Mali esej o toaletima

Na vest o svečanom otvaranju senzorskog staničnog nužnika u Kraljevu, kome je pored mnoštva zvaničnika prisustvovao i vrh nadležnih službi “Železnica Srbije”, i na podatak da je izgradnja tog, po značaju, monumentalnog prostora na 39 kvadratnih metara, koštala 62 hiljade evra, pozvao me je stari prijatelj, još iz mladalačkih vremena, mister Mark Robinson, vodeći arheolog sa Oksforda i grcajući od oduševljenja, izrazio želju da ponovo, posle 25 godina, dođe u zemlju koja se s pravom diči Lepenskim Virom, Sirmijumom, Romulijanom, a odskora i jednim ultramodernim nužnikom (Reuters, 16. dec.). Mark je jedan od najuglednijih britanskih arheologa koji se celog života bavi izučavanjem načina uklanjanja ljudskih ekskremenata, ispoljavajući, doduše, najviše interesa na antički period. U telefonskom razgovoru, posle početnog oduševljenja zbog primene visoke nužničke tehnologije na kraljevačkoj železničkoj stanici, zainteresovao se za površinu klozeta i način odvođenja ekskremenata. Tu je mislio na senkrup kao alternativu uobičajenoj kanalizaciji. Jedva da smo se sporazumeli oko površine, jer mu nije bio dovoljan podatak da se nužnik prostire na 39 kvadratnih metara, već se interesovao o broju podnih otvora i pisoara po osobi kao i o odvojenim površinama namenjenim za lejdis i za džentlmene. Posetivši pre dva dana kraljevački stanični nužnik, Mark nije krio svoje oduševljenje investitorom i njegovoj širokogrudosti, primetivši da bi mogla biti obnovljena i železnička stanica, kako bi se uspostavila arhitektonska, utilitarna i namenska harmonija u zgradi. Šta će se desiti, upitao me je Mark, ukoliko neki putnik odluči da umesto u čekaonici, sedi na klozetskoj šolji i onako u miru i tišini čita “Rat i mir”, Lava Nikolajeviča Tolstoja. Zar bi od njega trebalo zahtevati površno čitanje i olako prelaženje preko sudbina porodica Rostov i Bolkonjskij, a da se ne govori o ljubavi Pjera Bezuhova prema Nataši. Šta čovek da odgovori na to, osim da ustvrdi kako će se i stanica takođe renovirati. Antički javni klozeti sa vodenim ispiranjem bili su prostraniji od današnjih, kaže Mark, obično su bili neograđeni i prikladni za dugotrajno sedenje i razgovore o politici i trgovini. Priča o tim prostorijama bila je prikazana pre četiri nedelje na nemačkom ZDF-u, u arheološkoj TV-seriji “Troja je svuda oko nas” (narator i glavna zvezda serije bio je Mark Robinson), u kojoj se govori o mnogo čemu što je vezano za evoluciju eliminatorne higijene. Tokom tumaranja po Beogradu u kome ima svega nekoliko javnih toaleta, za razliku od starog Rima u kome ih je bilo 144, i Pompeje sa 22, odnosno Herkulanuma sa 22 klozeta, Mark se raspitivao o našim, domaćim društvima za projektovanje, izgradnju i održavanje toaleta, što je sve za mene bilo prilično mučno, jer o tome nisam imao, niti sad imam, bilo kakvu ideju. Pričajući sa učenim ljudima, čovek ponekad vidi da se svet brine o toaletima mnogo više nego o pregrejavanju planete, budući da se zbog pregrejane Zemlje ne može dobiti žutica, a od prljavog toaleta i prljavih ruku, sasvim izvesno, može. Od Marka sam saznao da je 19. novembar Svetski dan klozeta (World Toilet Dadž), a da je 2008. proglašena svetskom godinom klozeta, glasovima 17 svetskih klozetskih udruženja. U prošlomesečnom uredničkom članku “Lanceta”, londonskog časopisa sa najvećom mogućom svetskom reputacijom, istaknuto je da 40 odsto svetske populacije ne koristi klozete, i da je vreme da se problem ekskremenata najzad shvati ozbiljno, ne samo u državama nego i na nivou velikih sistema, kao u slučaju “Železnica Srbije”. Upozorenje urednika “Lanceta” ne čudi, jer ljudi ne mogu pobeći od svoje fiziologije koja ih prisiljava da nužnik koriste 2.500 puta godišnje, u proseku 6-8 puta dnevno. Komforni klozeti sa ispiranjem bili su poznati i pre 2.000 godina, kaže mi Mark i objašnjava da je u Rimu sadržaj iz klozeta odvođen u Tibar kroz kolektor zvani “Cloaca Maxima”. Za razliku od rimskog rešenja, Herkulanum nije imao izvodni kanal do mora. Pošto je sistem u Herkulanumu bio zatvoren, može se izračunati i datum poslednjih odlazaka u klozet, pre velike tragedije; na dan 24. avgusta, anno domini 79, Zemljina utroba se tresla, a onda je Vezuv eksplodirao i pepelom zatrpao Pompeju i Herkulanum. Analizom dela okamenjenih ekskremenata mogao se do tančina rekonstruisati jelovnik na dan erupcije vulkana. Ništa nije doprinelo novom gledanju na kulinarsku svakodnevicu običnih građana Rima nego ono što sadrži jedan “Stink- Tank”, što bi rekao naš prijatelj Robinson, oksfordski ekspert za antičku “stolicu” i antičke toalete. U svakom slučaju, javni klozeti bili su ogroman napredak, koji je realizovan zahvaljujući drakonskim kaznama. Plebs je ranije, pre nego što mu je zaprećeno, ostavljao svoje ekskremente najčešće po ćoškovima kuća u kojima je stanovao, ili bi ih noću izbacivao na ulice. Ulični oglasi sa naredbom o korišćenju javnih klozeta sadržali su i pretnju da će stercorariis (ostavljanje izmeta iza sebe) biti kažnjeno čak i silovanjem dotične prestupnice ili prestupnika (u antičko vreme nije bilo probirljivosti, jer, tvrdilo se, kad je u pitanju velika potreba ili kažnjavanje silovanjem, pol nije nikakva prepreka). Slična naredba ovde ne bi imala smisla jer javnih klozeta skoro da nema. Na komfor antičkih javnih klozeta ukazuju i ostaci raznih materijala koje su posetioci koristili u higijenske svrhe. Nađeni su veliki sunđeri (xylospongio) za zajedničku višekratnu upotrebu, koji su bili nataknuti na štapove, a posle upotrebe prani i ponovo vraćani na vrh štapa. Kasnije su upotrebljavani kvadratni komadi raznog tekstila, što se po mišljenju arheologa Robinsona može smatrati prethodnicom toaletnih papira i današnjih shvatanja o eliminatornoj higijeni.