Sudari u srednjem krugu

“Zapadna posthladnoratovska politika demokratizacije i vesternizacije Rusije doživela je neuspeh” – tvrdi se u izveštaju briselskog Evropskog saveta za međunarodne odnose. – „Ta strategija je sada u dronjcima. Moskva je ta koja određuje tempo u odnosima između EU i Rusije. A Rusija je sve moćnija, sve manje kooperativna i sve teža za nagodbu.” Pošto Moskva preti vetom u Savetu bezbednosti UN da bi osujetila politiku Zapada prema Kosovu, a Evropu drži kao energetskog taoca, Brisel deluje bespomoćno, smatraju autori ove analize. Iako je privreda Evropske unije 15 puta jača od privrede Rusije, a evropsko stanovništvo tri puta brojnije od ruskog, „Brisel se stalno oseća nadigranim”. Evropa nema ni jedinstven pristup Rusiji. Jedni su za to da se Rusija „obuzda”, a drugi propagiraju komplementarnu „međuzavisnost” EU i Rusije. Rusi bi ovu ocenu, uprkos nekim malicioznostima (Rusija ponovo postaje prepredena i opasna, čim ne sledi Zapad) mogli smatrati laskavom. Samo, „strategija u dronjcima” za Lavrova je nešto drugo: „suočavanje sa trenutkom istine”. Zapad razvoj demokratije u Rusiji, osobito u toku Putinove vladavine, po pravilu poistovećuje sa stepenom podređivanja Rusa zapadnom sistemu vrednosti, pri čemu su u fokusu prevashodno demokratija i ljudska prava. Rusija je, procenjuje se, iz toga sistema izazovno „iskočila” kad je Putin u februaru, na Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti, u Minhenu, oštro kritikovao osiono ponašanje SAD na međunarodnoj sceni i američku globalnu strategiju. Danas se taj govor smatra vododelnicom u odnosima između Rusije i Zapada. Već u martu briselski Evropsko-ruski centar, na čijem je čelu lord Pedi Ešdaun (koji je, eto, preko Bosne stigao i u centar Evrope), sproveo je u Rusiji anketu – da ilustruje ono što se sada tvrdi: da je većina Rusa odbojna prema zapadnim demokratskim uzorima. Samo 16 odsto ispitanih želi potpunu vesternizaciju, a 75 odsto smatra da je Rusija samosvojna evropsko-azijska zemlja. Oko 26 odsto anketiranih veruje da Rusiji najbolje odgovara Putinova „suverena demokratija”. Dve trećine Rusa daje prednost jakoj državi, koja štiti građanina, nad liberalnom demokratskom državom, koja garantuje građanske slobode. Nije tvrdoglav samo Putin, nego i narod. Događaji koji su usledili, bilo da su iz političko-bezbednosne ili privredne oblasti, odrazili su, s jedne strane, pojačano zapadno nespokojstvo, a sa druge punu samouverenost Rusije. Sadržali su pri tom premise hladnoratovskog ideološkog nasleđa i to, stiče se utisak, više na razočaranoj zapadnoj, nego na ofanzivnijoj ruskoj strani. Nije obnovljen dugoročni sporazum o strateškom partnerstvu (zbog poljskog veta), a saradnju u energetici prate optužbe da Rusi koriste energente kao političko oružje. Izbio je spor oko izgradnje američkog raketnog štita u Poljskoj i Češkoj. Odnosi sa SAD, ali i sa EU, zaoštrili su se zbog Kosova i ruske politike na Balkanu. Rusi su najavili da se povlače iz Sporazuma o konvencionalnim snagama u Evropi iz 1990, jer ga NATO ni do danas nije ratifikovao. Putin smatra da NATO previše „pokazuje mišiće” na ruskim granicama i kaže da Rusija zna kako da uzvrati ravnom merom. Nema sastanaka Saveta NATO – Rusija. Upleten je čak i OEBS: neće slati posmatrače na ruske izbore, jer, tvrdi, Rusija nije dovoljno kooperativna. „Fajnenšel tajms” je ovih dana odnose između Zapada i Rusije predstavio kroz tri koncentrična kruga. „U najužem, domaćem, krugu EU i SAD nemaju šta da traže”, jer su tu Rusi posebno osetljivi, a u najširem, u kome su Bliski i Daleki istok i potencijalne nuklearne pretnje, Putin je spreman na saradnju. Problem leži, smatra list, u „srednjem krugu”, gde su sudari najizraženiji zbog sučeljavanja interesnih sfera i zbog podrške Rusije Srbiji i Republici Srpskoj. Na tim pitanjima Rusija je u stanju da „uzdrma evropsku bezbednost”. Rusi ne veruju u obnovu starog ili stvaranje novog hladnog rata. Niti Rusija preti Zapadu, niti postoje ideološke osnove za novu hladnoratovsku konfrontaciju. Ali, Rusi veruju da je Zapad i dalje, previše dugo, opijen „pobedom u hladnom ratu”, a pri tom uočavaju da nekadašnja zapadna monolitnost više ne postoji. Zato se, u nedostatku dijaloga sa EU ili sa NATO-om, usredsređuju na saradnju sa svakom zemljom ponaosob, makar Zapad u tome i video „sistematsku politiku prinudnog bilateralizma”. Kremlj se u ideologiji drži Putinove teze o „suverenoj demokratiji” i odbija da se Rusija tretira kao zemlja kojoj je, za unutrašnji razvoj, nužan nadzor zrelijeg partnera. Pokazalo se da se neke zapadne negativne ocene i učestala „svedočanstva o kvalitetu demokratije” često koriste kao sredstva spoljnog pritiska, primećuju ruski analitičari. Sve je to iritantno po Zapad. A ne liči na strategiju koja je smišljena samo za rusku predizbornu kampanju.