Zlo je živo u svim vremenima

Ovo je njena godina. Nove knjige, nova drama, nove režije i nagrade. Premijera Don Krsta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odnosno na Budva teatru, premijera Cara Edipa u Narodnom pozorištu, laureat nagrade Milica Stojadinović Srpkinja, zatim godišnje nagrade Narodnog pozorišta za Cara Edipa, tri nove knjige: Don Krsto (drama), Prava adresa (izabrane i nove pripovetke), Nasuprot proročanstvu (eseji). Uz sve to idu obaveze profesorke na Akademiji u Novom Sadu, predsednice srpskog PEN-centra, potpredsednice Demokratske stranke, a uskoro odlazi na mesto ambasadorke, u Kopenhagen (Danska). Čini se nekako neminovnim da je na početku ovog razgovora pitamo: Da li je to ono što ste želeli u životu, u karijeri? Tačnije, je li to ostvarenje snova nekadašnjeg diplomiranog reditelja i profesora književnosti? - Ne bih rekla da je sve to što ste ovde pobrojali, bilo tada u mojim željama i planovima tako lepo formulisano i spakovano. Studirajući te, kako se govorilo, fakultete bez neke sigurnije nade za zaposlenje, mi smo se već kao studenti, nekako unapred marginalizovali. Na sve smo, pa i na takozvanu karijeru, gledali pomalo iskosa. Verujem da ste i vi prošli kroz tu fazu. Naše kolege sa tehničkih struka, kao i pravnici, ili ekonomisti, znali su koje laboratorije, koje mašine, računari, crtaći stolovi, sudnice, ogledna polja, ili instituti odgovaraju njihovim fakultetskim opredeljenjima, a mi sa umetničkih i humanističkih smo tumarali unaokolo, uobraženi u svom jurišu ka nepoznatom i neizvesnom svetu metafora, ne pokušavajući ni da se zapitamo kuda, kako i zašto. Hteli smo nešto da dostignemo, ne trudeći se da baš tačno odredimo šta, možda i zato što je to čemu smo težili bilo upravo s naše strane krajnje hiperbolizovano, i zato samo u našem mladalačkom neznanju bilo dosegljivo. Zato se, naprosto, nismo ni trudili da odgovorimo na pitanje šta, jer bi to podrazumevalo da znamo i kako, što bi u to vreme koje smo uglavnom trošili na poricanje svega što nam je prethodilo, bilo izrugano kao malograđanska kapitulacija pred komforom i izlizanim modelima. Na studije Svetske književnosti došla sam da naučim da pišem kao Alber Kami, jer sam bila prosto zaluđena pokretom egzistencijalizma. Za mene je Merso bio književni junak kojim je izražen esencijalni bunt moje generacije, jer smo mi smatrali da su otuđenje jedinke u društvu i činjenica da je čovek u stvari stranac u svetu, stožerne književne teme i pitanja svih pitanja. Na pozorišnu režiju sam se upisala pod uticajem tada, po mom i ne samo mom mišljenju, magičnih predstava reditelja Jovana Putnika, koji mi je bio i profesor na Akademiji. Eto, niti danas pišem kao Kami, niti režiram kao Jovan Putnik, što znači da mi se snovi nisu ostvarili, ali to ne znači ni da sam sasvim izneverila svoje tadašnje uzore. Kada ste nabroje sve vaše funkcije, sve vaše delanje u našoj kulturi, politici i diplomatiji, može se zaključiti da ste vi moćna žena. Kako vidite sopstvenu moć? - Vidim je najpre kao brzinu mišljenja i zapažanja, kao relativnu radnu izdržljivost, striktno poštovanje moralnog koda, a zatim i kao smisao za humor, a to, priznajte, nisu zanemarive moći. Nemam, međutim, ni moć vidovitosti, a volela bih da je imam, ni moć da vidam neke bolesti, a na obe ove moći bi me obavezivalo moje ime, ako poverujemo u latinsku izreku: nomen est omen. Inače, jasno mi je da je moć kod nas izraz pisan crvenim slovom u svakidašnjem rečniku, kao praznik u kalendaru, a označava veliku prednost koja proizlazi iz nadređenosti, bilo da se ona obezbeđuje novcem, funkcijom, ili kakvim drugim povlaštenim položajem. Ona se, međutim, ređe, ili nikad, ne prepoznaje ni kao izraziti kreativni dar, ni kao naročita sposobnost, recimo apsolutni sluh, ili inovativni poriv i doprinos, već mahom kao mogućnost neprikosnovene arbitraže u društvenom životu. Nasuprot poverenju u dobre ideje i u istraživanje načina da one prorade, mi se tradicionalno uzdamo u hiperbolu moći. Kažem hiperbolu, jer kad se u našem žargonu kaže da je neko moćan, obično se misli se da je u njegovim rukama ključ od svakog važnijeg da i svakog ne. Nažalost, ni pobune nisu uvek protiv takve vrste moći, već protiv njenog trenutnog nosioca, tako da smene ne znače i promenu samog odnosa. Takvu moć, čak i kad bih verovala u njenu moralnu opravdanost, a to nije slučaj, razume se, nemam. Smatram da nijedna funkcija ne sme da se hrani i održava sama sobom. Postoje, naravno, pozicije u vlasti koje nose značajna ovlašćenja, što ujedno znači i veliki broj obaveza, ali sve to treba da je sankcionisano tako da je krajnji učinak rezultat široko prihvaćenog plana i proučene strategije, a ne incident moći koja se permanentno manifestuje kao preki sud. Zaista mislim da su ti termini moć i moćnici pomalo zastareli u svom značenju. Na sreću, nisam nikad težila da sopstvenim primerom imalo doprinesem njihovoj afirmaciji, ili obnovi. Svoj dramski ciklus ovog leta ste krunisali dramom “Don Krsto”, koja govori o jednom nadarenom primorcu iz Crne Gore koji beži iz skučenosti i svakidašnjice malog mesta u “veliki svet”. Ali to nije sreća i on opet priželjkuje monotoniju iz koje je pobegao. Kako, u skladu sa svojom dramom, doživljavate svoj životni izgon od Dubočaka, preko Sremskih Karlovaca, do Beograda? - Da, u drami Don Krsto istraživala sam donekle i tu često obrađivanu, ali ipak neiscrpnu temu nostalgije. Poznajem čoveka iz naših krajeva koji živi na nordijskom severu i žali se na sterilnu čistoću grada u kojem stanuje. Sanjam beogradsku vrevu, metež pijace, najlon kese koje raznosi vetar i veša ih na krošnje drveća i probudim se sa osmehom. A od čega ste pobegli?, pitam ga u šali. Pa, pomalo i od toga, smeši se on. U nekim delovima u inače malom broju sačuvanih spisa Krsta Ivanovića, iz Venecije, provlači se i nostalgična intonacija, ili sam je ja možda učitala. Ta, nama tako svojstvena i poznata čežnja za onim što je prošlo, iz čega smo milom, ili silom izmešteni, bilo da je to predeo, društvo, ili ljubavna veza, to osećanje žudnje čak i za onim od čega smo jednom pobegli, kod njega se najpre čita kao izvesni otpor prema sredini u koju je izbegao. Zanimalo me to njegovo prigovaranje Mlečanima da su previše okrenuti zabavi, da u svojoj omiljenoj umetnosti, operi, traže samo površna golicanja svoje frivolnosti, a da ih svako ozbiljnije poniranje u poetsku suštinu zamara. Analizirajući njemu savremene ideje, ličnosti i događaje i poredeći ih sa njegovim gledištem o njima, shvatila sam da se on, bežeći od neumitnog rezona zrelosti, od skepse i razočarenja, zapravo u mislima panično vraćao u svoju mladost. Bežao je od strogosti poznih godina, u ranije doba nesputane radoznalosti, energije, mašte i sanjarenja o nepoznatom svetu. Sopstveni primer mi u tome nije mogao biti baš neka inspiracija. Moje pamćenje iz detinjstva ne obuhvata mesto mojeg rođenja, već počinje u Vojvodini, kud sam sa rodbinom preseljena kao dete. Tako da tu promenu ne mogu smatrati ni izbeglištvom, ni izgonom, jer je moje učešće u tome bilo pasivno. Dubočke, kao rodno selo, otkrila sam tek kasnije, kao srednjoškolka i naknadno sam se srodila s njim, a Vrbas i Sremski Karlovci su gradovi mojeg školovanja, pri čemu ovo drugo smatram užim zavičajem svih mojih planova za kasnije poduhvate, uključujući i studije u Beogradu, za koji sam i tada, kao gimnazistkinja, odlučila da ću se svim silama truditi da bude grad mog životnog staništa. Reč je, dakle, o dosta prirodnim prelascima iz mesta u mesto, bez nekih dramatičnih zaokreta. “Car Edip” je, sudeći po kritikama, dobio u vama jednog osobenog tumača. Šta vas je navelo da ovu antičku tragediju pretvorite u savremenu političku dramu? - Kad se bolje pročita Sofoklova tragedija Car Edip, vidimo da je to zapravo politička drama po svim definicijama za taj žanr. Tragedija o ljubomori bogova na jednog uspešnog vladara koji je nadmudrivanjem božanske samovolje obezbedio sebi poziciju da uspešno izvede i neke smelije reforme u svojem carstvu. Uvređeni bogovi aktiviraju neke bombe svojih gnevnih proročanskih predviđanja i ne samo što ga svrgnu s vlasti i tako ga surovo kazne za njegovo oglušenje o zapovesti bogova, već tu kaznu komponuju tako da ga ogade i najvatrenijim pristalicama. Opako, nema šta, zar ne? I zvuči tako savremeno po svojoj šakalskoj efikasnosti. Vidite i sami da nije bilo potrebno da se mnogo udaljavam od Sofoklovog originala da bih se domogla današnje konotacije. Nema tu nekog nasilnog osavremenjavanja, kako bi rekli kritičari. Zlo je, nažalost, živo u svim vremenima. Serum protiv njega još nije izmišljen. To se najbolje vidi po tome što nas je gledalište u ovom eksperimentu u potpunosti razumelo i podržalo. Šta je za vas najbolja promena, najveći boljitak u Srbiji u vremenu koje je obeležila demokratska vlast posle 2000. godine? - Ozbiljan pomak u shvatanju ljudskih prava i otvorena mogućnost javnog dijaloga, bez obzira na to što se u našem rečniku dijalog čita kao najšira skala psovki, vređanja i prljavih kleveta koje idu i do morbidnih izmišljotina koje se hladno izriču. Valjda će se jednog dana neko naše pokolenje sećati sa stidom i nevericom ove faze forumskog izlaganja. Ipak, da bi se dotle došlo, trebalo je najpre obezbediti podijum za početak. Može li neko ko je toliko svojim delom postao deo srpske kulture, kao političko biće, da bude miran pred činjenicom da se za kulturu iz godine u godinu izdvaja sve manje sredstava iz nacionalnog budžeta? - Ne, ne verujem da to može mirno da posmatra iko ko ima potrebu za kulturom, a kamoli neko ko je profesionalno vezan za tu oblast. Smatram, i to u svakoj prilici ističem, da nebriga za kulturno biće društva najteže podriva njegove temelje. Ukupno siromaštvo kakvo je, nažalost, naše, jeste razlog i nemaštini u kulturi, ali ne može da bude opravdanje. Nestašice i glad mogu, simbolično rečeno, da se utole i bogatim prinosom tokom jedne dobre rodne godine, a razmislimo o tome da li je moguće uspešno povratiti kulturno opustošenu i zaostalu sredinu i za deceniju i više, a svaki izgubljen dan se na kulturi vidi kao dubok ožiljak. Da li ste u karijeri osećali problem muškog sveta koji i dalje vlada u svim oblastima života? - Ovo što ja radim i kako živim, ne doživljavam kao neku karijeru. To mi zvuči nekako odviše gordo. Poslovi kojima se bavim su međusobno dosta srodni, a ne dele se na muške i ženske. Bilo je, verovatno, i situacija na koje je različito delovalo to što sam žena. No, ja ipak svoje neuspehe ne pripisujem toj činjenici. Zluradost iz nemoći, zavist, profesionalnu ljubomoru i druge osobine iz tog opširnog arsenala ljudskih svinjarija, ne razvrstavam po rodnom poreklu. Svejedno mi je da li neku nemoralnu rabotu čine žena ili muškarac; vređa me njen osnovni impuls. Ipak, ovo jeste, kao što kažete, muški svet. Mada mi je teško da se opredelim da li to više osećam kad neko naglašava sposobnosti neke žene kao izrazito ženske, što je svojevrstan pleonazam, u kojem se naslućuje i prizvuk izvesnog vrednovanja, ili pak kad se žene nominalno favorizuju da bi se ispunila kvota, što, opet, na kraju krajeva, doživljavam kao donekle iznuđen ustupak. Jednom sam, čekajući na red ispred tezge sa povrćem, čula cenkanje sredovečnog prodavca i znatno starije gospođe koja je upravo zastala da svoja već prilično otežala kolica za pijacu dopuni svežim paprikama, ali joj cena nije odgovarala. Pa to ti bre raste u bašti, korila je prodavca, ne prodaješ lekove, šta si se tu stiso ko neka baba, budi muško, spusti malo cenu. Prodavac je, međutim, izdržao u ulozi babe i suspregnuvši svoj muški ego, prodao joj paprike po ceni koju je tražio. Eto još jedne gubitnice u muškom svetu, pomislila sam, bez obzira na žrtvu koju je prinela navodeći sebe kao negativan primer.