Braća po vrsti inteligencije

U prvom delu Autobigrafije o drugima Mihiz opisuje kako je počelo njegovo poluvekovno prijateljstvo saglasne nesaglasnosti sa Dobricom Ćosićem, akademikom, koji će svojim književnim delima obeležiti drugu polovinu 20. veka. Autor Korena, Vremena smrti, Vernika, Grešnika i desetine drugih romana je, pak, posvetio knjigu Prijatelji, pre svega njima iz Simine 9a. Govoreći o Borislavu Mihajloviću, ispisao je odu jednom prijateljstvu, nazvavši Mihiza intelektualcem koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio među prvima po zračenju na svoje savremenike, moćan da sledi i prestiže svoje doba, slab prema gestu i stilu... Lenj za svoje delo, vredan za tuđe... Improvizator iz lenjosti, površan zbog efektnosti, diletant iz svestranosti, neviđeni čitalac svakojakih knjiga i rukopisa. Po pameti i znanju, opštoj kulturi i obaveštenosti, jeziku i pismenosti, pamćenju i elokvenciji, mogao je napisati bar dvadeset tomova, a on napisa, valjda, nešto više od hiljadu stranica. Ali, Borislav Mihajlović Mihiz je pisac koji ima malo knjiga a mnogo pisaca... Mihiz i Dobrica su se upoznali 1946. godine u Omladinskom domu na Kotež Neimaru u Beogradu gde je Dobrica čitao svoju pripovetku, a Mihiz ju je veoma oštro kritikovao kao niskoliterarnu vrednost. Dobrica Ćosić je u to vreme bio član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a i odmah je prišao tom svom oštrom kritičaru, kako danas kaže, “zbog njegove ubedljivosti i sjajnog govorničkog dara. I iste noći smo postali prijatelji. To je trajalo sledećih pola veka.” Zbog čega ste se sporili Mihiz i vi? Postoji jedna priča da Mihiz nije više hteo da vas viđa kada ste postali predsednik Jugoslavije? - To nije tačno. Mi smo se suviše voleli i poštovali da nema toga ko je mogao da pokvari naše prijateljstvo. On mi je i tada dao podršku, iako je rekao da se ne slaže u svemu sa mnom. Kao što sam imao podršku i od Miće Popovića, a nisam imao od Matije Bećkovića i drugih koji su bili monarhistički opredeljeni i pošli drugim putem. Mihiz jeste bio i sa njima, ali nikada protiv mene. Uvek je bio moj prijatelj, uvek. Kod njega je vernost prijatelju bila značajnija i trajnija od vernosti idejama. Pa, ipak, sporili ste se, kako sami pišete? - Tačno je da smo se sporili početkom devedesetih godina, kada je počeo raspad Jugoslavije, povodom karaktera nacionalnog programa i nacionalnog pitanja. Mihiz je kao žestoki, agresivni, militantni antinacionalista, antikomunista, postao tajni savetnik Vuka Draškovića, koji je tada nosio, po mom mišljenju, najjaču destruktivnu energiju. Smatram da su srpsku opoziciju, kao energiju neophodnu demokratiji, upropastila dva militantna ekstrema, obojica u neku ruku došljaka, Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Srbijanstvo jeste politikantsko, ali ono nije sklono ekstremima, ratari i ravničari u Šumadiji, Pomoravlju i Vojvodini imaju partajski mentalitet u onom smislu u kojem je to pisao Slobodan Jovanović. Na moje čuđenje, i bolesni Mihiz je davao savete Vuku Draškoviću. I to niste mogli da mu oprostite? - Ne, ja sam mu to praštao. Praštao sam mu u ime našeg poluvekovnog prijateljstva, ali i u ime toga što je, pre nego je postao Draškovićev savetnik, napisao jedan sjajan, neobično mudar tekst o srpskom pitanju. Od pojedinca, to je najinteligentniji politički tekst o rešavanju srpskog nacionalnog pitanja. Ma koliko da smo bili ideološki različiti, Mihiz i ja smo jedan drugog sve razumeli i jedan drugom sve praštali. Ravnopravno smo razgovarali o politici, ekonomiji, ali i o umetnosti i sportu. Bili smo, sa Mićom Popovićem, u upravi OFK Beograda. A najpre ste pričali o ratarstvu? - Kad god se nismo duže videli, naš razgovor bi počeo o stanju useva, to jest kakve vesti on ima iz Banata o kukuruzu, a kakve ja vesti imam iz Šumadije o vinogradu i kukuruzu. Kad završimo sa tim agrarnim pitanjima, krenemo da razgovaramo o literaturi. Ili o politici. Mihiz je opsesivno voleo da govori o politici. O Titu posebno? - Bio je opsednut Titom. Tito ga je, u stvari, toliko mučio da nije mogao da prođe nijedan sastanak, nijedan naš dijalog, da on ne ispali taj svoj gnev protiv Tita. U svojoj knjizi “Prijatelji” ste zapisali: U mom doživljaju, Mihiz je najinteligentniji čovek koga sam upoznao. Zbog čega je on to bio? - Mihiz i ja smo bili braća po vrsti inteligencije. To je jedna eklektična inteligencija, vrlo prostrana, improvizatorska, koja je ispunjena radoznalošću. Kod mene više radoznalošću, kod njega više poricanjem. Uostalom, mislim da sam o njegovim sposobnostima u svojoj knjizi rekao sve što sam mislio, a što je on za života pročitao i znam da mu je bilo milo. Kada se čitaju Mihizova “Autobiografija o drugima” i vaša knjiga “Prijatelji”, jasno je da ste jedan drugog izuzetno uvažavali, a da se često niste slagali. Da li ste bili i bliski, intimni? - Bili smo toliko intimni da smo jedan drugom sve poveravali. Sve do te kobne 1991. godine, kada je on shvatio da treba agresivno, militantno, odlučno rušiti komunizam, a ja sam verovao da se samo evolucijom, bez prolivanja krvi, može doći do demokratskog poretka. Tu smo se razišli u shvatanjima, ali se nikada nismo razišli kao prijatelji. Podsetiću vas, kada sam 1984. godine osnovao Odbor za odbranu slobode, misli i izražavanja, što je bio prvi komitet za odbranu ljudskih prava na jugoistoku Evrope, Mihiz je bio u tom odboru. Moje nastojanje je bilo da zbližavam i institucionalno i organizaciono ujedinjujem različitosti. Nisam se trudio da budem samo demokrata, već i pluralist. To sam uspeo u Odboru, kao i u Srpskoj književnoj zadruzi gde sam ujedinjavao marksiste i antimarksiste, u pokušaju osnivanja Javnosti, što je sprečeno žestokom kampanjom, takođe sam hteo da ujedinim različitosti. Za mene je postojao samo jedan, osnovni kriterijum: građansko poštenje, inteligencija i dar. Inteligentnom i darovitom čoveku praštam zablude ili nazadne ideje. Tako ispada da ste vi, bivši revolucionar, bili protiv revolucionarnih promena početkom devedesetih, a Mihiz je to želeo. Kako je to čudno? - Moje iskustvo kao revolucionara je bilo porazno. Napisao sam roman Bajka, koji je bio moj obračun sa svim ideologijama 20. veka i sa sobom. Ta knjiga je na neki način bila moja katarza kojom sam se oslobodio da mogu da pišem kritički o svome vremenu i svojoj ideologiji koju sam razumeo kao političku religiju. Tome sam posvetio ciklus Vreme smrti. Ima li smisla boriti se po svaku cenu? Za mene je to centralna, esencijalna dilema srpskog naroda. I ja sam je prvi primenio prema našoj revoluciji. Grandiozno je pitanje u moralnom i životnom smislu, ima li smisla boriti se za slobodu tako što ćete dati 100 Srba za jednog Nemca? Ja sam to doživeo, bio sam čovek koji se borio po tu cenu i znam dramu te borbe koju sam iskazao u Gvozdenu. Rano sam shvatio da je vlast jedina moć koja raste upotrebom, da je ona ne samo nasilje, već i mogućnost za najtežu, a istovremeno i najlakšu korupciju ljudi. I ako vlast dođe revolucijom, ona postaje neograničena, ona se primi u totalitetu, pa tako totalno ugrožava i moral i ličnost koja upotrebljava tu vlast. Zato sam bio protiv revolucije devedesetih godina. Čim sam došao na mesto predsednika Jugoslavije, odmah sam raspisao izbore da bismo na izborima, demokratski, oborili Slobodana Miloševića. To je bio moj uslov i on je pristao na njega jer sam ja tada imao podršku i Amerike... Šta je bio Mihizov poriv da sada on zagovara revolucionarne promene? - Mihiz je pored cele svoje dotadašnje biografije, imao ambiciju za ulogom. Kao i ceo moj krug iz intelektualne zajednice Simina 9a. Svi smo mi hteli i živeli za neku javnu ulogu. Mihiz je osetio da je došlo vreme za njegovu političku ulogu i u svom antikomunizmu, u svom poricateljskom raspoloženju, on je tražio najekstremniju opoziciju. Tada je to bila najmilitantnija, Draškovićeva opozicija. Mihizu je to bila prilika da odigra jednu nacionalnu ulogu. Kada je propala pozicija na kojoj je stajao, on je pao u depresiju. Kako je došlo do toga da Mihiz dramatizuje vašu knjigu “Vreme smrti” i da se to kao “Kolubarska bitka” sa velikim uspehom igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? - Ja sam bio veliki protivnik promene autohtone forme romana u dramski tekst, odnosno pozorišnu predstavu. Jednom je to uradila Soja Jovanović i bilo je očajno. Međutim, jedne godine Mihiz izgubi na kartama silne pare i zove me telefonom. Najpre, treba znati da je on mene oslovljavao sa Dobrivoje. I kaže on: - Dobrivoje, imam da ti saopštim sledeće. Od sada, sve moje račune u kafani ti plaćaš. Do sada sam, kao što znaš, sve račune ja plaćao. Ja sam finansijski propao, moram da prodajem slike i ikone, a ne mogu da vratim dug, pa tražim od tebe da mi dozvoliš da dramatizujem tvoj roman Vreme smrti, Kolubarsku bitku, na primer. Odgovorio sam mu da to ne volim i ne želim, objasnio zbog čega, ali on mi je rekao kako strašno grešim jer će to neko uraditi, i to na moju štetu, a ako on to uradi to će biti u moju korist. Razume se da sam mu dozvolio, jer on je bio moj prijatelj, i predstavu je režirao Arsa Jovanović. Pokazalo se da je publika u velikom broju dolazila na tu predstavu i da je ona imala velikog uspeha. Kako smo se hvalili Poslednji susret Dobrice Ćosića sa Mihizom, autor Prijatelja je zabeležio pod datumom 20. avgust 1997. četiri meseca pre no što će Mihiz umreti. Mihiz se u jednom trenutku obratio Dobrici: ...Želim danas da jedan drugom ne kažemo nijednu kritičku reč. U pola veka našeg prijateljstva nas dvojica smo jedan drugom bar stotinu puta pobrojali sve mane i poroke i izrekli sve kritike. I koje zaslužujemo i koje ne zaslužujemo. Danas hoću samo da se hvalimo. Obojica smo mnogo dobrog uradili. Ti si više od mene uradio, ali ni ja nisam malo uradio. “Uradio si više no što naši savremenici zaslužuju. Ti si, Boro, više za druge uradio no za sebe.” To je, verovatno, tačno. Ali, to nisam činio samo iz dobrote. Meni je bilo lakše da radim za druge nego za sebe. Tako je tekao naš poslednji razgovor. Najpre je on ishvalio mene. Izdašno i samouvereno. Opravdao mi sve zablude i pogreške. Za sve što mi je zamerao i zbog čega me je kritikovao, sada je iznalazio opravdanja. I ona koja ja nemam. Rastužio me je takvom velikodušnošću. Stao sam ja njega patetično da hvalim; slušao je, pa me je prekinuo: “Pusti me, molim te, da ja sebe hvalim. Ti si jedini čovek, jer je Mića umro (Mića Popović, slikar, prim R.S.), pred kojim mogu da se hvalim i koji hoće da me sluša. Dve godine ja samo sebe ružim i ćutim...” Elokventno je ishvalio svoje književno delo i sebe u svom vremenu. Manje izdašno no mene, ali ni takva pohvala nije bila skromna. Ja sam ga popravljao u ocenama, ubeđeno uveličavao njegove vrline, dar, značaj. “Ti si, Boro, napisao jedinstvenu knjigu u srpskoj književnosti – Autobiografiju o drugima. To je zavetna knjiga našeg naraštaja. To su srpski Antimemoari.” Kada sam ishvalio Autobiografiju o drugima, obratio mi se: “Pesme si mi zaboravio.” Nisam. Iz celokupne srpske poezije posle Drugog svetskog rata, pamtim samo dve tvoje strofe... Počeo sam da mu ih recitujem, ispravio mi je jedan stih, pa je rekao: “Dosta je Dobrice, od tebe meni, i tebi od mene. Lepo si me hvalio. Uživao sam slušajući te. A sada, idi. Pozdravi Božicu i Anu.” Ispratio me je do vrata, rukovali smo se, lanac na njegovim vratima je zveknuo. Pošao sam niza stepenice, uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom. Zaplakao sam. To je, svakako, naš poslednji susret, čekam da mi Žika (Živorad Stojković, prijatelj iz Simine 9a, prim. R.S.) javi da je umro. A šta mi je rekao o svojim rukopisima, šta se sa njima dogodilo, neću da kažem. Wegovi čitaoci i poštovaoci nemaju mašte da odgonetnu tu tajnu. Sudbina njegovih rukopisa je adekvatna ljudskoj sudbini i dokaz Mihizove tragične veličine.