Matičina kuća knjige

Ko god dođe u nacionalnu biblioteku, u bilo kojoj zemlji, osim nekoliko izuzetaka, i pokuša da vodi njen ukupan posao, mimo svih poznatih nedostataka, ponajviše će se mučiti s nedostatkom prostora. Nije lako razvrstati, stručno urediti i namestiti sve što se objavljuje u jednoj zemlji, sve na jednom mestu, tako da bude dostupno istraživačima raznih zanimanja. I teško je, svuda, na bilo kojem jeziku, onima koji se pitaju, objasniti koliko je to važno za prosvećivanje, kulturu i nauku, za sve što uzdiže duh i duhovnost. Ko pristane da pomenute radnje obavlja u Biblioteci Matice srpske, zadužbinarski zasnovanoj u Pešti 1826, preseljenoj u Novi Sad 1864, matičnoj za Vojvodinu od 1948, s obaveznim primerkom svih štampanih stvari iz Srbije, potom obe Jugoslavije, pa ponovo Srbije, danas s više od tri miliona publikacija, središnom mestu raritetnih štampanih i rukopisnih knjiga, srpskih ali i ostalih, s višejezičnom vojvođanskom Zavičajnom zbirkom, s izdanjima koja razmenom poručena stižu iz pedesetak zemalja, s referalnom povezanošću sa stranim i domaćim bazama podataka, s potpunim međunarodnim indeksima naučnih citata, s elektronskim katalogom koji će uskoro imati milion zapisa, prvi u Srbiji, koji je osnova Virtuelne biblioteke Srbije koju vodi Narodna biblioteka u Beogradu, s osmišljenom izdavačkom delatnošću, sa svakodnevnim i uspešnim susretanjem tradicije i savremenosti, kao što su u njoj naučnici i studenti, pet hiljada godišnje upisanih, svi u Biblioteci Matice srpske, najstarijoj srpskoj nacionalnoj knjižnici i prvoj javnoj naučnoj biblioteci u Srba, bez koje ne bi mnogi Matičini i univerzitetski projekti bili urađeni, i tako redom, ko se, dakle, odvaži da u takvom zdanju sa sto i pedeset u njemu zaposlenih bude domaćin – teškoće njegove će prekriti zadovoljstvo što je na mestu kakvog malo gde ima. U rečenoj i nabrajačkoj rečenici to se samo sobom oglasilo i ne traži svedoka. Jedino u ovakvim kućama bez razmirica žive reči koje su izgovorili i napisali ljudi sa svih strana sveta. Da bi takve reči išle slobodno, knjigama ne sme biti tesno. Ko pristane da se osamnaest godina podiže kuća za knjige, za sva kulturna dobra u Biblioteci Matice srpske, moći će, na završetku, u depešama, kratko i resko, da saopšti kako je bilo – ne bi li drugima lakše bilo. Za knjige su nam otvarali ratna i zamračena skloništa. Nudili su za časopise i novine katakombe pod Tvrđavom i podrume u Podbari. Gradonačelnik koji je u zanosu mislio da će mu budžet puniti fabrika sveća, desetak puta je uvećao kiriju. Član osmočlanog Predsedništva Jugoslavije na radilištu u pustoj zgradi koju smo obnavljali (i obnovili) ukinuo je majstorima struju i vodu. Rektor pod kontrolom istog dizao je na noge univerzitetski svet da brani “Češki magacin” od knjiga. Pokrajinski predsednik je tačku dnevnog reda o gradnji Biblioteke najavljivao: Evo još jedne neprivredne investicije na grbači radnih ljudi i građana. Odluke o gradnji su doživljavali kao tek izvađene zube (bez anestezije). Menjani su generalni i detaljni gradski planovi. U zemlju nismo mogli od podzemnih voda. Tri meseca su ih pumpe izbacivale. Pri tom je Matičina (ova u kojoj smo) zgrada počela da tone. Kada je zakopan temelj, mesecima su arheolozi kokošjim perima skidali zemlju. Nismo smeli uvis. Poštovali smo urbanističke uslove i videli koliko se dugo radi s dozvolom, građevinskom, a koliko kratko bez nje. Dobili smo ravan krov da gledamo kako u dvorištima niču okrugle kuće za tašte i svastike. Beogradski visoki činovnik žustro se bunio u ministarstvu. Govorio je da smo počeli gradnju na njihov račun, jer nije posle ujedinjenja iz tri dela video budžetsku pritoku sa severne strane. Wegov ministar je govorio: Ja sam ovde da ti manje dam. Kada je drugi ministar donosio novac u torbi, nismo mogli ni čep za oluk da kupimo. Čilere smo u sankcijama dobili iz Beča preko Mađarske, Rumunije, Bugarske, možda i Grčke, ali sigurno i na kraju – preko Makedonije. Najviše miliona maraka za zgradu namenjeno je na početku 1993, ali su otišle u niz nula pored lika pesnika Zmaja na novčanici. Da je u zgradu za reči uloženo novca koliko je dato obećanja, ne bi njeno podizanje trajalo celo punoletstvo. Od onog građevinskog materijala što ga je Sizif valjao uza stranu, jedino je teže na početku glavarskih mandata objašnjavati šta je Matica srpska sa svojim ustanovama. Kada shvate da je to original, uređen posebnim zakonom, na njihova mesta stižu drugi. Pa sve iz početka. Da nije neko rekao NIP, naša zgrada bi verovatno bila završena i opremljena Nekad Ili Posle. Malo je ko u opštoj nemaštini, u ratnim prilikama, u sankcijama i svemu što je nehumorno, zidao biblioteku kao mi. Međutim, sve je to sada pod lišćem koje pada na krov. Čuo se tek odjek nevolja na putu do kulture. To nije naš izum. To je opšta pojava. Ko je sve kazano podneo, danas može reći s naročitim zadovoljstvom da Biblioteka Matice srpske spada među nekoliko nacionalnih biblioteka u svetu koje nemaju problem s prostorom. Na 4.300 novih kvadratnih metara, na četiri nivoa, na dvadeset kilometara (da ponovim: dvadeset kilometara) metalnih polica u (pokretnom) kompaktnom smeštaju, gde stižu obavezni primerci i sve obimniji pokloni jer mladi čim naslede stan ili kuću, najpre iznose knjige, gde su čitaonice, radne prostorije, posebne i zavičajne zbirke, legati, knjige, časopisi i novine, mašinske sale s modernim uređajima za klimu i ventilaciju, u svemu što kao lepo projektovan dodatak s postojećom Matičinom zgradom čini celinu, u prosvetljenom i povezanom katalogu, tu, gde je bila malopređašnja s dobrom namerom i poukom priča, useljavaju se kroz vekove štampane rečenice, mape, kasete, diskovi, sve što se čita, sluša i gleda. Samo još da prilazi Matici budu uređeni, da se oko nje može slobodno hodati, da njena zgrada bude rekonstruisana i ukrasno osvetljena, da se uredi parking, da najstarija srpska ustanova kulture i nauke nije kao sada zaklonjena. Ko ovako govori, zahvalan svima koji su pomogli da Biblioteka dobije novu kuću, zahvalan svima koji su danas s nama u lepom raspoloženju, može po uzoru na Crnjanskog reći da mu je u ovom trenutku Novi Sad beskrajni krug u čijem je centru Matica srpska. (Izgovoreno na otvaranju nove zgrade Biblioteke Matice srpske, 23. XI 2007)