. Niko danas u Srbiji ne može da konkuriše Tadićevom timu u kome glavnu ulogu imaju Srđan Šaper i, u najkritičnijim situacijama, jedan srpski marketinški mag koji danas živi u inostranstvu. U redovnim večernjim okupljanjima Tadićev tim spin-doktora, PR i marketinških stručnjaka, čiji najvažniji članovi imaju dnevne poslove u svojim firmama, razmatra najširi spektar tema – od moguće reakcije javnosti na određena imenovanja i dnevnopolitičke odluke, do strateških pitanja i javnih nastupa. Ništa se tu ne prepušta slučaju – čak ni oblik čvora na Tadićevoj kravati. Kada se radi o vladanju tehnologije postmoderne političke borbe, na drugom mestu je ekipa oko Čedomira Jovanovića. LDP-ov tim vrsnih profesionalaca i vrednih volontera je, ipak, značajno hendikepiran udaljenošću ove stranke od domaćeg političkog mejnstrima i konfrontirajućim stilom koji neguje lider ove partije. U Srbiji više nema relevantnog političara koji se usuđuje da sasvim zanemari spin, marketing i PR. Činjenica da efikasnost ovih mehanizama zahteva integrisani pristup u kome, kako bi rekli Amerikanci, “niko ne sme da ispusti loptu”, donekle jača staru i opasnu boljku srpske politike – liderski karakter naših stranaka. Mada, s druge strane, ovako kompleksan pristup politici zahteva izbor saradnika koji će u sebi imati veći broj sposobnosti, i čini da lojalnost vođi više ne može da bude najznačajniji, ili čak jedini, kriterijum partijskog napredovanja. “Blerizacija” politike se na Zapadu pokazala kao najzahvalniji materijal za spinovanje. Blerova centristička ideološka papazjanija, koja se u Britaniji zove “treći put”, posle Nemačke, a pre Francuske, masovno je zavela glasače u Srbiji i Hrvatskoj. Mada, ona ima svoju cenu. Kada je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder pomerio svoju politiku ka deideologizovanom centru, od njegove stranke se otcepila frakcija nezadovoljnika i formirala partiju koja se jednostavno zove “Levica” i za koju bi danas glasalo čak 11 odsto birača. Na čelu ove stranke je populista Oskar Lafonten. Populistička demagogija je ostala moćna alternativa primeni spina i PR. I drugi, stari, vekovima proveravani putevi do vrha državnih piramida su danas, u vremenu spina, postali teži, ali nisu izgubili svoju relevantnost i snagu. Na primer, lična harizma lidera je i danas često odlučujući motor političkog uzleta. Možda najbolja ilustracija značaja harizme je primer Dragana Đilasa, jednog od retkih političara koji je sposoban da bude i svoj spin-doktor. Mada, ovaj bivši vrhunski novinar, još bolji urednik, vlasnik, suvlasnik ili siva eminencija nekoliko izuzetno uspešnih marketinških i PR kompanija, ne samo da nema harizmu u javnim nastupima, već ga “ne vole kamere”. Ali, to su nedostaci koje ovaj hiperaktivni političar i biznismen, koji će uskoro možda postati novi gradonačelnik Beograda, može da popravi. O tome koliko je čudna i neuhvativa hemija koja stvara velike lidere možda, ipak, najbolje govori činjenica da je danas najmoćniji političar u Srbiji Vojislav Koštunica, političar koji prezire marketing i PR, koji skoro da ne poseduje harizmu, a koji na vrh nije stigao pučem. Ne radi se tu samo o sticaju okolnosti ili ogromnom “koalicionom potencijalu” koji je stekla partija srpskog premijera. Koštunica predstavlja samo jednog od svetskih lidera koji su uspeli uporno insistirajući na sopstvenom, autentičnom političkom putu. Nekada se čak isplati ne samo ignorisati mnoga pravila političkog marketinga, već voditi i nešto što posmatraču sa strane može ličiti na antireklamu. Srpska demokratska stranka je na prvim posleratnim izborima u Bosni ubedljivo trijumfovala donekle zahvaljujući neverovatno ružnom izbornom materijalu koje bi neko, sasvim pogrešno, mogao da uzme kao primer loše predizborne kampanje. Ali, SDS je samo prepoznala – mnogi bi rekli i oblikovala – pogled na svet glasača u Republici Srpskoj koji su 1996. godine bili protiv svega što “miriše na Zapad”, uključujući i marketinšku upeglanost. Nema tog aspekta politike koji će mnogi moderni političari ostaviti bez upliva svojih spin-doktora. Na izuzetno politički osetljivom obeležavanju godišnjice zločina u Srebrenici iz crnog automobila predsednika Tadića, prvog šefa srpske države koji se u Potočarima pojavio na komemoraciji žrtvama najsramotnijeg srpskog zločina, prvo je izašao jedan od njegovih “spin-doktora”. Tek nekoliko minuta posle vižljastog vlasnika beogradske marketinške agencije, koji je pažljivo osmotrio okupljene, izašao je predsednik i sa svojim bliskim saradnikom šapatom razmenio nekoliko rečenica. Samo sat kasnije, na istom skupu, predsednik Tadić se našao okružen besnom grupom Bošnjaka koji su verovali u kolektivnu srpsku krivicu i vređali ga na razne, uglavnom vulgarne, načine, pa i povicima “Krvave su ti ruke Borise”. Srpski predsednik je tada pokazao često zanemarenu, drugu stranu spina. Svojim odmerenim, inteligentnim i državničkim odgovorima u izuzetno neprijatnoj situaciji, u kojoj nije bilo mesta za savetovanje i iz koje se nije moglo pobeći, Tadić je demonstrirao da će spin biti uspešan samo kada ide u paru sa političarem vanserijskog potencijala. U tom spoju lične političke veštine i veštog marketinškog pakovanja leži i ključni razlog zašto je baš Tadić postao “srpski Toni Bler”. Ovde treba razdvojiti stavove građana Srbije prema Blerovoj “balkanskoj politici” od činjenice da je Toni Bler, zajedno sa par najbližih saradnika i spin-doktora, razvio danas najuspešniji i najčešće kopirani recept političkog uzleta. Toni Bler se nametnuo kao svojevrsni etalon modernog pristupa politici. Skoro da nema demokratske zemlje u svetu u kojoj mediji ne prepoznaju bar jednog domaćeg “Blera”. Čedomir Jovanović je jedini stranački lider u Srbiji koji u svom kabinetu ima sliku ovog bivšeg britanskog premijera. Ali, on danas ide sasvim suprotnim političkim putem od Blerovog. Jovanović, bivši nacionalista koji tvrdi da je postao levičar, svoje pristalice ne traži u centru, kao što je radio Toni Bler, već na polovima naše pregrejane političke scene. Ono gde čak i “levičar” Jovanović stvarno sledi Tonija Blera, a tu odavno ionako nema značajnijih razlika između velikih domaćih partija, jeste odanost ultimativno nelevičarskoj neoliberalnoj dogmi u ekonomiji. Bler je bio prvi uspešni političar koji je sebe, prvenstveno zahvaljujući vrhunskom “spinu” i kontroli aparata, uspevao da “proda” javnosti kao istovremeno i levičara i uzdanicu multinacionalnih kompanija, glavni stub danas dominantne, “monopolističke” inkarnacije kapitalizma koja prezire solidarnost i odbacuje ključne ideje političke levice. Zato ideološka zbrka u Srbiji nije proizvod samo naše neobične i pervertirane bliske prošlosti, već i činjenice da smo brzo počeli da hvatamo priključak sa jednim od ključnih evropskih političkih trendova. Ovaj trend, koji je postao moguć tek posle kraja „hladnog rata”, i praktično nestanka “crvene” konkurencije, obeležen je žrtvovanjem ideologije i ideje politički i finansijski profitabilnoj marketinškoj i medijskoj logici. SAD, zemlja koja nikada od Građanskog rata nije bila podeljenija, tu je samo donekle izuzetak. Približavanje programa Demokrata i Republikanca, dve relevantne američke stranke, vidljivo je po svim ključnim pitanjima koja definišu savremenu politiku u Evropi. Ali, Amerikance duboko deli odnos prema “moralnim pitanjima” kao što su, na primer, abortus, smrtna kazna, Darvinova teorija evolucije i razdvajanje crkve i države. Ova pitanja, sa izuzetkom Poljske, nemaju značajniji uticaj na opredeljivanje birača na “starom kontinentu”. O razmerama pocepanosti američkog društva govori i činjenica da je “Drugi građanski rat” naslov jednog od najnovijih bestselera u SAD. Ipak, i u SAD je zabeležena centralizacija procesa odlučivanja kakva se poslednjih godina dogodila u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj, i koja predstavlja jedan od preduslova uspešnosti političkih strategija u kojima spin ima značajnu ulogu. Takva koncentracija moći u samo jednom, najviše dva kabineta, u nekim ključnim elementima podseća na nekadašnje monopole vođa vladajućih komunističkih partija. Danas na Zapadu, pa i kod nas, to dovodi do korišćenja mnogih mehanizama kontrole koji su u glavama srpskih birača i političara ostali u živom sećanju iz preddemokratskih vremena. Iznošenje “prljavog veša”, zloupotreba dosijea i obaveštajnih podataka, što je u SAD “koštalo glave” moćnog Libija, uzgajanje “partijskih novinara” i obilato nagrađivanje vernosti su samo neki od stubova spinom i marketingom oblikovane politike. Uspešnost spina je zadala ozbiljan udarac zalaganjima za transparentniju politiku. Danas se često govori i o politici kao “spinu bez supstance” i za to se krive spin-doktori. O njima se neretko piše kao o manipulatorima i propagandistima koji su vešti u laganju i prikrivanju, alhemičarima čiji je glavni zadatak da iz ničega naprave nešto. Zato spin mnogima liči na ingeniozni i “zašećereni” okvir za primenu arsenala dobro poznatih, prljavih trikova. U ovakvoj, u velikoj meri neopravdano crnoj slici spina, treba tražiti i neke od razloga zašto su domaći spin-doktori, sa kojima je redakcija NIN-a kontaktirala, odbili da govore o ovoj temi. Izmeštanje mesta odlučivanja iz ministarstava, parlamenata i relevantnih institucija u neformalne centre, “kabinete” predsednika ili premijera, kakvo smo tokom prethodnih desetak godina videli u SAD i Velikoj Britaniji, imalo je ogromne posledice na medije širom sveta. Oni su, naročito na Zapadu, već bili pod razornim udarom Interneta i dvadesetčetvoročasovnih kanala vesti. U vreme kada se planeta globalizovala i smanjila, za medije više najčešće nije dovoljno biti prvi na “licu mesta”, već je mnogo važnije biti prvi na ključnom izvoru novih informacija, dakle u “kabinetu”. Kontrola nad medijima, koja je po pravilu indirektna, ima važnu ulogu u strategijama spinovanja. U savetničkom žargonu medijsko plasiranje nove politike se zove “prodavanje javnosti”. Ono najčešće uključuje i “prepakivanje”, odnosno ulepšavanje kontroverznih, ili po životni stil glasača štetnih odluka ili ideja, kamufliranje bolnih posledica promena političkog kursa i šminkanje loših vesti. Čak i kada ne mogu da utiču na oblikovanje poruke spin-doktori mogu često da utiču na njenu percepciju birajući “tajming”, trenutak kada će biti saopštena. Dobar tajming omogućava da ono što će neminovno postati “loša vest”, za koju ne postoji dovoljno ružičasto pakovanje, bude “zatrpano”, praktično skriveno iza vešto plasiranih izmišljenih ili istinitih “ružičastih” vesti. Možda je najjasnije važnost tajminga izrazila Blerova predstavnica za štampu koja je 11. septembra 2001. godine kolegi posla mejl u kome je pisalo: “Danas je jako dobar dan da izađemo (u javnost) sa bilo čim od onoga što želimo da zakopamo.” Sposobnost “zakopavanja” loših vesti, iza Al kaidinog bezumlja, jedna je od ključnih veština dobrog spin-doktora. Ovi “doktori” možda ponekad i “leče” lošu politiku. Ali, njihov glavni zadatak je da, slično plastičnim hirurzima, ulepšaju ono što vidimo i čujemo. Selektivnost, “zatrpavanje informacijama”, nameštanje “pseudodogađaja” i biranje tajminga su efikasna sredstava – pri tome, ne samo da zvuče lepše od reči cenzura, već često daju neuporedivo bolje rezultate. Vešt političar će biti spreman da izvrši korekciju “spinom” i umekšavanjem definisanog političkog kursa čim padnu rejtinzi ili kada se nadvije oblak mogućeg izbornog neuspeha. Tada se vođa vraća nazad i počinje “flertovanje” sa starim, u međuvremenu odbačenim ili modifikovanim idejama i ideologijama koje su “palile” pre uvođenja spinovanja. Dobar primer preventivnog koraka nazad je Sanaderovo uključivanje Tompsonovog pop-kulturnog šovinizma i nacionalističke retorike na državnoj televiziji tokom upravo završene izborne kampanje u Hrvatskoj. Kada se pokaže da medijske manipulacije nisu dovoljne, onda spin-doktori pokušavaju da kontrolišu poruku. Za to postoje različiti mehanizmi, pa i brojni načini da se iskoristi činjenica da se obično “ono što se nije pojavilo u medijima, nije ni desilo”, kao i da se obezbedi da se “dešava” uglavnom ono što će na glasače – medijske konzumente pozitivno uticati. Najbolji rezultati se postižu kada se javno mnjenje tretira kao jedan od medija. Mada i to ponekad donosi samo probleme – Amerikance muči saznanje da je danas u islamskom svetu skoro svaka diplomatija postala javna diplomatija. Raskorak između američkih slatkih reči i sramnih dela tamo izgleda više nije moguće sakriti spinom. Možda najbolji primer neuspešnog spina danas predstavlja “prodavanje” Amerike u islamskom svetu. Ovde problem nije samo u transparentnoj suštini onoga što je trebalo spinovati, već i u, za visoke američke standarde, izuzetno lošem i nestručno vođenom vašingtonskom spinu. Buš, samoproglašeni vođa američkih “krstaša”, nije uzeo u obzir da “krstaški pohod(i)”, jedan od njegovih omiljenih izraza, kojem instinktivno daje najveću moralnu vrednost, istovremeno predstavlja i seriju najmonstruoznijih zločina koji su ikada počinjeni nad muslimanskim civilima. “Spinovanje SAD”, ubeđivanje Arapa da zavole Ameriku, 2005. godine je povereno Karen Hjuz, bliskoj Bušovoj saradnici. Svoju prvu posetu Bliskom istoku ona je počela izjavama da je “titula majke njeno najvažnije” zvanje i da Amerikaci “izuzetno visoko cene mnoge religije”. Da je neki stručnjak dobio zadatak da osmisli PR-fijasko u ponosno mačističkom delu sveta, u kome oni koji mrze Ameriku po pravilu veruju da se može ceniti samo pokoravanje Alahu, a da se sva ostala verovanja mogu samo tolerisati, teško da bi nadmašio Hjuzovu. Arogantni Stjet department od trijumfa u „hladnom ratu” nije samo zaboravio stare propagandne trikove, već je ignorisao nove tehnike i metode koje su američki politički stratezi koristili na domaćem planu. Problem je i u tome što su Arapi mnogo odaniji idejama, šta god se o njima mislilo u ostatku sveta, nego stanovnici prosperitetnog Zapada koji, zasićeni raznim sadržajima, sve više pažnje obraćaju na “pakovanje”. Političari i sredstva za čišćenje parketa se danas “prodaju” na praktično identične načine. Karl Rouv, “Bušov mozak”, ne krije da je praktično iskopirao strategiju “marketing na više nivoa”, piramidalnu šemu koju je razvila kompanija Amnjadž, kako bi osigurao pobedu Yordža Buša na izborima 2004. godine. Kembel, Bi-Bi-Si ga je opisao kao “pravog potpredsednika vlade” i “glas svog gospodara” Tonija Blera, više je bio usredsređen na medijske “inovacije” i “psihološke faktore”. Biti spin-doktor je obično isplativ, ali izuzetno stresan posao bez slobodnog vremena. Moralnost je tu često ozbiljan hendikep. Na primer, uz sklonost skoro svim porocima Kembel, koji je novinarsku karijeru počeo u industriji “meke pornografije”, čak se i fizički obračunavao s kolegama. S druge starne, vernog i dugo vremena moćnog Libija je Yordž Buš ovog leta spasao od zimovanja u američkom zatvoru. Pad najvećih spin-doktora je, ako do njega dođe, mnogo brži od njihovog mukotrpnog uzleta. Kreativni i naviknuti da brzo reaguju, delujući iz senke, daleko od očiju javnosti, rasterećeni tereta koji nose izbori koji stalno vise nad glavama njihovih šefova, današnji moćni spin-doktori i šefovi najviših kabineta, po pravilu, teškom mukom uspevaju da svoje postupke zadrže u zakonskim okvirima. Mada, svi oni, ako prekorače rastegljivu granicu zakonitosti, mogu da računaju, kao nedavno Libi, na pomilovanje i milost državnika kojima su bili bezgranično lojalni i izuzetno korisni. Čak i kada bi želeli da biraju ignorišući spin, tražeći suštinu politike koja zavređuje njihov glas, glasači bi se suočili sa činjenicom da je duge prste spin-doktora često nemoguće prepoznati. Budućnost bez spina – i njegovih doktora – nije moguća dok god budemo živeli u slobodnom društvu. Šta god mislili o spinu, njegov nestanak bi samo predstavljao siguran znak da smo ponovo ostali bez demokratije. OLIKO KABINETI, POLITIČARI, I “SPIN-DOKTORI” UTIČU NA RAD VAŠE MEDIJSKE KUĆE? Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik “Blica” Niko i nikada nije uticao Niko od političara i njima bliskih ljudi nikada nije učestvovao u uređivanju “Blica”, niti će dok sam ja glavni urednik. Čak niko nikada nije ni pokušavao da utiče na “Blic” jer su svesni da se svaki takav pokušaj ne bi dobro završio po njih. Svetomir Marjanović, pomoćnik glavnog urednika “Press”-a Mogu da galame samo jednom - Kabineti političara, sami političari i njihovi spin doktori iz petnih žila se trude da uređuju “Press”. Imaju različite taktike: nekad lepo, dobronamerno, neki put izokola, ponekad “prijateljski” savet... Znaju i da se žale, da protestuju, da se ljute... Nekada i oštro, vikom drekom, ponekad pretnjom. Ali, većina njih zna da meni i mojima u “Press-u” na ovaj način mogu da se jave samo jednom. S druge strane, moj posao urednika je da nikom drugom ne dozvolim da uređuje moje novine. I druga vrlo važna stvar, da pronađem pravu meru u odnosima sa kabinetima, političarima i spin doktorima. Jer, novinar i urednik koji nema dobre kontakte sa onima o kojima treba da piše, nije dobar novinar i ne ume da pravi dobre novine. Ali dobar novinar i urednik mora da ume na da proceni i kaže šta može, šta je dobro za njegove novine i njegove čitaoce, a šta ne. I kad je ne, onda je ne za sve! Sanda Savić, glavna urednica informativnog programa B92 Suptilni pritisci - B92 je medijska kuća hipersenzibilna na sve vrste političkih pritisaka, pretnji, ili ucena. I rekla bih da postojeće političke elite do izvesne mere poštuju tu činjenicu. Naravno da razni kabineti i njihovi spin-doktori nastoje da suptilnijim metodama utiču na uređivačku politiku B92, što je potpuno legitimno, ali je stvar našeg stava, veštine i iskustva kako im se najuspešnije odupreti. Bili smo izloženi i grubim pokušajima mešanja u uređivačku politiku, koji su često rezultirali javnim sukobima. Ali su to situacije, ma kako teške bile, u kojima nema dileme da li postoji cena naše nezavisnosti. Pretnje ili jednostrani prekidi komunikacije sa B92 najučestalija su metoda grubih pritiska, posle kojih usijane i bahate glave ipak shvate da to samo njima donosi dugoročnu štetu. Političari, njihovi kabineti i ideolozi su čak i u Srbiji prolazna kategorija, a B92 je konstanta. Željko Mitrović, vlasnik i glavni urednik RTV “Pink” Niko ne utiče na Pink - Kabineti političara, sami političari i “spin-doktori” nemaju uticaja na uređivačku politiku “Pinka”. Od spin-doktora do (pravog) urednika Sound bite, “zvučni zalogaj”, glavna je hrana na kojoj opstaju moćni mediji i mamac na koji neretko “padaju” birači u sitim, zapadnim zemljama. Zato su najvredniji oni saradnici koji poznaju logiku i jezik medija. Spin-doktori i moćni savetnici su najčešće ti koji odlučuju kome će prvo “procuriti”, ili doturiti informacije izabrane iz ogromnog dnevnog menija političkih i obaveštajnih podataka koji se slivaju u kabinete. U SAD je ovo biranje miljenika, onih kojima će pravovremeno biti “dozirane” ključne informacije, sasvim promenilo medijsku sliku. U tome se krije i jedan od razloga zašto je otvoreno ultrakonzervativni Fox Nenjs po rejtinzima pretekao mnogo izbalansiraniji Si-En-En. Karl Rouv i Luis “Skuter” Libi, donedavno teško vidljivi moćnici sa naizgled nevažnim savetničko-kabinetskim funkcijama u Beloj kući, neretko su više uticali na američku spoljnu i domaću politiku od šefova Stejt departmenta ili najmoćnijih senatora. Ne samo da je Bušova administracija odigrala ključnu ulogu u stvaranju moćnog, ponosno desničarskog, elektronskog medija kakav je Fox Nenjs, već je uspela da u velikoj meri, prvenstveno zahvaljujući ljudima kao što su Rouv i Libi, kompenzuje disproporciju koja je decenijama bila trn u oku lidera Bušove Republikanske partije. Naime, novinari američkih medija su mnogo više levo od biračkog tela jedine supersile – prema nekim istraživanjima više od 80 američkih novinara podržava liberalne stavove opozicione Demokratske partije. U američkim medijima, kakvi su Wujork tajms ili Vašington post, novinarima je zabranjeno da u tekstovima iznose ili sugerišu svoj stav – na to su mnogo manje “gadljive” njihove evropske kolege. U ovim američkim medijima važi i pravilo da se na stranicama rezervisanim za komentare daje podjednak prostor liberalnim (u američkom smislu ovog višeznačnog pojma) i konzervativnim komentatorima i stručnjacima. Ali, republikanci u SAD odavno tvrde da (umereno) levičarsko srce novinara i urednika ostavlja trag u načinu pisanja i izboru sagovornika i da “boji” izveštavanje ovih medija. Konzervativci su uvek imali više novca za lobiranje i prioritet u nekoliko američkih medija, na primer u Volstrit žurnalu ili Vašington tajmsu. Ali, najuticajniji mediji su, po shvatanju najbližih Bušovih saradnika, bili suviše levo i “neamerički”, odnosno u raskoraku sa moralnošću i pogledom na svet stanovnika najreligioznije i najkonzervativnije industrijalizovane zemlje na svetu. Fox Nenjs i novine, koje su uglavnom u vlasništvu Ruperta Mardoka, širom su otvorili vrata konzervativnim stavovima i, što je još važnije, konzervativnom spinu.