Nerado primljen poklon

Ovih dana u žiži interesovanja kulturne javnosti u Hrvatskoj je izložba Sto vrhunskih dela hrvatske umetnosti iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu. Izložba je otvorena 18. decembra u Umetničkom paviljonu u Zagrebu i publika će ova vredna dela moći da vidi do kraja januara 2008. Veliko interesovanje koje je izložba izazvala u Hrvatskoj sasvim je logično, ako se zna da je Narodni muzej u Beogradu jedina institucija van granica Hrvatske u kojoj su od 1904. godine, kada je održana Prva jugoslovenska izložba, permanentno otkupljivani radovi hrvatskih umetnika, tako da samim tim ima i najveći fond hrvatskih dela van Hrvatske. Qubica Miljković, kustos Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka i autor ovog antologijskog pregleda, izabrala je radove u saradnji sa Zvonkom Makovićem, profesorom Univerziteta u Zagrebu, Petrom Petrovićem, Verom Grujić i Gordanom Stanišić, kustosima odgovarajućih zbirki Narodnog muzeja u Beogradu, koji su stručno obradili dela o kojima brinu i uradili biografije. Izložbu prati katalog sa studijama Qubice Miljković i Zvonka Makovića. Od ideje do procesa realizacije izložbe prošle su, iz više razloga, pune tri godine. Prvi razgovor povodom ove izložbe Qubica Miljković je obavila sa kustoskinjom Galerije Klovićevi dvori, kada su pozajmljivali radove iz Narodnog muzeja, ali oni tada nisu pokazali interesovanje za preuzimanje izložbe hrvatskog slikarstva iz fundusa beogradskog muzeja. Nakon toga je usledio razgovor sa odgovornim licima iz Umetničkog paviljona u Zagrebu koji su ideju prihvatili, uprave obe institucije su se vrlo brzo dogovorile i saglasile ali ne i odgovarajuće ministarstvo Hrvatske koje finansijski nije pomoglo realizaciju izložbe. Za razliku od njih srpsko Ministarstvo kulture je pokazalo razumevanje i finansiralo transport radova dok je gradska uprava Zagreba, posle prošlogodišnjeg odbijanja, kako navode mediji u Hrvatskoj, ove godine odvojila 170. 000 kuna za osiguranje, tako da je zajedničkim naporom do izložbe ipak došlo. U našem Ministarstvu kulture rečeno je da je u interesu države da prezentuje svoju kulturu, nezavisno od toga čija su dela u smislu autorstva, jer ako su deo zbirke određenog muzeja samim tim su deo baštine. Zadatak države je da predstavlja, prezentuje svoju kulturu u svetu i na taj način, povezuje narode. Činjenica je da je u novijoj istoriji Srbije i Hrvatske ovo prvi ovako kompleksan, ali zbog prirode međusobnih odnosa i delikatan projekat, na koji ne treba da se baca senka zbog neprepoznavanja značaja izložbe od strane navedenih institucija u Hrvatskoj. “Mi u Narodnom muzeju čuvamo umetničko blago i ono je naše, nezavisno od toga kojoj nacionalnoj kulturi pripada. Naš interes je da predstavimo svoje najlepše lice a mi to upravo činimo kulturom i umetnošću. Mi smo zbirku formirali 1904. godine, pre postojanja Jugoslavije i o tim delima smo brinuli, neprekidno ih izlagali u stalnoj postavci, uključivali u antologijske preglede i čak i u vreme kada su nas svi optuživali za fašizam, ksenofobiju, autističnost i slično, mi smo imali jugoslovensku zbirku. Nismo jugonostalgičari u smislu da želimo da se Jugoslavija vrati i u tekstu kataloga navela sam da je ideja jugoslovenstva od početka naišla na oprez i upozorenja pogotovo od srpskih umetnika. Međutim, mi smo čuvari tog blaga koje je obogaćivalo naš duhovni prostor i dužni smo da to izložimo i predstavimo javnosti. Smatram da je vrlo korisno da umetnost spaja a ne razdvaja i lepo je da smo našli zajednički interes sa kolegama iz Umetničkog paviljona i da izložbu zajedno finansiramo i činimo je dostupnom javnosti. Svrha umetnosti je da spaja a ne da razdvaja ljude” istakla je Qubica Miljković za NIN. Narodni muzej je jezgra svojih zbirki začeo otkupom sa Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu (1904), a nastavio da ih na različite načine razvija. Otkupom nekoliko eksponata sa ove najveće smotre tog doba, Narodni muzej je formirao Jugoslovensku galeriju koja, zbog nedostatka novca, nije zaživela kao samostalna ustanova. Iz nje su se uobličile Zbirka jugoslovenskog slikarstva 20. veka, Zbirka jugoslovenske skulpture i Zbirka crteža i grafika jugoslovenskih autora u okviru Kabineta grafike. Sve ove zbirke su uključene u izložbu u zagrebačkom Umetničkom paviljonu kao i Zbirka srpsko slikarstvo 18. i 19. veka u okviru koje se nalaze autori iz Hrvatske koji pripadaju ovom vremenskom periodu ali kojih nema dovoljno da bi mogla da se formira posebna zbirka hrvatske ili jugoslovenske umetnosti 18. i 19. veka, a tada nije ni bilo Jugoslavije. Za nešto više od sto godina uobličavanja jugoslovenskih zbirki, Narodni muzej sakupio je oko devet stotina slika, skulptura, crteža i grafika vrlo značajnih predstavnika hrvatske umetnosti. Pedeset šest eksponata na izložbi u Zagrebu Narodni muzej je otkupio ili dobio na poklon pre Drugog svetskog rata, a četrdeset četiri posle. Osim od državnih ustanova, odabrane radove su darovali: knez Pavle, Qubomir Micić, Anka Pančić i mnogi drugi i ta praksa nastavlja se do danas. Na izložbi prezentovanoj hrvatskoj javnosti, u rasponu od 1850. do 1969, predstavljena su remek-dela i kapitalna ostvarenja četrdeset troje umetnika koji stvaralaštvom, životom, aktivnostima i prijateljstvom spajaju hrvatsku i srpsku umetnost poput: Antona Augustinčića, Qube Babića, Ignjata Joba, Bele Čikoš Sesije, Julije Knifer, Miroslava Kraljevića, Frana Kršinića, Mihe Marinkovića, Ivana Meštrovića, Antuna Motike, Petra Palavičinija, Josipa Račića, Tome Rosandića, Marina Tartalje, Milivoja Uzelca, Emanuela Vidovića i drugih. Međutim, navedene podatke treba prihvatiti uslovno jer Narodni muzej nije računao dela slikara koji nisu ušli u istorije hrvatske umetnosti, iako su se u Hrvatskoj rodili, školovali i živeli, kao Marko Murat u Dubrovniku, Paskoje–Paško Vučetić u Splitu, Anton Huter u Crikvenici, Branko Ve Poljanski u Sošicama kod Jastrebarskog. Izostali su i oni koji su se formirali u Zagrebu, poput Save Šumanovića, Ivana Tabakovića, Save Nikolića i drugih. Zbog teškoća prilikom transporta vajarskih dela, inicijator i autor ove izložbe Qubica Miljković, je na početku predložila da se predstave samo eksponati iz Zbirke jugoslovenskog slikarstva 20. veka koju ona vodi, ali je na sugestiju Zvonka Makovića iz Zagreba prihvaćeno da budu uključene i skulpture, s tim što neka dela poput Meštrovićeve skulpture “Sećanje” iz 1908. zbog tehničko-transportnih uslova (između ostalog teška je nekoliko tona) ipak nije izložena u Zagrebu. Na pitanje: Ko sve čini hrvatsku, srpsku ili neku drugu umetnost? Miljkovićeva odgovara: “Po nama, odgovor je jednostavan: Svi koji su je stvarali unutar određenog duhovnog prostora, svakako i oni koji su samim rođenjem, formiranjem, aktivnostima ili na razne načine povezani. Neki slikari i vajari iz Hrvatske, više su doprineli razvoju srpske nego svoje matične umetnosti i na taj način za nju mnogo uradili i proslavili je. Narodni muzej je nastavio da otkupljuje dela onih umetnika koje ima u zbirci, a koji su na bilo koji način učestvovali u aktivnostima likovnim i bilo kojim drugim u ovom našem duhovnom prostoru.” Na izložbi u Zagrebu publika je u prilici da vidi za njih do sada nepoznate, a izuzetno vredne radove poput “Portret Tina Ujevića” Ignjata Joba, “Čovek sa kičicom u ruci” Vjekoslava Karasa, “Crni put” Milivoja Uzelca, “Grešnik” Mihe Marinkovića, “Buđenje” Frana Kršinića i mnoga druga. Neke od ovih autora, kao što je Milivoj Uzelac mi “vodimo” da pripada srpskoj umetnosti, ali takođe pripada i hrvatskoj i takvih primera ima puno. Međutim, na izložbi nije zastupljen Marko Murat, zbog kako se govorilo njegovog “srbovanja” u svoje vreme po Dubrovniku, iako je rođen u Hrvatskoj i osnivač je Zavoda za zaštitu spomenika u Dubrovniku. Sava Šumanović koji se školovao u Zagrebu i svoje prve stvaralačke godine je proveo u Zagrebu i Parizu, tamo je izlagao i ostavio u Hrvatskoj neizbrisiv trag, ali takođe nije zastupljen na izložbi, iako ga ima u zbirkama u Hrvatskoj. Sve to upućuje na činjenicu da se ozbiljne studijske i antologijske izložbe, ne samo na prostorima Srbije i Hrvatske, već i ostalih bivših republika SFRJ ne mogu praviti bez međusobne saradnje i razumevanja. Zato izostanak nekih umetnika, na izložbi u Zagrebu, koji su ostavili snažan pečat u hrvatskoj umetnosti, treba da navede odgovorne da preispitaju postavljene kriterijume jer umetnost nikada nije priznavala granice. Uostalom, bilo bi lepo u Srbiji videti dela srpskih umetnika koja se baštine u hrvatskim zbirkama.