Odgovorni kapitalista

Kanadsko-češki preduzimač Tomaš Bata dobio je ovih dana nagradu za “celoživotni doprinos odgovornom kapitalizmu”, koju dodeljuje međunarodni žiri magazina FIRST. Ovom 92-godišnjaku, sinu čuvenog Tomaša Bate Starijeg, nekadašnjeg kralja obuće, doajenu svetskog biznisa, priznanje je predao britanski ministar finansija Alister Darling. Nagrada za odgovorni kapitalizam dodeljuje se u Britaniji od 2000. godine. Namenjena je onima koji su, uz preduzimački uspeh, pokazali i izuzetni osećaj za odgovornost prema društvu. Lane je nagradu dobio Hauard Šulc, predsednik Upravnog odbora najvećeg svetskog lanca kafeterija “Starbaks”. Posle ceremonije Bata je izjavio da u preduzimaštvu „mora postojati poštenje i etička dimenzija... Samo pošteno, pristojno, etičko preduzetništvo služi društvu”, rezimirao je on svoj nazor prema odgovornosti kapitaliste čiju je osnovu dobio u nasleđe od svog oca, pionira ne samo industrijske proizvodnje obuće, nego i shvatanja o društvenoj i socijalnoj odgovornosti kapitaliste. Ta dimenzija je sastavni deo jedne od najvećih svetskih legendi preduzimaštva – porodice Bata, s rodonačelnikom Tomašom Batom Prvim (1876-1932), iz grada Zlina u Moravskoj. Wegov sin Tomaš Bata II, iako je pre nešto više od dve godine proslavio 90. rođendan, izvanredno je fizički i intelektualno očuvan, aktivan i čvrsto veruje da će u dobroj kondiciji i zdravlju proslaviti i „batovskih” 99 godina života. U to retko ko ovde sumnja, naročito pošto se fenomenalno oporavio posle nesreće 2003. kada je na skijanju u Austriji slomio nogu. Vitalan je, stalno putuje, istovremeno živi u Kanadi i Češkoj, drži predavanja, prenosi iskustva na mlade, bavi se dobrotvornim radom... Ovaj slavni čovek, koji za sebe voli da kaže Tomaš Bata Junior, a Češku i dalje zove Čehoslovačka, doputovao je u London da primi nagradu iz Kanade u kojoj živi od 1939 – tamo je emigrirao ubrzo posle nacističke okupacije zemlje. Na osnovama filijala firme u inostranstvu izgradio je novu poslovnu imperiju koja danas zapošljava preko 50.000 ljudi u 68 zemalja, proizvodi godišnje 150 miliona pari obuće, a dnevno u svojim trgovinama prodaje milion. Moravski Zlin je za obuću bio nešto slično američkom Detroitu za automobile. Bata Senior, koji je nekoliko godina radio u SAD u raznim fabrikama i stekao najnaprednija tehnološko-organizaciona iskustva svog vremena (prvi je, na primer, u bivšoj Austrougarskoj primenio američki izum – proizvodnu traku) postavio je i osnove specifične poslovne filozofije i neke vrste prosvećenog, patrijarhalno-korporativnog „kapitalizma s ljudskim likom”. Firma je doprinosila obrazovanju, socijalnom i kulturnom napretku svojih „saradnika”, kako su „batovski” nazivani zaposleni. I ne samo njih, već i preobražaju cele, dotad dosta ruralne i konzervativne Moravske. Firma se osnova iz tog doba i danas drži u svojoj filozofiji i praksi. Tomaš Bata I je poginuo prilikom pada aviona 1932. kada je njegov sin Tomaš Bata II imao svega 18 godina. Ali, Tomik, kako su ga zvali, bio je već u duhu porodičnog odgoja naučen na samostalnost i odgovornost – prvu čekovnu knjižicu imao je u 11. godini, pilotsku dozvolu u 15. Čekala su ga, međutim, velika iskušenja. Morao je da pređe u Kanadu odmah po hitlerovskoj okupaciji. S njim je pošlo 130 obućarskih porodica iz Zlina. To je bio ljudski nukleus obnavljanja firme na temeljima filijala u inostranstvu. Sedište kompanije je postavio u malom mestu kod Toronta, novom Zlinu, koje je dobilo ime Batava. Proizvodio je za antihitlerovske saveznike municiju, žiroskope i drugo što je bilo potrebno za rat, a sam je stupio u kanadsku vojsku i u njoj dobio čin pukovnika. Firma se uspešno oporavila od udaraca koje joj je zadao rat i kasnije nacionalizacija u Čehoslovačkoj – njegov stric Jan Antonin Bata, koji je posao vodio i unapredio posle smrti brata, dok je Tomik bio još maloletan, proglašen kolaborantom i osuđen na 15 godina zatvora. Ta kazna je tek nedavno ukinuta i on je (posmrtno) rehabilitovan, a njegov sinovac, aktuelni junak ove priče, najavljuje da će od države tražiti (i verovatno) dobiti odštetu za oduzetu imovinu. Firma se održala zahvaljujući tome što je počela i da prodaje, a ne samo da proizvodi obuću. Firma koju sada vodi sin Tomas DŽordž Bata pragmatski se prilagođava i deo proizvodnje je preselila u Kinu. A saznaje se da je još pre nekoliko godina dobar deo pogona preseljen u možda još perspektivniju Indiju. Velika ovlašćenja podređenima Rad isključivo za najamninu, bez motivacije, odgovornosti i vezanosti za firmu – tako su izgledali radni odnosi u fabrikama početkom prošlog stoleća... Tomaš Bata I je brzo shvatio da se tako sa zaposlenima ne može daleko stići. „Moj cilj nije bio da podignem firmu. Bilo mi je potrebno da odgojim ljude koji će dobro služiti mušterijama. Tek potom s njima bih mogao da gradim firmu”, govorio je ovaj preduzimač, koji je zaposlene u tom duhu zvao saradnicima. Ono čime je naročito uspeo kao menadžer, i danas fatalno nedostaje mnogim šefovima, ne samo u Češkoj: svojim podređenim davao je velika ovlašćenja i odgovornosti. Taj stil je praktikovan od nivoa radionice i fabrike, preko trgovine do najviših nivoa u imperiji. Qudi su mogli tako da imaju uticaj i odgovornost za vođenje firme. Promenio je njihov način razmišljanja, učinio od njih preduzimače... Svako je bio motivisan da ostvari što veću dobit. Svaka radionica je imala svoj samostalni račun, a ljudi su bili plaćeni prema zaslugama. U modernim svetskim kompanijama Batini principi važe i danas. Preduzeća motivišu zaposlene time što im, osim plata, nude i mogućnost kupovine akcija. Time ih vezuju za sebe i motivišu još više da rade bolje. Bata je bio duboko uveren da može biti bogata samo ona zemlja u kojoj vladaju visoki standardi preduzetničke kulture. Ekonomska istorija 20. veka je to njegovo uverenje bez ostatka potvrdila. Među najbogatijim zemljama nisu, niti mogu biti, države s mafijaškom trgovačkom praksom i običajima. Temelj preduzetničke kulture za Batu je bio odnos prema zaposlenima. Uveo je petodnevnu radnu nedelju prvi u Evropi. Starao se o tome da „saradnici” imaju solidan životni standard. Organizovao je za njih gradnju stanova i domova, plaćao školovanje, nadstandardnu zdravstvenu zaštitu. Osnovao je i banku u kojoj su ljudi štedeli pod povoljnijim uslovima da bi mogli i sami da započnu neki biznis. Osnovao je čuvenu školu internatskog tipa u Zlinu u kojoj su pripremani budući top-menadžeri. Uspešne kompanije i danas koriste sličnu strategiju. Znaju da kvalitetne ljude treba zadržati. Zato im, osim dobre plate, nude niz pogodnosti kao što su službeni auto, plaćaju dalje školovanje i stručno usavršavanje... Nije Bata nego Baća Prezime familije Bata glasi Bat’a (sa apostrofom iznad t) i izgovara se između t i ć. Po odlasku u inostranstvo 1939. Tomaš Bata II je „zaboravio” na ovaj apostrof (ko bi mogao na Zapadu tako nešto slovenski mekano da izgovori?), ali ga je sa zadovoljstvom vratio u prezime kada je posle „plišane revolucije” 1989. mogao da se vrati u zemlju. Bata za sebe rado i često kaže Junior, da bi se razlikovao od oca, ali i da bi demonstrirao svoju mladalačku vedrinu. Bio je naširoko poznat po tome da je nosio različite cipele – pored jedne „Batine” drugu konkurentsku, da bi ispitao koja je udobnija i duže će trajati. Priznaje da ljudima gleda u obuću. Dodaje da je zato valjda jedini muškarac kome je supruga dozvolila da drugim ženama gleda u noge.