Lista za odstrel

Pošto je dogovor vladajuće koalicije o predsedničkim izborima bio kondicionalan, još se ne zna kada će oni biti održani. Ako je suditi logično, postojeće stanje neizvesnosti u toj stvari moglo bi potrajati i posle cvetanja ljubičica. Prosto – bar jedan od uslova koje predviđa sporazum partija tzv. demokratskog bloka teško da će biti ispunjen u skorije vreme. Ili uopšte neće biti ispunjen. Ali je isto tako jasno da će izbora sigurno biti. Poslednje nedelje decembra ili u martu, sasvim svejedno. Građani se, koliko primećujem, ne sekiraju previše zbog datuma njihovog održavanja. Valjda su svikli na činjenicu da bilo koji izbori, ovi za predsednika države ili neki drugi, ništa ne menjaju u lošoj beskonačnosti njihovih života. Međutim, s druge strane, političari kao da ne misle tako. Za njih su svaki izbori pitanje golog opstanka. Tako da se i ovom prilikom ponašaju uobičajeno, sve su nervozniji u iščekivanju da starter njihove sudbine označi početak predizborne trke. Na prvi pogled, to deluje prilično šizofreno. Jer, predstojeći predsednički izbori – o kojima je ovde jedino reč – neće ništa promeniti. Oni će jedino verifikovati postojeće stanje. Ova konstatacija podjednako se odnosi na sudbinu zemlje i njenih građana kao i na hijerarhijski status političke scene. O sudbini države, njenog suvereniteta i integriteta, njenog položaja u tzv. međunarodnoj zajednici, zalud je arčiti hartiju. Isto važi i za njene građane. Otuda je jedino od interesa ničim izazvana predizborna nervoza virtualnih pretendenata na predsedničku fotelju. Budući da je sve unapred poznato: zna se pobednik, ili se bar sa sigurnošću pretpostavlja da promene šefa predsedničke palate neće biti, zna se i ko jedino tu izvesnost može za trenutak učiniti ipak neizvesnom, znaju se i vodonoše, pa se, analogno tome, znaju i gubitnici, oni čija je uloga električnog zeca u svakoj ovdašnjoj izbornoj trci već više puta verifikovana. Kad tamo, međutim, izgleda da političari ne misle tako. Inače ne bi bili političari. I oni su, pre negoli se zna kada će i hoće li izbora uopšte biti, započeli predizborne aktivnosti. Eto, na primer, predsednik Tadić – onaj koji slovi za sigurnog dobitnika drugog mandata – prošetao je minulog vikenda Knez Mihailovom ulicom u društvu Božidara Đelića. To je, tobože, učinio kako bi demantovao glasine o svom lošem zdravstvenom stanju, ali je, ipak, malo čudno što to čini prvi put u svojoj državničkoj karijeri baš onda kada se najavljuje provera njegovog predsedničkog legitimiteta. Šetnja je, u svakom slučaju, bila korisna. Naročito kada je Boža Đelić u pitanju: prvi put je neposredno susreo građane čiji je potpredsednik vlade, a upoznao se i sa arhitekturom centralne gradske zone. I Toma Nikolić nedeljom šeta po svom rodnom selu, pod uslovom da na vreme obavi neke sitne domaćinske poslove. Inače se intenzivno bavi davanjem intervjua svim mogućim novinama, u kojima ponavlja da su radikali k’o zapete puške, spremni za svako izborno odmeravanje snaga, pa će, je li, uzeti učešće i na predstojećim predsedničkim izborima, osim ukoliko drugačije ne odluče, na kojima on sigurno pobeđuje Tadića jer je već pobedio Maju Gojković. Wegova samouverenost je psihopolitičke prirode: još jedan poraz oterao bi ga u penziju. Ali, što jest-jest, njegove šanse u nadmetanju za lovorov venac nisu male, a kamoli da su beznačajne. Bar kada je prvi krug u pitanju. Ovo posebno u svetlu (neizvesne) činjenice da jedna od poluga vladajuće koalicije (DSS) može raskinuti koaliciju sa drugom polugom (DS) i podržati narodnjačkog kandidata Velju Ilića. Koga, po njegovim sopstvenim rečima, narod hoće za predsednika. Jer obećava asfaltni put do pred svaku kuću. Ipak, da se ne lažemo, njegove šanse da postane novi predsednik Srbije ravne su mojim šansama da postanem član vaterpolo reprezentacije. Ilićeva kandidatura imala bi značaj samo u tome da, u prvom izbornom krugu, preotme neke Tadićeve glasače, terajući vodu na mlin Tome Nikolića, koji tako u drugi krug ulazi kao prvoplasirani. A onda će se sve završiti kao i obično. No, ono što u čitavom ovom kolopletu izaziva posebnu hroničarevu pažnju nisu Boris, Toma ili Velja, već više činjenica da se predsedničkoj počasti potajno nadaju i političke stranke koje spadaju u oblast statističke greške. Tako će, recimo, LDP i njoj gravitirajuće kombi-stranke istaći kandidaturu Čede Jovanovića. Pod uslovom da u trenutku izbora bude dostupan. Naravno da to odgovara sujeti bivšeg novinara-u-pokušaju, ali je u nerazrešivoj koliziji sa realnim stanjem stvari. Međutim, ne bih se kladio da je ova ambicija političkih otpadnika i autsajdera (N. Mićić. V. Pešić, Batić, Korać, Andrić...) sasvim bez smisla. Ona najpre ima za cilj da skrene javnu pažnju sa Jovanovićeve kontroverzne polit-zemunske prošlosti, pa, samim tim, da kroz predsedničku kampanju kao svojevrsnu marketinšku operaciju podigne politički rejting LDP-a, kojoj se bez toga crno piše. Nema takođe sumnje kako je njihov plan originalno zamišljen. Wegova osnova je orkestrirani napad na M. Miškovića, vlasnika Delte, koga optužuju da je prekršio mnoge zakone u cilju da, uz političku podršku vladajuće strukture, postane monopolista. O gospodinu Miškoviću ne znam ništa, niti me čovek posebno interesuje, ali zar je on jedini koji krši zakone? Bar Jovanović, iz iskustva, mora znati da nije tako. A mogući monopolista je postao tako što je Slobodan Radulović, bivši direktor sada Miškovićevog C marketa, u bekstvu od zakona. Iz tog razloga je jasno da je ova medijska hajka na Miškovića, koji verovatno nije bez putera na glavi, zapravo još jedan atak na Koštunicu i, posredno, Tadića, koji aktivno ili pasivno podržavaju nedodirljivost miloševićevskih tajkuna. Zašto posredan? Zato što neposredni sukob Čede i drugova sa pomenutom dvojicom teško da ikoga više interesuje. Kako bi, dakle, maskirali svoju pravu nameru, eldepeovci se služe hičkokovskom makgafinkom, lažnim markacijama, po u članove zločinačkog udruženja ubrajaju svakog ko im nije po volji, od praktično svih ministara postojeće vlade do većine urednika javnih glasila. Možda neki od imenovanih stvarno jesu zločinci, ali Čeda, Beba, Batić ili Korać su neovlašćeni javni tužioci. S tim da je sigurno kako se na dosad optuženima neće zaustaviti. Stalno će proširivati svoj spisak. Na kraju će se i sami naći na njemu.