NATO brine Srbiju, Srbija brine NATO

Nakon izjava premijera Koštunice da NATO na Kosovu pravi svoju državu, u sedištu alijanse u Briselu vlada zabrinutost za odnose sa Srbijom. Zvaničnici alijanse izjavljuju dopisnicima da „komplikovanu i napetu situaciju u Srbiji, posle nekoliko meseci, prate poruke koje nisu prijateljske prema NATO-u”. Oni zapažaju da su u srpskoj javnosti sve glasniji protivnici ulaska Srbije u NATO. U isto vreme, portparol Yejms Apaturaj kaže da „NATO želi da produbi saradnju sa Srbijom”. To bi trebalo da znači da NATO želi da se proširi i učvrsti na Balkanu i da, zbog toga, ima jake geostrateške interese da sarađuje sa Srbijom. U briselskom štabu se očekivalo da će sa Srbijom „ojačati elementi saradnje” u okviru Partnerstva za mir i Saveta za evroatlantsku saradnju. Ali, „to se nije dogodilo”. Još nije, objašnjava se, potpisan bezbednosni sporazum, koji se odnosi na razmenu poverljivih podataka, nema saradnje u okviru Partnerstva za mir, a nema ni srpske misije u NATO-u, premda je NATO otvorio svoju misiju u Beogradu. Ako se kaže da poruke iz Beograda nisu prijateljske, implikacija je da su one odbojne, hladne, nekooperativne, obeshrabrujuće, zbunjujuće, pa čak i neprijateljske. Pri tom se gubi iz vida da izlivi prijateljstva (ako je ono postojalo u nekoj diplomatskoj formi) ne mogu biti prikladni sadašnjoj situaciji. NATO se, kao organizacija, već politički opredelio za „nadgledanu nezavisnost” Kosova, odnosno za komadanje Srbije, pre nego što je Savet bezbednosti UN rešio kakav će biti status južne srpske pokrajine i pre nego što je Evropska unija zauzela o tome zajednički stav. Šefovi diplomatije NATO-a su odlučili da će alijansa – kako je rekao Jap de Hop Shefer – „delovati protiv svakog ko bi pokušao da pribegne nasilju”. Ako se zna da je NATO sve vreme držao stranu kosovskih Albanaca, upozorenje da će delovati „protiv svakog” pre je upućeno Srbima, nego onima čiji se secesionizam štiti. Je li to prijateljska poruka Srbiji? Ako, dakle, Srbija zabrinjava NATO, i NATO sve više brine Srbiju. U našoj javnosti se postavlja pitanje da li u ovakvoj, po Srbiju teškoj, međunarodnoj situaciji treba odnose sa NATO-om stavljati u prvi plan, budući da o članstvu naše zemlje u alijansi tek treba, jednog dana, da se odluči na referendumu. Čini nam se da to liči na suvišno zataškavanje. Ovo je jedan od presudnih istorijskih trenutaka u kojem se određuje ne samo spoljnopolitička strategija, nego i budućnost Srbije. Zato je logično da se i pitanje odnosa sa NATO-om stavi na sto kako bi se stav Srbije, da ne bi bilo nesporazuma u budućnosti, jasno zauzeo i sa punom otvorenošću predočio alijansi. Brisel već zna da više od dve trećine stanovnika Srbije nije za ulazak u NATO. U tome nema otvorenog neprijateljstva. Srbija, kao i svi drugi, mora da sarađuje sa NATO-om. Ali nemamo ni za šta da hrlimo u NATO, pa je poštenije da ne glumimo prijateljstvo. Nemamo za to životnog interesa. Nemamo ni potrebe za zaštitom, jer ne očekujemo novog velikog neprijatelja. Za zbližavanje sa atlantskom alijansom imamo i dve ozbiljne zapreke koje drugi evropski narodi nisu imali. Prvo, drugi nisu bombardovani i ne nose duboke ožiljke na telu i osećanje teške nepravde u duši. O tom događaju Srbi i NATO nemaju iste ili slične istorijske, političke i moralne sudove. Za nas je to bila agresija najmoćnijeg oružanog saveza na malu, sedamdeset puta slabiju zemlju, bez povoda za rat i bez mandata Saveta bezbednosti za primenu sile. Za NATO je to bila „vazdušna kampanja” ili „humanitarna intervencija”. Nema izgleda da se mišljenja promene, a takve se stvari lakše opraštaju, nego zaboravljaju. Sada se agresija okončava otimanjem Kosova Srbiji, što je so na nezalečene rane. Sem toga, savezništvo, uz zajednički interes, podrazumeva i uzajamno poverenje. Kakvo uzajamno poverenje može da bude među stranama koje se sumnjiče za neprijateljstvo? Drugo, NATO više nije odbrambeni savez, nego ofanzivna oružana formacija, sa zadacima van Evrope, uglavnom u funkciji američke globalne strategije. Nama bi najbolje bilo da radimo na pacifikaciji i demilitarizaciji regiona. Previše smo mali i siromašni da bismo se za slobodu i demokratiju borili na tuđim dalekim ratištima. Naravno, zajedno sa NATO-om treba da se borimo protiv međunarodnog terorizma. Nevolja je, samo, u tome što „naši” teroristi – na Kosovu ili u Bosni, recimo – nisu i za NATO teroristi, nego, ponekad, saveznici. Moglo bi se govoriti i o koristima od dobrih odnosa sa jakim saveznicima. Samo, ovaj tas sa minusima previše je pretegnuo da bi vaganje, u ovom trenutku, imalo svrhu. Utoliko pre što ćemo, ako dođe do jednostranog priznanja nezavisnog Kosova, morati da prekinemo odnose sa NATO-om.