Koliko lažu novine

Savremeni svet se zaklinje u slobodu štampe, ali je, čak i kad sledi ista demokratska načela i vrednosti, zapravo vrlo podeljen oko značaja, dometa i prave prirode slobodne javne reči i sve manje veruje da ona postoji – otkrila je Svetska služba Bi-Bi-Sija u jednom istraživanju u kome je učestvovalo preko 11.000 ljudi iz 14 zemalja. Istraživanje – o značaju slobode medija – sprovedeno je povodom 75-godišnjice Svetske službe Bi-Bi-Sija, ali je daleko od prigodnog, jer upućuje, samim svojim nalazima, upozoravajuće i zbunjujuće poruke najširoj javnosti. Sloboda štampe je vrlo značajna komponenta demokratskog društva i ne bi se smela ograničavati čak ni po cenu socijalnih nemira – smatra većina (56 odsto) anketiranih. Ali, ne manje od 40 odsto ispitanih veruje da su harmonija i mir u društvu čak važniji od istinitog izveštavanja. To je nešto što dosad nismo imali prilike da čujemo, iako znamo da se u mnogim sistemima, uključujući i najliberalnije, sloboda izražavanja povezuje sa političkom i moralnom odgovornošću. U prvu kategoriju spadaju anketirani iz razvijenih zapadnih zemalja – SAD, Velike Britanije i Nemačke – u kojima je sloboda štampe jedan od stubova demokratije, ali i iz zemalja u razvoju kao što su Venecuela, Kenija, Južna Afrika i Nigerija. U drugoj grupi su ispitanici iz Indije, „najveće demokratije na svetu”, Rusije i Singapura. To su zemlje koje se po mnogo čemu razlikuju, ali u kojima se ne negiraju vrednosti slobodne misli i govora. Stav ovih ljudi je nešto jasniji ako se doda da 48 odsto njih veruje da je „neka vrsta kontrole medija nužna” da bi se osigurali mir i stabilnost u društvu, dok je 40 odsto opredeljeno za slobodu bez ograničenja. Najveće iznenađenje priredili su anketirani koji veruju u slobodu medija. Oni tvrde da u njihovim zemljama zapravo i nema slobodne štampe, radija i televizije. Tako u SAD, zemlji koja je i sebi i mnogima u svetu uzor demokratskih sloboda, samo 29 odsto ljudi veruje u ono što im mediji serviraju. U Velikoj Britaniji, gde postoji kult čitanja novina, medijima, bez kojih se ne može, veruje manje od jedne trećine ljudi. Glavni uzrok nepoverenja u medije leži zapravo u nepoverenju u vlasnike medija. Pri tom su, suprotno liberalnim verovanjima da mediji mogu da budu slobodni samo onda kad nisu pod kontrolom vlade ili države, najoštrije kritike upućene na svetinju kapitalizma: na privatno vlasništvo listova, radija i, pogotovo, televizijskih stanica. Najstroži su Nemci. Samo 18 odsto njih ima pozitivno mišljenje o medijima u privatnom vlasništvu. Preovlađuje uverenje da su mediji najslobodniji kad su u javnom vlasništvu. Ovako, umesto objektivnih informacija, čitaoci, slušaoci i gledaoci sve više dobijaju informaciju zasnovanu na subjektivnom političkom sudu ili proceni privatnog vlasnika. A to nije, kako mnogi objašnjavaju, izražavanje slobode, nego ograničenje slobode medija. U ovakvim istraživanjima javnog mnjenja možete, zavisno od načina na koji postavljate pitanja, ponekad dobiti i odgovore koje želite. Podela anketiranih na slobodoumne, kojima je istina iznad svega, i na one kojima su spokojstvo i socijalni mir važniji od tačne, a uznemiravajuće vesti, može da bude i sporna. Ako je sloboda javne reči ta koja narušava društvenu harmoniju, nisu li uzroci nerešenih socijalnih problema negde drugde? Ovo istraživanje, međutim, od prvorazrednog je značaja sa jednog drugog stanovišta. Ono posredno uzdrmava neprikosnovene ideološke i političke predstave o slobodnoj štampi kao oružju uz pomoć kojeg je Zapad pobedio Istok u hladnom ratu pre gotovo dve decenije. Doduše, istraživači Bi-Bi-Sija to ne kažu, ali je malo verovatno da nisu svesni i istorijske vrednosti svog otkrića. A otkriće se sastoji u tome da je slobodna štampa, koja je veliki izazov za svako zatvoreno društvo i koja je bila snažan detonator u podrivanju sovjetskog i istočnoevropskog komunizma, postala u međuvremenu tigar od papira i za sopstvene promotere. Demokratski Zapad naprosto ne veruje više u objektivnost svoje slobodne štampe, uz pomoć koje je porazio ideološke protivnike i koju i dalje preporučuje i celom svetu nameće kao obrazac u vladavini prava, demokratije i slobode. Naš svet, kad je zbunjen nevericom, običava da odmahne rukom i kaže: “Ma, lažu novine.” Sad su i oni koji duboko veruju u misiju slobodne štampe suočeni sa potrebom da sebi postave pitanje: koliko lažu novine? Nikada vruća vest, zahvaljujući visokim tehničkim dometima informatike, nije tako brzo obilazila svet kao danas. I nikada, zahvaljujući snazi elektronskih medija i razgranatosti Interneta, tu vest nije lakše lansirao i kontrolisao manji broj privatnih moćnika nego danas, makar šta da se govori o procvatu medija. Da li je vest, u eri ekonomske globalizacije, postala roba koja mora da donosi profit i da li je „spinovanje” postalo moćnije od savesnog uređivanja?