Guste tekelijanumske magle

Pet i po decenija zapušten i napušten, budimpeštanski Tekelijanum, posle Hilandara najveća srpska zadužbina izvan matice, 13. januara 2007. trebalo je da počne – novi život. Obnovljeni Internat na trećem i četvrtom spratu, sa 13 soba i 92 ležaja, savremenom kuhinjom i po osam tuš-kabina sa posebnim toaletima, čiju traku je svečano presekao mr Bojan Pajtić, planirao je da prve goste primi već za nekoliko dana... Deset i po meseci prošlo je od tada, a prag najčuvenijeg srpskog prosvetnog zavoda iz 19. veka (iz kojeg je, između ostalog, nastala i Matica srpska), do dana današnjeg – još niko nije prešao! Zavod je i dalje zatvoren?! Na pitanje – zašto pomenuti deo Zadužbine ne radi? – direktor Internata Miroslav Šešević, paroh budimpeštanski, za NIN je rekao da on nije kompetentan sagovornik za ovu temu?! Episkop budimski Lukijan (Pantelić), koji je predsednik Patronata Zadužbine, kada smo mu se prošle nedelje u Sentandreji obratili, bio je zatečen. “Nisam pripremljen da o tom pričam. Može lž u ponedeljak”! I iz Matice srpske, čiji prvi čovek je uvek potpredsednik Tekelijanuma (po dobrotvorovom zaveštanju), stigao je usmeni šturi odgovor “o nedovoljnom poznavanju aktuelnih teškoća s kojim je Zavod trenutno suočen”. Inače, prethodni, nedavno preminuli čelnik Matice Božidar Kovaček bio je neumorni akter ponovne revitalizacije Tekelijanuma! Za sve to vreme, kao i godinu dana ranije, u protokolu boravka svake državne delegacije iz Beograda u Budimpešti (od ministarskih do privrednih), predviđena je, između ostalog, poseta i – Tekelijinom zavodu. Obećavano je sve i svašta, a realizovano uglavnom ništa. I tako do sledećeg dolaska i – novih obećanja! Za neke od tekelijanumskih “teškoća” činilo se da je u tom trenutku bio dovoljan i telefonski poziv sa odgovornog mesta u vlasti Srbije, kolegi po rangu u severnom komšiluku, i da se problem reši... - Četiri meseca čekali smo saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture Mađarske da Zadužbini dozvoli povratak nekadašnje namene. To odobrenje, uz projektnu dokumentaciju i novi zahtev, priložili smo Samoupravi Petog glavnogradskog kvarta, Lipotvaroša (kome Tekelijanum teritorijalno pripada). Predmet nam je vraćen kao nekompletan! Eparhija je potom promenila pravnika, smatrajući propust njegovim – rekao je za NIN ovog puta pripremljeniji vladika Lukijan, ističući da su mađarske vlasti, pored pomenutih, imale i dodatnih zahteva, obrazloživši ih promenama važećih standarda Evropske unije čiji su članovi. U renoviranje dve i po hiljade kvadratnih metara od četiri, koliko pripada prvom delu zgrade (ceo kompleks obuhvata 8.600 kvadratnih metara), novac je jedino uložila AP Vojvodina. I to gotovo 250.000 evra! Vlade Srbije i Mađarske, uprkos ponovljenim pozivima, nisu se odazvale da pomognu! Za drugu fazu radova, rekonstrukciju prvog i drugog sprata (već je započeta), u kojoj se nalaze dvokrevetne sobe (svaka sa kupatilom i čajnom kuhinjom), za smeštaj pitomaca koji će se školovati u Budimpešti, vojvođansko Izvršno veće ove godine uložilo je dodatnih 100.000 evra, a prvu donaciju od 35.000 evra, za ugradnju lifta, uputilo je i Ministarstvo kulture Republike Srbije. U trećoj, poslednjoj fazi, kompletno će se restaurisati prizamlje – aula za održavanje kulturnih programa, sala za konferencije i foaje. Do sada je prikupljena svega petina potrebnog novca. Kada se to okonča, ponovo sledi birokratski “maltretman” za dobijanje dozvola za rad... Ali, to je tek prvi deo priče o magli koja okružuje Zadužbinu. - U drugom delu Tekelijanuma nalazi se 41 stan(!) koji treba otkupiti od mađarske države po tržišnoj ceni. U čak 18 stambenih jedinica crkva je formalni, ali ne i stvarni vlasnik, jer njihove korisnike, kao državljane Mađarske, štiti Zakon o stanarskom pravu. Da bi ih iselila, SPC mora da čeka novi zakon (ili modifikaciju starog), odnosno, da im pronađe (i kupi, naravno), stanove istih kvadratura na lokacijama koje oni budu želeli. To je preskupo, a Eparhija budimska nema ni novac za to. A bez prodaje, ili rentiranja, stambenog dela Zadužbine (u čijem je prizemlju nekada radila i fabrika dugmadi!) – studentski Internat ne može da se izdržava. Čak i kada bi od “sutra”, kao nekada, počeo da prima nove pitomce, od njihovih mesečnih uplata Zavod ne bi mogao da plati ni polovinu režijskih troškova. A gde su ishrana, udžbenici, školarina, stipendije! Time bi već na startu bio pogažen jedan značajni deo dobrotvorovog testamenta da “tekelijanci” imaju besplatan stan, hranu i udžbenike! – istakao je protojerej Lazar Pajtić, okružni namesnik budimski i mohački. ... Posle pet i po decenija zapuštenosti i napuštenosti, Internat Tekelijanuma renoviran je i vrlo moderno opremljen, dok se ostali delovi rade, ali Zavod je i dalje – napušten. Talac je zatvorenog kruga slatkorečive retorike s najviših mesta i čvrstih bezosećajnih paragrafa sa istog nivoa. Razlika je jedino što je drugi nivo – obavezujući!