Kad ima mnogo generala

Nekoliko puta sa najviših mesta u našoj vojsci rečeno je da se ne mogu povećati plate zaposlenih, pošto bi se istovremeno morale povećati i vojne penzije, a za sve nema para. Oni kažu da ne bi bio problem da se povećaju plate za 15 aktivnih generala, ali kako kad imamo, po ministru 756, a po načelniku GŠ 827 generala u penziji i još više od 50.000 ostalih vojnih penzionera. Kažu i da na penzije ide 30 odsto vojnog budžeta, te da je rešenje da se ti penzioneri „presele” iz Krunske (Proleterskih brigada) u Nemanjinu – na republički fond. Zlonamerni bi rekli kako ispada da bi najbolje bilo da se prvima smrkne, da bi drugima svanulo. Ali ima principijelnijih pitanja. Prvo, zašto se ne mogu povećati „plate i druga novčana primanja”, dakle i penzije. Zašto se ne mora i ono što se mora, što je zakonom uređeno, ponižavajući čitavu vojnu profesiju. Drugo, ko je, kada i zašto odlučio da se od jeseni 2000. plate i penzije nezakonito obračunavaju i tako prepolove, a sve to prolazi bez pobune iz vojnog vrha i bez odgovornosti za bezočno kršenje ljudskih prava i politički voluntarizam najniže vrste. Zar je moguće mirno preći preko gole činjenice da su prosečne zarade u Republici od septembra 2000. povećane deset puta, a primanja u vojsci i penzije samo četiri puta. Treće, kako to da nema para, kada za sve druge, što su takođe na „državnim jaslama”, ima para. Četvrto, Ustavni sud će uskoro morati da odluči o predstavkama kojima je osporena zakonitost odluka minist(a)ra o vrednosti boda za obračun plata i drugih primanja. Branimir Bajić, umirovljeni pukovnik, Novi Beograd