Rusi u Mediteranu

S 47 aviona na palubi, ruski “Admiral Kuznjecov”, dva razarača, jedna raketna krstarica i sedam pratećih brodova isplovili su početkom decembra iz ledenih voda Arktika, uzevši kurs ka severu Atlantskog okeana, odakle će doploviti u Mediteran – prvi put posle dvanaest godina, kada je sličan pohod manjeg broja jedinica okončan tehničkim i materijalnim problemima. (Uz poziv na svedočenje “očevidaca”, moskovska Nezavisimaja gazeta izvestila je da se nosač aviona tom prilikom „jedva vratio”.) Ovoga puta, grupa je u svakom smislu u znatno boljoj “kondiciji”. Armada je pod rukom tek postavljenog glavnokomandujućeg ruske Severne flote, viceadmirala Maksimova lično, a njeni zadaci su ambiciozniji. Raportom ministra vojske Serdjukova Putinu (reklo bi se, pripravljenim naročito „za kamere i biralište”, između dumskih i predsedničkih izbora) – objavljeno je da Moskva ima cilj da “osigura pomorsko prisustvo u taktički važnim zonama okeana” i “stvori uslove za bezbednu navigaciju” ruskog brodovlja. Dakle, želi se reći – vraćamo se! Isplovljavanje u daleke vode nije tek još jedna školska ekskurzija. Radije je prva, u nizu budućih patrola svetskim morima i okeanima koje se obnavljaju, u očekivanju da će uskoro postati redovne. Usput, tokom plovidbe, lađe će izvesti tri taktičke vežbe. Ispaliće, ili će simulirati ispaljivanje raketa s mora i iz vazduha (tokom dejstava avijacije), a posetiće bezmalo deset i više pomorskih luka u šest država, mada nije rečeno kome se dolazi u posetu. Ugradnja tih gostovanja u itinerer ukazuje da se Moskva stara da plovidba ruske flotile ne ostane registrovana samo na osmatračkim ekranima sila “partnera” (kod kojih, vojnički gledano, ne proizvodi dublji utisak) – već, naprotiv, da se njen profil na svaki način izrazi što jasnije i na horizontu međunarodne politike. U svetskoj javnosti potrebno je osnažiti utisak, stvoren nedavnom obnovom redovnog patroliranja nuklearno naoružanih bombardera svetskim nebom. Reč je o neočekivanom podizanju u vazduh dva (sovjetska) TU95MS početkom avgusta, iz baze blizu Blagovešćenska u Sibiru – upravo u vreme vežbi mornarice SAD u zoni ostrva Guam u Pacifiku, s desetinama angažovanih brodova, stotinama aviona i više od dvadeset hiljada marinaca. Let bombardera iznenadio je Amerikance. Trajao je trinaest časova. Avioni su nadleteli Guam. Presretnuti od američkih lovaca, piloti su mahnuli na pozdrav i vratili se kući. Ali kasnije usledilo je još četrdeset sličnih poletanja, a osam ruskih krstarećih raketa lansirano je iz vazduha na tle poligona u Rusiji – da bi se na kraju egzibicija unikatnog događaja preobrazila u redovno obnovljene patrole ruskih bombardera starim sovjetskim maršrutama iz vremena hladnog rata. Događaj je ostavio politički trag, najbolje rezimiran često ponavljanom sentencom: “Rusija se vraća.” Obnavlja se kao regionalna svetska sila. Moskvi, koja je angažovana u različitim diplomatskim bitkama, i često s pozicija suprotstavljenih politici SAD (Iran, Kosovo, evropska PRO, ugovori o klasičnom oružju u Evropi itd.), potreban je, reklo bi se, upravo takav utisak svetske javnosti. Wime se postiže učinak neostvariv vojnim sredstvima. (Pogotovo što njihova obnova zaostaje ili još tapka u mestu). U Sredozemlju, formaciji severnjaka pridružiće se jedinice i avioni ruske Crnomorske flote. Brodovi jedne i druge flote obrazovaće rusku mediteransku grupu, a ova će neko vreme patrolirati sarađujući sa američkom Šestom flotom. Nikakve dalje pojedinosti nisu saopštene, kao ni rokovi. Predsednik Rusije Putin poželeo je mornarima srećan put, i to je bilo sve. Sastanak Serdjukova i predsednika produžen je bez prisustva javnosti. Govoreći o Mediteranu, šef ruskih pomorskih snaga admiral Masorin izjavio je ranije ove godine da je Mediteran “strateški važna zona” ruske Crnomorske flote. Zvuči kao aktuelizovana verzija vekovne težnje Moskve da izbije na “topla mora”. Prolaz ka “toplim morima” izražava nastojanje da se izbegnu sezonska klimatska ograničenja pomorskog baziranja na severu, ali, takođe, i da se bude blizu vazda vrućim terenima Bliskog istoka. Ipak, stremljenje na jug osujećeno je sve vreme nedostatkom mesta za smeštaj flote, degradirane na podstanarski status čak i u Sevastopolju, na Krimu. Tamo ugovor sa Ukrajinom o zakupu (sovjetskih) lučkih kapaciteta ističe za deset godina (2017). Ukrajinske podeljene političke simpatije, delom za neutralnost delom za ugradnju zemlje u političke i vojne strukture Zapada, ni iz daleka ne ukazuju da će se “stanarsko pravo” ruske Crnomorske flote sasvim sigurno produžiti. Uprkos pojedinosti da je čitav Krim, a posebno Sevastopolj, nastanjen pretežno ukrajinskim Rusima. Ima li u Sredozemlju luke u kojoj bi Rusi eventualno stacionirali svoju flotu? U osamnaestom i devetnaestom veku mornarica je izlazila u akvatorij uglavnom po zadatku. Jednom, napadajući Tursku, drugi put da priskoči Grčkoj. Početkom dvadesetog veka, na osnovu sporazuma s Francuskom (1913), došlo je do kratkog gostovanja Baltičke flote u Bizerti, u Tunisu. Međutim, pokušaj dužeg prisustva preduzet je tek 1950. – u rivalstvu Sovjeta s NATO-om, u želji da se i vojnim prisustvom podvuče komponenta sovjetske bliskoistočne politike. Jedna kratkoveka pomorska baza uspostavljena je tada u Fljori, u Albaniji (1958). Zatvorena je čim su sovjetsko-albanski odnosi pogoršani do mere da je Tirana, pronašavši novog političkog sponzora u Kini, energično zahtevala evakuaciju. Dospelo se u položaj da Peti operacioni pomorski eskadron nije imao gde da se ukotvi, osim u neutralnim vodama naspram obala Tunisa i Libije. Kasnije su osigurane određene servisne usluge u Egiptu (1964-1977, Aleksandrija i Port Said), no i one su eliminisane s pogoršanjem sovjetsko-egipatskih odnosa. Nadoknađene su pogodnostima dobijenim u Siriji (Latakija, Tartus) – gde je admiral Kuznjecov bacio kotvu i 1996, kada je Moskva, odaslavši nekoliko lađa, želela da podseti na sebe u vreme krize na Balkanu. Od tog doba, po sistemu rotacije na svakih pola godine, po jedan remontni brod za potrebe servisiranja ratnih lađa stalno je u Siriji, a dve pomenute luke se navodno produbljuju, čineći se pogodnim za prihvat i većih plovnih jedinica. Moskovski Komersant objavio je 2006. ne samo da su pripreme pomorske baze u vodama Sirije uveliko u toku, i da se u vezi s tim u Siriji instaliraju rakete ruske protivvazdušne odbrane, već da se na Mediteranu zapravo gradi novi glavni stan Crnomorske flote (što je ruski resor odbrane demantovao). Ovog trenutka, teško je ipak poverovati da se “važna zona” u neko dogledno vreme može uopšte “pokriti” snagama flote. Posle SSSR, njene jedinice svedene su na raketonosac „Moskvu” i još jedan veći ratni brod, dok su protivpodmornička krstarica „Kerč” i tri fregate “beznadežno zastareli i praktično bez vojne vrednosti”. Drugim rečima, svojevremeno moćna sovjetska flota nije danas mnogo više od “gomile zarđalog gvožđa”, kako se ponekad kaže u opisima posledica dugogodišnjeg zapuštenog finansiranja. Odnedavno, sredstva su izdašnija i investiranje je poboljšano, ali na nove plovne jedinice potrebno je čekati. Svejedno, tvrdi se da će Moskva obnoviti mediteranski pomorski eskadron sa tim što ima – i da će se, tokom tri sledeće godine, pridružiti NATO-u u patrolama Sredozemljem. To neće biti važno s vojnog, ali će značiti s političkog stanovišta. Poklonici savezništva s Rusijom, na Bliskom istoku, a možda i na Balkanu, imaće više argumenata za utisak da “Rusi stižu”. Nisu još, ali tu su.