Politika i pravo na odbranu

Tužilaštvo u Rimu podiže optužnicu protiv nekoliko penzionisanih oficira JNA zbog obaranja helikoptera Evropske zajednice u januaru 1992. zbog čega je već osuđen major Emir Šišić. Prvo ročište “za višestruko ubistvo sa otežavajućim okolnostima”, ako je verovati italijanskoj agenciji APCOM (od koje su vest preuzeli crnogorski, pa hrvatski, a i naši mediji), zakazano je za 14. februar. Država Italija je još 1993. znala sve učesnike događaja poimence, i do danas nije pokušavala da pokrene postupak. Ovaj zakasneli pokušaj isterivanja “pravde” deluje, najblaže rečeno, čudno. Nijedna nadležna institucija Srbije nije potvrdila, ali ni negirala informaciju da su pred Drugim kaznenim odeljenjem suda u Rimu optuženi general Blagoje Adžić, bivši načelnik Generalštaba JNA, general Qubomir Bajić, u to vreme komandant Pete armijske oblasti, kao i pukovnici Božidar Martinović i Dobrivoje Opačić, tada nadležni u Operativnom centru PVO i na Bihaćkom aerodromu. Kako NIN saznaje, ni Ministarstvo spoljnih poslova Srbije nije dobilo nikakvo zvanično obaveštenje. Ipak, italijanska agencija tvrdi i da će se oficirima, ukoliko se ne pojave, suditi u odsustvu. Zdravko Vereš, predsednik Državne komisije za ispitivanje obaranja helikoptera, koju je odmah po incidentu, na predlog admirala Staneta Broveta formirala tadašnja krnja vlada SFRJ, kaže da nije iznenađen optužnicama, ali i da koren naših muka treba tražiti u lošim potezima koje je Beograd, odmah po incidentu, povukao. (Sam izveštaj Državne komisije nije stigao u OEBS pred sednicu na kojoj se raspravljalo o udesu, na primer). Vereš, doduše, tvrdi da je slučaj, iz ugla međunarodnih propisa o aviosaobraćaju, čist: “U to vreme, nad Hrvatskom je, NOTAM–om (dokument ICAO–a, međunarodne organizacije za odobravanje letova i njihovu kontrolu, kojim se odobravaju ili zabranjuju letovi nad nekom teritorijom ili korišćenje neke rute – prim.aut.) bio zabranjen svaki civilni aviosaobraćaj, o čemu su sve zemlje bile obaveštene. Kao što je Šišić imao zadatak da štiti nebo zemlje u ratnim uslovima, pa prema tome i pravo da puca, tako je i naredbodavac imao obavezu da učini sve da to nebo zaštiti.” Kako onda bivši oficiri JNA mogu biti optuženi zbog izdavanje naredbe da se helikopter Evropske zajednice, kojim su leteli pukovnik Enco Venturini, narednici Marko Mata i Fjorenco Ramači, vojni službenik Silvano Natale i francuski oficir Žan Ešen, obori 7. januara 1992. u rejonu Madžarevo – Novi Marof, kod Varaždina? U procesu koji se 1993. vodio pred Vojnim sudom, ovi oficiri JNA su oslobođeni svake odgovornosti. Suđenju je prisustvovao i tadašnji vojni izaslanik Francuske koji nije imao nikakvih primedbi na postupak. Ali za Italijane obaranje helikoptera predstavlja veoma osetljivo političko pitanje. Kad se Emir Šišić obreo u zatvoru, desila se ona tragedija sa dva američka lovačka aviona, koji su u neopreznom igranju zakačili žičaru kod mesta Čermiso. Poginulo je više od dvadeset ljudi. Američki piloti su istog dana vraćeni u SAD, i pred vojnim sudom osuđeni na šest meseci – zabrane letenja! Argument vojnog suda – nije bilo namere da se ubije! Italija je morala da prihvati da nije nadležna za, nesumnjivo, ubistvo iz obesti. Istovremeno, Šišić je u Italiji osuđen najpre na doživotnu robiju, a onda je kazna ublažena na petnaest godina zatvora. No, po međunarodnom pravu pilotima se, u principu, ne sudi za dejstva u ratu jer se podrazumeva da bez naredbe ne mogu ni da polete. Sam general Blagoje Adžić je optužen isključivo po komandnoj odgovornosti, kao načelnik Generalštaba JNA. General Qubomir Bajić se smatra direktno odgovornim za obaranje. A ostali optuženi, za italijansko tužilaštvo su odgovorni kao oficiri koji su u lancu komande naredbu o obaranju sproveli. Koliko su argumenti italijanskog pravosuđa opravdani? Kada se negde proglasi ratno stanje, i o tome izvesti ICAO, pravila ponašanja se drastično menjaju. Kako kontrola letenja Zagreb u to vreme nije, formalno, mogla obavljati svoj posao, za sve je bio nadležan Beograd. A Beograd nije izdao odobrenje za let od Kapošvara za Zagreb. Čak ni po međunarodnim pravilima ponašanja, Beograd to nije mogao učiniti. To što je vođa leta, pukovnik Venturini, tri puta rekao da ide na sopstvenu odgovornost, nikako nije dovoljno: posade se, pred ulazak u jugoslovenski vazdušni prostor, nisu najavile vazduhoplovnim vlastima u Beogradu. “Ovde je reč o povredi vazdušnog prostora u ratu, i to je najvažnije u svemu”, podseća Vereš. Po njemu, čak ni ona stavka optužnice protiv Šišića da pilot nije dao dovoljno vremena između upozoravajućih rafala i ispaljivanja raketa (a to je bio ključni argument italijanskog pravosuđa), ne stoji. Odgovornost Mađarske bi mogla biti u tome što nije najavila let, a bila je obavezna ne samo po međunarodnim propisima, već i po posebnom ugovoru ove države i SFRJ od 19. novembra 1991. U trenutku kada se rešavalo hoće li nepoznate letelice biti oborene ili ne, Kontrola leta u Beogradu je uzalud tražila od mađarskih kolega informaciju. Tek nekoliko sati nakon udesa, Mađari su obavestili da su dva helikoptera poletela prema Zagrebu. No, kako su helikopteri sleteli u bazi UN u Kapošvaru, a mađarske vlasti u to doba nisu baš imale kontrolu nad objektima UN, to bi bilo teško da se dokazuje javašluk našeg severnog suseda kao razlog za tragediju. Treba istaći i da je naredba za obaranje deo pravila propisanih mnogo pre no što su svi akteri događaja došli do svojih činova. Reč je o proceduri uvedenoj još prilikom stvaranja sistema zaštite neba SFRJ, šezdesetih godina prošlog veka. Po proceduri, kada dođe do ulaska nenajavljene letelice u vazdušni prostor, Operativni centar RV i PVO i civilna Kontrola letenja (a ove su službe uvezane u jedan sistem) pokušavaju da uspostave vezu sa “uljezom”. Ukoliko do toga ne dođe, diže se dežurni par lovačkih aviona, koji pokušavaju da vizuelno identifikuju letelicu i uspostave vezu i da je prizemlje na najbliži aerodrom. U ratnim okolnostima, ova se procedura skraćuje, a država ingerencije spušta na niži nivo. Uopšte nije potrebno da odluku o obaranju vazduhoplova donese predsednik države, ili načelnik generalštaba; to može učiniti i komandant korpusa.