Sedma gladna godina

Početkom svake nove godine, u Srbiji se, po svetojovanskom mrazu, održavaju izbori. To će postati pravilo, pošto se ovaj politički poduhvat može i prirodnom naukom objasniti. Naime, leto je opasno godišnje doba za duboko razmišljanje. Po vrućini čoveku staje mozak, oko glave muvaju mu se muve zunzare, obadi napadaju stoku, u barama žabe krekeću. Gde je tu mir? Na izbore se mora ići hladne glave. A ako još uzmemo u obzir da u nekim krajevima Srbije ljudi i leti nose šubare, onda je potpuno opravdano da se izbori održavaju zimi, kako bi birači, ili kako se to kod nas kaže – mudri srpski narod, izabrao najbolje. Istina, prve civilizacije nastale su u toplim krajevima, u deltama nekoliko reka, ali tada nije bilo izbora, a robovi nisu ni imali pravo glasa. Na kraju godine, čak i u razvijenom svetu, sabiraju se računi i svi žele da analizuju uspehe koje je svet, sa svim državama sveta, kojima Povelja Ujedinjenih nacija garantuje ravnopravnost, napravio. I mi u Srbiji ne zaostajemo. Na kraju godine biramo najuspešnije, u čiju se čast drže kokteli, stojeći, i to je jedina mana ovog velikog slavlja (nije čovek stvoren da deset dana provodi stojeći, u nekim svečanim salama, i drži čašu u ruci, koju, kad popije, nema posle gde da ostavi). Ali, ta se neprijatnost ne pamti, pogotovo što mnogi ljudi mogu da se rukuju čak i sa Tadićem, Koštunicom, Miškovićem, Jeremićem, Terzićem... Pre nego što krenemo od početka, samo jedna rečenica sa kraja godine, koju je izgovorio, svečanim glasom sveštenika, Zvezdan Terzić, predsednik našeg srpskog fudbala. Mi smo ove godine u ovom sportu doživeli veliki krah, ali on je ovu godinu proglasio uspešnom za naš fudbal: “Nama nije ni bio cilj da se plasiramo na evropsko prvenstvo, nego...” Ostalo nije važno. Konačno, posle lakšeg uvoda, idemo na politiku, jer je u Srbiji politika postala važnija od života. Šta će čoveku život, ako nije u politici? Mislimo ozbiljno. Godina ova počela je januarskim parlamentarnim izborima. Odmah posle objavljivanja rezultata da su pobedile stranke demokratske provenijencije, naklonjene severnoatlantskim integracijama (zbog mnogih resursa kojima zemlje ovoga područja raspolažu, računajući i Nato), zapadni svet uputio nam je iskrene čestitke, i izrazio nadu da će vlada demokratske provenijencije brzo biti sastavljena, a Ratko Mladić “izručen” Hagu. Ovo drugo još se nije desilo, a kad će, ne zna se. Možda se nismo poneli fer prema Karli del Ponte, jer žena se toliko trudila, i to mnogo godina, ali, evo, ona, od prvog januara, odlazi u novu i izvanrednu misiju, a nije joj se ispunila velika želja. Mi ne mislimo da Ratko Mladić ne bi trebalo da se nađe u Hagu, naprotiv, ali glavna tribunalna haška tužiteljica zaboravila je da u Hag pozove i mnoge druge kojima je tamo mesto. I ne samo da oni nikad neće biti u Hagu, nego će, izgleda, imati šanse, ako budu dobri, da postanu i uvaženi državnici i možda, jednog dana, visoki funkcioneri severnoatlantskih integracija. Pa ni mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija nije nedostižno, pogotovo što to dosad nije bio nijedan čovek sa Balkana. A Balkan je Evropa, to svi kažu. Malo nemirni deo ovog kontinenta, sa nedavnim ratovima, ali ko je na svetu više ratovao od Evropljana? A onda samo Srbi krivi. Očekivanja Zapada izjalovila su se. Niti je došla brza vlada, niti su vladu pravila neka složna braća. Posle nekoliko meseci natezanja i poslednjeg dana, odnosno noći zakonskoga roka, predsednik Republike predložio je mandatara. Koliko je tu komedije bilo. Demokrate su još uoči izbora izbacile Božu Đelića za premijera, pored živog i zdravog Koštunice, pobednika nad Miloševićem. Bilo je jasno da je ovo glupav potez i da je to guranje prsta u oči srpskim demokratama imalo šanse da uspe koliko i kalem loze na vrbovo drvo. Velika je bila samouverenost demokrata, zasnovana na mladalačkom zanosu i nepoznavanju karaktera Vojislava Koštunice. Da je tada Koštunica popustio i odustao od premijerskog mesta, time bi potpisao sam sebi političko penzionisanje. Demokrate su ponavljale, posle izbora, da su dobili najviše poslanika i da imaju apsolutno pravo na premijera; jedino su zaboravili da oni na izbore nisu išli sami, kao stranka, nego u koaliciji sa još tri stranke. I nisu to bili izbori za nadgornjavanje u koaliciji, nego izbori za koaliciono osvajanje poslaničkih mandata. A koalicija onda za premijera predlaže najjačeg čoveka, političara od iskustva, od nauke i znanja, a tu Božidar Đelić, svidelo se to nekome ili ne, nije imao šanse protiv Koštunice. On još mora mnogo furuna leba da pojede, kako bi postao tvrd pregovarač. Demokrate su tri meseca mučile Koštunicu, a onda je na scenu stupio sam Voja. Bez milosti je napravio dogovor sa radikalima da Toma Nikolić bude izabran za predsednika parlamenta, njemu se priklonio i Mlađan Dinkić, Velja Ilić je stari Vojin saveznik, i na opšte zaprepašćenje onih koji se malo razumeju u politiku (a politika je umetnost mogućeg), radikal Nikolić izabran je, u neke vampirske sate, za predsednika parlamenta. To je bila istorijska sednica, u pravom čerčilovskom stilu, u kome nema mesta za ljubav nego samo za interes. Te noći čule su se strašne reči koje su demokrate ispaljivale na srpske demokrate, a ovi, vešto, đulad hvatali još u letu i vraćali ih u protivnički tabor. Sve se ovo događalo noću, falili su još samo slepi miševi da posle ponoći krenu u svoje bravurozne letove. Kao baloni posle slavlja. Demokrate su na ovoj sednici parlamenta ostale same. To je posledica dugogodišnje njihove politike u kojoj sve žele sami. Isto kao radikali. Ko je idejni tvorac ove taktike da se politički saveznici uništavaju, neka svako zaključi sam. U Srbiji, koja je demokratska zemlja, nije zgodno još govoriti istinu, jer postoje nevladine organizacije, koje mogu da te raskomadaju. Lepo kaže Lice Godine da je vlada dužna da stvara sebi konkurenciju i izdržava trutove i trutkinje u našim nevladinim organizacijama, koje rade za druge vlade i od njih dobijaju milione evra (pardon, eura), ali čovek nije svestan svoga neznanja. Ne prave vlade same sebi konkurenciju, to je besmislica, konkurencija se pravi sama od sebe. Gde postoji vlast, postoji i opozicija, i samo se na izborima, slobodnim i demokratskim, konkurenti nadmeću. Pa, tko bi gori, sad je doli, a tko doli, gori ustaje. U istoriji našeg parlamentarizma ostaće zapisano šta se posle desilo. Očigledno, pred navalom opasnih obada iz Brisela, morali su da popuste i demokrati i srpski demokrati i da smene Tomu Nikolića posle tri dana i naprave vladu koja, uz neprestana neslaganja i svađe, danas vlada. Nisu te svađe slučajne, u Srbiji se sve svodi na borbu za vlast, jer vlast ovde donosi i novac, ali u koaliciji su stranke koje imaju toliko malo zajedničkog u shvatanju srpske tradicije, nacije, države, vere, interesa, saveznika u svetu; zato tu pravog mira i složnog rada nema. Onog trenutka kad premijer ili ministri budu izabrani, oni su onda za svoj rad odgovorni parlamentu i svim građanima države, a nisu delegati stranaka i stranačkih interesa. U Srbiji to nije tako. Danas je naša država više višepartijska, nego demokratska. Ali, biće bolje, jednog dana a možda i posle. Ni Bog svet nije stvorio za jedan dan. Koliko neki ljudi na vlasti, namerno ili iz neznanja, mogu da prospu punu vedricu mleka, govori i nova izjava ministra inostranih poslova Srbije Vuka Jeremića. Kaže on da su on i ministar za Kosovo Samardžić ceo dan razgovarali šta će sadržati Rezolucija o Kosovu, da su se u svemu saglasili, ali da će konačnu reč o svemu dati predsednik Tadić i premijer Koštunica. Neshvatljiva izjava. Rezoluciju o Kosovu predložila je Vlada Srbije parlamentu na usvajanje, to nije stav vlade ni odluka dvojice ministara, nego je rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije. Kad se takav važan dokumenat usvaja, onda tu glavnu ulogu moraju da imaju poslanički klubovi i poslanici. Nisu oni glasačka mašinerija, oni su predstavnici građana Srbije, i zato je ova izjava incidentna. Ali, čovek se uči dok je živ. Na način kako je sazvana sednica, oštro je reagovala narodna poslanica Jerkov, jer je baš to rekla: mi, poslanici, dobili smo pre početka same sednice gomilu papira, pa se pita narodna poslanica ko to može za jedan sat da pročita i shvati o čemu je reč? Mi to samo možemo da napišemo, da se ne zaboravi, ali tu spasa nema. Tako će se raditi sve dok u Srbiju ne dođe prava demokratija. Ove godine mi smo je čekali, kao što čekamo Božić Batu (Deda Mraza bi trebalo poslati u istoriju, zajedno sa onima koji su ga izmislili a na Hristovu jelku, na njen vrh, stavili petokraku). Još nekoliko reči o ekonomiji. Mleko je skuplje nego u Nemačkoj! Neki su postali nenormalno bogati, većina je osiromašila i ostala bez posla. Novac se troši nemilice u državnim organima, od nepotrebnih putovanja po belom svetu čak i najnižih službenika, do plata koje su nebeske. Direktori javnih preduzeća zarađuju pola miliona dinara. Strašno. Posle petog oktobra pobednici jesu nasledili uništenu ekonomiju i bombardovanu Srbiju, nije im bilo lako, ali i ono što su sami činili, donoseći mnoge zakone na štetu građana (uvek sa ciljem da se isprazne siromašni džepovi i napuni državna kasa), bilo je nehumano. Uveli su gorile, strah od vlasti ako ne misliš kao vlast (na taj strah upozorio je i Čeda Jovanović), voze se po gradu besomučno, kao maharadže a ne demokrate i normalni ljudi, i sve to izaziva jedno gađenje. Wihova je sreća što su Srbijom zavladali malodušnost i mirenje sa sudbinom, ali mnogi ljudi nisu čitali Selimovićevu Tvrđavu, roman koji govori o vlasti kao zloj kobi, kojoj se slobodan čovek mora suprotstaviti: Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živjeti? Posle petog oktobra došlo je opet sedam gladnih godina, kao što to pominje Biblija, ali u ovoj svetoj knjizi piše da posle sedam gladnih godina dolazi stanje blagostanja. Shvatimo to simbolično. Te godine blagostanja neće doći biblijski brzo, ali nikada nije bilo da nekako nije bilo, jer šta bi bilo kad nekako ne bi bilo? Ne tražimo dlaku u jajetu, takvi smo kakvi smo, naslednici stare svesti i činjenja u poslednji čas, ali Rezolucija o Kosovu došla je u parlament i o njoj se danas (sreda) uveliko raspravlja. Nama se čini da je kratak govor Borisa Tadića bio vrlo važan. On je rekao da Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo i rekao je da će Srbija biti spremna i da vojno interveniše, uz saglasnost svetskih organizacija, kako bi zaštitila srpski narod na Kosovu i svoju teritoriju. Pomenuo je snažnu rusku podršku, što je sad potpuno izvesno, a početkom godine mnogi su na račun Rusa pravili neslane slane. Dobro, pečurke niču i kad ih niko ne seje. Predsednik vlade Vojislav Koštunica optužio je Amerikance i Britance da su samovoljno prekinuli pregovore o Kosovu, kao da je reč o odbrani njihovih interesa. Rekao je da su potpuno odstupili od svakog prava, a da im je sila jedina pamet (mi ovo malo prepričavamo figurativno, poštujući suštinu). Veliki su izgledi, postignut je kompromis, da Srbija sebe proglasi neutralnom državom. Kao što je Švajcarska. Srbija hoće u Evropsku uniju, ali neće u njen generalštab. Zapadnjaci misle da mi prvo moramo u Nato, pa tek onda slede razgovori o političkom i ekonomskom savezništvu. To je ucena. Kraj godine doneo nam je neočekivani odgovor Zapadu. Biće lepo čuti njihove reakcije. Od Solane, Olija, Kondolize, tolickog Sarkozija i ovoga što je došao posle Blera. Šta mi tu možemo. Pa Kondoliza je i Rusima poručila da se ne ponašaju kako ona očekuje, i Putina je malo plašila rešetom, i evo sad ćuti. Ameri, Ameri, Jevreji imaju kletvu – dabogda imao, pa nemao.